Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.12.2013.

Гж 7482/2013

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7482/2013
Дана 16.12.2013. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Маринe Говедарица, председника већа, Снежане Живковић и Драгане Бољевић, чланова већа, у парници тужилаца мал. АА, коју заступа законска заступница мајка АА1, АА и АА1, сви из _, против тужене Републике Србије, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, из Београда, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужилаца и тужене изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.29854/2011 од 03.07.2013. године, у седници већа одржаној дана 16.12.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.29854/2011 од 03.07.2013. године у ставу првом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.29854/2011 од 03.07.2013. године у ставу другом изреке, па се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија да тужиоцима на име накнаде за претрпљену нематеријалну штету исплати, и то:

-тужиљи мал. АА, из Зрењанина износ од 150.000,00 динара,

-тужиоцу АА2, из Зрењанина износ од 150.000,00 динара,

-тужиљи АА1, из Зрењанина износ од 180.000,00 динара,

све са законском затезном каматом почев од 03.07.2013. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења, док се захтев за исплату износа од по 250.000,00 динара са каматом тужиљи мал. АА и тужиоцу АА2 и износа од 300.000,00 динара са каматом тужиљи АА1, ОДБИЈА КАО НЕОСНОВАН.

ОДБИЈАЈУ СЕ жалбе тужилаца и тужене као неосноване и ПОТВРЂУЈЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу трећем изреке пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.29854/2011 од 03.07.2013. године.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена Република Србија да тужиоцима мал. АА, АА2 и АА1, сви из _ исплати на име трошкова другостепеног поступка износ од 38.800,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, тужена је обавезана да тужиоцима накнади претрпљену нематеријалну штету тако што ће исплатити тужиљи мал. АА и тужиоцу АА2 износе од по 250.000,00 динара а тужиљи АА1 износ од 220.000,00 динара, све са законском затезном каматом. Ставом другим, одбијен је тужбени захтев тужилаца у делу преко досуђеног па до траженог, и то: захтев тужиље мал. АА и тужиоца АА2 за износе од 400.000,00 динара, а захтев тужиље АА1 за износ од 480.000,00 динара. Ставом трећим изреке тужена је обавезана да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 95.300,00 динара.

Против ове пресуде благовремене жалбе су изјавили тужиоци и тужена. Тужиоци су пресуду побијали у ставовима другом и трећем изреке због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, а тужена у ставовима првом и трећем изреке због свих разлога предвиђених одредбом члана 360 став 1 ЗПП. Обе жалбе су образложене и жалбени предлози су изнети.
 
Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС'' бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС'' бр.72/2011), Апелациони суд је нашао да је жалба тужилаца делимично основана а да жалба тужене није основана.

У проведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене чланом 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би се ожалбена пресуда морала укинути.

Супротно наводу жалбе тужене пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати. Изрека је јасна и непротивречна разлозима датим у образложењу како у односу на чињеничне закључке тако и примењене прописе. За одлуку су наведени јасни, потпуни и непротивречни разлози у погледу свих чињеница важних за пресуђење, који нису у супротности са садржином изведених доказа и списа. Зато, неосновано жалба указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

Утврђено је да су тужиоци дана 14.09.2001. године Општинском суду у Зрењанину поднели тужбу против тужених АД "ББ", из _ и ББ, из _, ради накнаде материјалне и нематеријалне штете коју су претрпели због смрти ПП, бив. из _ - оца тужилаца АА и АА2 и супруга тужиље АА1. Због дужине трајања поступка (поступак је вођен под П.бр.3032/01; П.бр.2057/05 и П.бр.2760/07) тужиоци су 17.12.2007. године Уставном суду поднели уставну жалбу због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року, а Уставни суд је на седници одржаној 17.12.2009. године донео одлуку Уж.267/2007 којом је усвојио уставну жалбу тужилаца и утврдио да је у поступку који је вођен пред Општинским судом у Зрењанину у предмету П.бр.2768/07, повређено право тужилаца на суђење у разумном року зајамчено одредбом члана 32 став 1 Устава Републике Србије (став 1), утврдио право тужилаца на накнаду штете у смислу одредбе члана 90 Закона о уставном суду (став 2) и наложио надлежним судовима да предузму све неопходне мере како би се парнични поступак по тужби тужилаца окончао у најкраћем могућем року (став 3). Након доношења Одлуке Уставног суда, Министарство правде, Комисија за накнаду штете, донело је дана 27.10.2010. године Одлуку бр.010-00-25/2010-22, којом је усвојило захтев тужилаца за накнаду штете и одредило износ од 70.000,00 динара на име накнаде за претрпљене душевне патње због повреде или ускраћивања људског права зајамченог Уставом. Даље је утврђено како је текао поступак по тужби тужилаца – колико расправа је одржано а колико расправа није одржано и из којих разлога, у којим временским размацима су расправе заказиване, који докази су изведени, када су и какве одлуке о захтевима тужилаца донете – пред првостепеним судом, пред другостепеним судом и по ревизији, како су се у току поступка понашали тужиоци и тужени у погледу својих процесних права и обавезе.

