Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.03.2011.

Гж 7648/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7648/10
Дана 09. марта 2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа АБ, адвокат, против тужене Дирекције за изградњу града Београда ЈП, коју заступа Градско јавно правобранилаштво Београд, ул. Тиршова 1, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. 4434/01 од 11. фебруара 2009. године, у седници већа одржаној дана 09. марта 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П. 4434/01 од 11. фебруара 2009. године у делу става првог изреке којим је одлучено о главном дугу, ставу другом изреке и ставу трећем изреке, а жалбе тужиље АА и тужене Дирекције за изградњу града Београд ЈП у овом делу ОДБИЈАЈУ као неосноване.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П. 4434/01 од 11. фебруара 2009. године у преосталом делу става првог изреке којим је одлучено о камати тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Дирекција за изградњу града Београда ЈП да тужиљи АА на износ главног дуга од 531.597,89 динара исплати законску затезну камату од 11.02.2009. године до исплате, а тужбени захтев тужиље за исплату законске затезне камате на износ главног дуга од 01.07.2004. године до 11.02.2009. године ОДБИЈА као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев па је обавезан тужени да тужиљи исплати износ од 531.597,89 динара са законском затезном каматом од 01.07.2004. године до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован већи део тужбеног захтева тужиље, од досуђеног ставом првим изреке, а до траженог износа од 1.823.416,27 динара, односно за износ од још 1.291.818,38 динара, са законском затезном каматом од 01.07.2004. године до исплате. Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 330.000,00 динара.

Благовременим жалбама обе странке су побијале наведену пресуду из свих законских разлога, и то тужиља у одбијајућем делу, а тужени у усвајајућем делу, као и одлуку о трошковима парничног поступка.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду је нашао да жалба тужиље није основана, а да је жалба туженог делимично основана.

У поступку пред првостепеним судом, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, нити друге повреде које су биле или могле бити од утицаја на доношење правилне и законите одлуке, а супротно наводима жалбе странака није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, јер је побијана пресуда са јасним и непротивуречним разлозима о свим битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању решењима надлежног органа Општине Земун бр. 463/427/91 и бр. 463-428/91 од 16.11.1991. године експроприсане су уз накнаду у корист Општине Земун, а за потребе Градског друштвеног фонда за грађевинско земљиште и путеве у Београду, кат.парцеле аа и аа1, обе уписане у зк.ул. _ КО _, власништво овде тужиље, с тим да се по правноснажности решења по службеној дужности покрене поступак споразумног одређивања накнаде за изузето земљиште између ранијег корисника и Општине Земун. Правноснажним решењем Четвртог општинског суда у Београду Р1. 811/92 од 16.09.1993. године утврђена је тужиљи накнада за експроприсано земљиште (напред наведене кат.парцеле) и обавезана Општина Земун да, преко крајњег корисника, исплати тужиљи за површину од 5968м2 износ од по 1.000.000.000,00 по једном метру квадратном, укупно износ од 5.968.000.000.000,00 динара, са припадајућом каматом од 16.09.1993. године до правноснажности решења. Према напред наведеном решењу правни претходник тужене, Градски друштвени фонд за грађевинско земљиште и путеве као крајњи корисник експроприсаног земљишта исплатио је тужиљи дана 08.10.1993. године износ од 16.694.704,00 тадашњих динара од чега на име накнаде за експроприсано земљиште износ од 5.968.000,00 тадашњих динара, на име орочене камате износ од 5.371.200,00 тадашњих динара и на име затезне камате износ од 5.355.704,00 тадашњих динара. Вештачењем преко Градског завода за вештачење од 20.01.1995. године, те допуне налаза од 18.01.1995. године утврђено је да је дана 16.09.1993. године тужиљи извршеном исплатом исплаћено 48,79% вредности земљишта, а остало је неисплаћено 51.21% што је на дан давања допунског налаза износило 45.843,20 динара. Вештачењем преко Градског завода за вештачење од 10.05.2002. године, те допуне налаза и мишљења од 15.05.2003. године утврђено је да, имајући у виду утврђену вредност експроприсаног земљишта у ванпарничном поступку по решењу од 16.09.2003. године, неисплаћени износ од 51,21%, валоризацијом исказаном у динарима, на дан 16.09.1993. године износи 3.056.212.800.000,00 тадашњих динара. Вештачењем преко Градског завода за вештачење од 19.01.2004. године и 03.06.2004. године утврђено је да овај износ на дан 31.01.1994. године путем конформне методе износи 15.185,10 динара. Допунским налазом и мишљењем Градског завода за вештачење од 17.10.2007. године утврђено је да дуг туженог према тужиљи у износу од 15.185,10 динара до 30.06.2004. године применом прописаних стопа раста цена и њима одговарајућих коефицијената износи 1.823.416,27 динара, а применом стопе раста цена на мало 483.151,35 динара. Допунским вештачењем од 24.03.2008. године утврђено је да за период од 01.02.1994. године до 07.04.1994. године дуг туженог према тужиљи на дан 30.06.2004. године износи 531.597,89 динара (примена годишње стопе у висини од 15%). Вештачењем преко вештака пољопривредне струке Велимира Алексића утврђено је да је експроприсано земљиште приведено намени и да није у поседу тужиље.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање, које овај суд у свему прихвата као правилно и потпуно утврђено, правилно је поступио првостепени суд када је нашао да је због високе инфлације 1993. године износ накнаде за експроприсано земљиште досуђен тужиљи правноснажним решењем првостепеног суда Р1. 811/92 од 16.09.1993. године у износу од 5.968.000,00 динара на дан исплате од стране туженог тј. на дан 08.10.1993. године био обезвређен, чиме је нарушено начело једнаких вредности узајамних давања странака, услед чега је тужиља претрпела штету, коју је тужени дужан да јој накнади и то у досуђеном износу од 531.597,89 динара, због чега је правилно поступио када је делимично усвојио, а делимично одбио тужбени захтев тужиље, правилно применивши у овом делу материјално право сходно одредби чл. 190 и 278 ст. 2 у вези чл. 15 и 154 ЗОО.

Наиме, вештачењем је утврђено да је износ накнаде са каматама за експроприсано земљиште тужиље на дан исплате од стране туженог 08.10.1993. године представљао 48,79% вредности накнаде утврђене решењем првостепеног суда Р1. 811/92 од 16.09.1993. године, те да тужиља има право на исплату разлике у висини од 51,21% вредности тада утврђене накнаде и то у износу од 531.597,89 динара који износ је утврђен допунским вештачењем од 17.10.2007. године и 24.03.2008. године методологијом обрачуна инфлаторне штете.

Нису основани наводи жалби странака да је побијана пресуда у овом делу заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, јер је све битне чињенице од значаја за правилну примену материјалног права првостепени суд потпуно и правилно утврдио изведеним доказима, које је ценио савесно и правилно сходно одредби чл. 8 ЗПП, и коју оцену доказа у свему као правилну прихвата и овај суд.

Нису основани ни наводи жалбе странака да је побијана пресуда у овом делу заснована на погрешној примени материјалног права, јер је првостепени суд правилно применио материјално право када је нашао да је тужиља у конкретном случају претрпела штету тј. да је исплатом износа од стране туженог досуђеног правноснажном судском одлуком првостепеног суда Р1. 811/92 од 16.09.1993. године, а исплаћеног од стране туженог тек 08.10.1993. године претрпела инфлаторну штету. Наиме, исплаћен износ је услед инфлације био обезвређен, што је у супротности с начелом једнаке вредности узајамних давања, при чему су без утицаја наводи жалбе туженог да је инфлација представљала вишу силу за коју одговорност не сноси тужени, али свакако ни тужиља, која и не треба да сноси последице инфлације, код чињенице да је експропријацијом земљишта остала без истог, а да је износ накнаде утврђен правноснажном судском одлуком био обезвређен услед инфлације и није представљао адекватну односно правичну накнаду исплате.

Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке ове одлуке применом чл. 375 ЗПП.

Међутим, основано се жалбом тужене указује да је побијана пресуда у преосталом делу става првог изреке којим је одлучено о камати заснована на погрешној примени материјалног права имајући у виду одредбу чл. 189 ст. 2 ЗОО према којој се висина штете утврђује према ценама у време доношења судске одлуке. Како је у конкретном случају висина обавезе туженог према тужиљи по основу инфлаторне штете утврђена допунским вештачењем од 17.10.2007. године и 24.03.2008. године у износу од 531.597,89 динара (износ од 531.597,89 динара представља валоризовани дуг туженог према тужиљи на дан 30.06.2004. године), док је побијана одлука донета 11.02.2009. године, то је Апелациони суд преиначио побијану пресуду у овом делу и обавезао туженог да тужиљи на досуђени износ накнаде штете исплати законску затезну камату од 11.02.2009. године, као дана доношења побијане одлуке, па до исплате, а одбио тужбени захтев за исплату законске затезне камате на износ главног дуга за период од 01.07.2004. године до 11.02.2009. године. При томе, овај суд је нашао да тужиља није показала да би штета у време пресуђења била већа од утврђене, то је погрешно применио материјално право, а због чега је првостепена пресуда у том делу преиначена.

Из наведених разлога одлучено је као у ставу другом изреке ове одлуке применом чл. 380 тач. 4 ЗПП.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета на основу чл. 149 и 150 ЗПП, а према постигнутом успеху тужиље у спору, при чему одлука о преиначењу није утицала на висину трошкова поступка.

Председник већа-судија
Славица Срећковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)