Наведено чињенично стање је правилно утврђено. Првостепени суд је потпуно и поуздано испитао и расправио све околности које су од значаја за доношење одлуке о тужбеном захтеву и у образложењу је на јасан и тачан начин интерпретирао садржину изведених доказа које је ценио у смислу члана 8 ЗПП. Тужиоци и тужена нису истицали нове чињенице нити су понудили или предложили нове доказе у смислу члана 359 став 1 ЗПП. Жалбама чињенично стање које је првостепени суд утврдио није доведено у сумњу.

Правилном применом материјалног права на утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужилаца основан и да је тужена обавезна да тужиоцима накнади штету коју су претрпели због повреде права на суђење у разумном року.

Тужена је дужна, на основу члана 172 Закона о облигационим односима и члана 6 став 1 Закона о судијама (“Службени гласник РС'' бр.116/2008, 58/2009 – Одлука УС, 104/2009, 101/2010, 8/2012 – Одлука УС, 121/2012, 124/2012 – Одлука УС), да тужиоцима накнади штету јер је наведеним одредбама прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези вршења својих функција, а да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија.

Одредбом члана 32 став 1 Устава Републике Србије прописано је да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, а чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (донета у Риму 04.11.1950. године) да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.

Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“ бр.4/77 ... 35/91 и „Службени лист СРЈ“ бр.27/92 ...3/02) који је био на снази у време покретања поступка пред Општинским судом у Зрењанину као и каснијим законом, који се и примењу је у овом поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) предвиђена је обавеза суда да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку. У том циљу Закони су прописивали и да се пресуда мора писмено израдити у року од 8 дана од доношења, а да се рок може одложити за још 15 дана у сложенијим предметима. Идентичне обавезе за суд предвиђа и важећи Закон о парничном поступку (“Службени гласник РС'' бр.72/2011).

Имајући у виду наведене одредбе материјалног права, а полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом је поступак трајно окончан, и Апелациони суд налази да у поступку који је вођен по тужби тужилаца ради накнаде штете због смрти оца, одн. супруга тужилаца, судови нису расправљали и одлучивали о правима тужилаца у року који би се могао сматрати разумним. Ниједном одредбом (ни Устава, ни закона, ни Конвенције) није одређено шта је то разуман рок, односно колики може бити протек времена од почетка поступка пред судом до окончања тог поступка, како би се могло сматрати да разумни рок није прекорачен. Зато се разумни рок утврђује за сваки случај понаособ и зависи од низа чинилаца. Разумност дужине поступка се процењује у светлости околности случаја а с обзиром на следећа мерила: правну природу и сложеност спорне ствари, понашање свих учесника у поступку а пре свега тужилаца, понашање суда као и свих других органа власти који на било који начин учествују у поступку – достављање појединих доказа и сл., као и с обзиром на то колико је за тужиоца био значајан предмет спора. При том, суд узима у обзир само онај протек времена који се може приписати у кривицу поступајућем суду, одн. органима власти. Полазећи од ових мерила намеће се закључак да се поступање суда у парници коју су тужиоци 2001. године покренули пред Општинским судом у Зрењанину, ради накнаде штете - накнада материјалне штете (за подизање надгробног споменика и за изгубљено издржавање) и накнада нематеријалне штете (за претрпљене душевне болове због губитка блиске особе) не може оквалификовати као поступање у складу са обавезом суда да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова. Предмет спора није био нарочито сложен и није било оправданих разлога за дугогодишње трајање поступка (поступак је трајао 7,5 година до доношења одлуке Уставног суда по уставној жалби тужилаца а у том тренутку још увек није био правноснажно окончан). Један од захтева тужилаца односио се на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти оца, односно супруга па су судови морали да приликом поступања покажу посебну ажурност, што нису учинили.

Из ових разлога је основан захтев тужилаца да им тужена наканди штету јер су тужиоци претрпели душевне патње због повреде права на суђење у разумном року које је грађанима зајамчено Уставом и представља једно од јемстава правичног суђења. Наиме, суђење у разумном року је део права на правично суђење па неоправдана дужина судског поступка прети да угрози и сам правни поредак. Време које се сматра разумним за трајање поступка зависи од случаја до случаја и представља време у коме треба да се судском одлуком оконча несигурност у којој се грађанин налази у погледу свог грађанско-правног положаја. Баш зато што су случајеви различите сложености не може се одредити исти временски рок за њихово окончање, али је из праксе Европског суда за људска права произашла блага орјентација у погледу разумног рока сходно којој, ако поступак није посебно компликован, онда би за пресуду у првом степену требало највише три, у другом степену две и у трећем степену једна година.

Имајући у виду све до сада изложено, Апелациони суд је нашао да је тужбени захтев тужилаца основан а испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у погледу одлуке о висини износа који тужиоцима припада на име правичне новчане накнаде нашао је да материјално право није правилно примењено. Сврха накнаде нематеријалне штете је сатисфакција, морално задовољење и изражава се у новцу којим ће се ублажити бол који је оштећено лице трпело, али који се не може у потпуности отклонити. Правична новчана накнада не представља новчану казну за штетника, али, са друге стране, не сме бити ни средство богаћења за оштећено лице. Уз све друге околности које утичу на висину правичне новчане накнаде од значаја су и друштвено економски услови друштва у коме се накнада досуђује. Накнадом се не сме, како је то изричито прописано одредбом члана 200 став 2 Закона о облигационим односима, погодовати тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Имајући у виду све наведене критеријуме другостепени суд налази да правичну новчану накнаду за штету коју су тужиоци претрпели због начина на који су правосудни органи поступали када су тужиоци тужбом поднетом 14.09.2001. године од Републике Србије тражили судску заштиту, представља износ од 400.000,00 динара сваком од тужилаца. Стога, првостепени суд досуђујући тужиоцима ниже износе на име правичне новчане накнаде није на правилан начин ценио значај повређеног добра и циљ коме служи правична новчана накнада и досуђени износи се не могу сматрати адекватним јер су прениско одмерени.

Из наведених разлога нису основани наводи жалбе тужене да је износ који је одређен Одлуком Министарства правде, Комисије за накнаду штете, правичан и да одговара штети коју су тужиоци претрпели. Износом мањим од досуђеног не би се могла постићи сврха накнаде и таква одлука не би била у складу са значајем повређеног добра и циљем коме служи правична новчана накнада као што ни досуђивање виших износа не би било оправдано у смислу члана 200 став 2 Закона о облигационим односима.

Из наведених разлога, Апелациони суд је одбио жалбу тужене као неосновану и пресуду првостепеног суда потврдио у ставу првом изреке а по жалби тужилаца преиначио је пресуду у ставу другом изреке и повећао износе које је тужена тужиоцима дужна да исплати на име правичне новчане накнаде. У смислу наведеног, на основу члана 375 и 380 тачка 4 ЗПП, одлучено је као у ставовима првом и другом изреке ове пресуде.

С обзиром на исход спора и постигнути успех странака правилна је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке пресуде првостепеног суда. Трошкови који су тужиоцима досуђени а на име судских такси правилно су одмерени с обзиром на вредност предмета спора. Зато је применом члана 387 тачка 2 ЗПП решење о трошковима поступка потврђено.

Одлучујући на основу члана 161 став 1 ЗПП о трошковима другостепеног поступка Апелациoни суд је обавезао тужену да тужиоцима исплати износ од 38.800,00 динара колико према Таксеној тарифи из Закона о судским таксама износе таксе на жалбу (19.400,00 динара) и одлуку другостепеног суда (19.400,00 динара). Висина такси је одмерена имајући у виду вредност ожалбеног дела и успех тужилаца у другостепеном поступку.

На основу изложеног одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Марина Говедарица,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)