Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.12.2012.

Гж 7885/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7885/12
Дана 06.12.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Митровић, председника већа, Маргите Стефановић и Милице Поповић – Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије – Министарство правде, коју заступа Републички јавни правобранилац са седиштем у Београду, улица Немањина број 22 – 26, ради накнаде штете, вредност предмета спора 151.007,26 евра у динарској противвредности, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П. бр. 350/11 од 14.06.2012. године, у нејавној седници већа одржаној дана 06.12.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П. бр. 350/11 од 14.06.2012. године у ставу првом и ставу другом изреке.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, жалба тужиоца у делу којим се иста пресуда побија у ставу трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П. бр. 350/11 од 14.06.2012. године, ставом првим изреке, одбија се тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија – Министарство правде Републике Србије, да тужиоцу на име накнаде стварне штете исплати износ од 140.000 евра у динарској противвредности, по најповољнијем курсу на дан исплате, са каматом по есконтној стопи Европске централне банке у динарској противвредности, почев од 16.09.2007. године, па до коначне исплате, као неоснован. Ставом другим изреке одбија се тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се обавежа тужена Република Србија – Министарство правде Републике Србије, да му накнади штету у виду измакле користи у износу од 11.007,26 евра у динарској противвредности, по најповољнијем курсу на дан исплате, са каматом по ескортној стопи Европске централне банке у динарској противвредности, почев од дана 13.02.2009. године, као дана подношења тужбе, па до коначне исплате, као неоснован. Ставом трећим изреке одбија се захтев заступника тужене за накнаду трошкова парничног поступка, као неоснован.

Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужилац, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду, у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да изјављена жалба није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у жалби посебно указује. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је са ББ из Београда закључио дана 01.06.2007. године уговор о зајму, којим је тужилац, као зајмодавац, дао бескаматни зајам зајмопримцу ББ, у износу од 140.000 евра, са роком враћања до 15.09.2007. године. Зајмопримац је, у смислу уговора, оверила заложну изјаву пред Другим општинским судом у Београду, дана 20.08.2007. године под Ов. бр. 10629/07, којом је безусловно и неопозиво изјавила да је сагласна и да признаје да се у корист повериоца, овде тужиоца АА, упише хипотека другог реда на њеним непокретностима ближе наведеним у изјави, а ради обезбеђења потраживања повериоца у износу од 140.000 евра, са свим споредним потраживањима, каматама и слично. Између осталог је прихватила да заложна изјава има правну снагу извршне исправе и да ће се на основу ње у јавне књиге – надлежан регистар непокретности уписати извршна вансудска хипотека. Такође је у изјави навела да осим хипотеке првог реда у корист „Volksbank”, а.д Београд, за износ одобреног кредита од 500.000 евра, ниједно треће лице нема никаква стварна или облигациона права на непокретности на којој се уписује хипотека другог реда и гарантовала је повериоцу пуну заштиту од евикције, те да је сагласна да у случају неизмирења обавеза из уговора о зајму, поверилац може о доспелости намирити своје потраживање из цене добијене продајом непокретности оптерећене хипотеком, без обзира у чијој се својини или државини непокретност тада налази, без подношења тужбе суду, у поступку вансудске продаје. На основу ове заложне изјаве тужилац је, у своју корист, конституисао извршну вансудску хипотеку другог реда на непокретностима ближе наведеним у заложној изјави, решењем Другог општинског суда у Београду Дн. бр. 17091/07 од 24.08.2007. године, а за одобрени кредит ББ у износу од 140.00 евра са свим споредним потраживањима и каматама. С обзиром да зајмопримац није вратио тужиоцу позајмљени новац у року, тужилац је покренуо поступак вансудског намирења, предузимајући радње прописане чланом 29. и чланом 30. Закона о хипотеци, да би дана 16.06.2008. године поднео захтев Другом општинском суду у Београду за упис забележбе хипотекарне продаје, која је дозвољена решењем Другог општинског суда у Београду Дн. бр. 12796/08 од 16.09.2009. године. У време када је тужилац поднео захтев за упис забележбе хипотекарне продаје зајмопримац ББ је већ отуђила непокретности на којима је била уписана хипотека другог реда у корист тужиоца трећим лицима, који су након сазнања да су непокретности оптерећене хипотеком поднели низ притужби Министарству правде, председнику Окружног суда у Београду, председнику Другог општинског суда у Београду и захтев тужилаштву за покретање кривичног поступка против запослених у земљишно књижном одељењу Другог општинског суда у Београду. У односу на трећа лица поднесак којим је тужилац тражио забележбу хипотекарне продаје била је видљива 17.06.2008. године. Заложни дужник и зајмопримац, ББ, је након извршене продаје хипотековане непокретности, исту непокретност залагала више пута, и сви захтеви су одбијени јер заложни дужник више није био власник непокретности у тренутку њиховог залагања. Решењем Другог општинског суда у Београду Дн. бр. 14995/08 извршена је забележба постојања спора који води ВВ, као тужилац, против тужених ББ, као продавца и купаца, ВВ1 и ВВ2, ради раскида уговора о купопродаји, а по захтеву који је примљен у суд 14.07.2008. године, с обзиром да је ББ исту непокретност продала ВВ 2007. године. О захтеву тужиоца за упис забележбе хипотекарне продаје одлучено је након једне године и три месеца јер је предмет, због поднетих кривичних пријава и притужби, достављан на увид на захтев органа који су то тражили. У периоду од подношења захтева за упис хипотеке, који је у корист тужиоца дозвољен 24.08.2007. године, издато је четири власничка листа у којима није наведено да је ова хипотека уписана.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, а за исту је дао довољно разлога, које у свему прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд закључио да између радњи органа тужене – запослених у земљишно књижном одељењу Другог општинског суда у Београду и штете коју је евентуално претрпео тужилац, не постоји узрочно последична веза, јер је тужиочево потраживање из поменутог уговора о зајму обезбеђено извршном вансудском хипотеком другог реда, а у тренутку подношења захтева за упис забележбе хипотекарне продаје већ је постојала забележба хипотекарне продаје у корист „Volksbank” а.д из Београда на износ од 500.000 евра, која је дозвољена решењем Дн. бр. 9901/08 од 20.06.2008. године. Правилно је првостепени суд закључио да тужилац током поступка није доказао да је након доношења решења о забележби хипотекарне продаје могао да реализује саму продају, односно да је, уколико се хипотекарни поверилац првог реда намирио из продаје хипотековане непокретности, вредност хипотековане непокретности била довољна и за намирење тужиочевог потраживања. Поред тога, тужиочево потраживање је, у смислу одредби Закона о хипотеци обезбеђено, с обзиром да је хипотека везана за непокретност, а не за власника непокретности, а тужилац није доказао да је био спречен у реализацији продаје непокретности, након што је решењем од 16.09.2009. године уписана забележба хипотекарне продаје. Од доказивања ових чињеница зависи и доказивање чињенице да је тужилац штету претрпео, па с обзиром на одредбу члана 223. Закона о парничном поступку, правилно је првостепени суд закључио да тужилац није доказао да је претрпео штету због немогућности реализације продаје хипотекованих непокретности и наплате позајмљеног износа ВВ, а која би била проузрокована радњама органа тужене због неблаговременог уписа забележбе хипотекарне продаје на непокретности зајмопримца и заложног дужника. С обзиром да тужилац није доказао да је претрпео стварну штету, није доказао ни да је претрпео штету у виду измакле добити, како је то правилно закључио првостепени суд, па нису испуњени услови из члана 172. став 1. Закона о облигационим односима у вези са чланом 189. истог Закона, на основу којих би тужена била дужна да тужиоцу накнади штету коју потражује у овој правној ствари. Разлоге за оцену основаности тужбеног захтева за исплату материјалне штете у виду измакле добити, а који су дати у образложењу побијане пресуде, у свему прихвата и Апелациони суд. Због свега наведеног жалба тужиоца је морала бити делимично одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставу првом и ставу другом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којима се указује на оцену исказа сведока СС, као и оцену исказа тужиоца, јер је првостепени суд ове исказе оценио у свему правилном применом члана 8. Закона о парничном поступку, а слободно судијско уверење се жалбом не може побијати. Наводи жалбе којима се указује на могућност реализације продаје хипотековане непокретности да је решење о забележби хипотекарне продаје донето у законском року од седам дана не утичу на правилност побијане пресуде, јер тужилац у првостепеном поступку није доказао да би могао да реализује продају хипотековане непокретности, а то не чини ни у жалби, због чега се не може поуздано закључити зашто и на основу чега тужилац сматра да је могао да реализује продају хипотековане непокретности да се поступало по закону.

Апелациони суд је оценио и навод жалбе којима се указује да је неспорно да је тужилац претрпео штету и да је та штета настала из незаконитог вршења судске функције, па сматра да ни ови наводи жалбе нису основани. Тужиочево потраживање је било обезбеђено хипотеком, извршена је забележба хипотекарне продаје, па без обзира што је хипотекована непокретност променила власника, тужилац има могућности да реализује продају хипотековане непокретности и да из добијене цене намири своје потраживање према ББ, као зајмопримцу. С обзиром да нема доказа да тужилац своје потраживање не може да намири продајом хипотековане непокретности, а такође нема доказа да би могао да реализује продају хипотековане непокретности да је решење о забележби хипотекарне продаје донето у законском року, не постоје узрочно последична веза између штете коју би тужилац евентуално претрпео и рада државног органа, како је то правилно закључио и првостепени суд.

Наиме, да би неко био одговоран за штету, између његове радње и штете треба да постоји узрочна веза, што значи да штета треба да буде резултат понашања лица коме се она приписује, с тим што оштећени који захтева накнаду штете мора да докаже ко је ту штету заиста проузроковао. Питање узрочне везе је практично питање, које решава суд у сваком појединачном случају, када одлучује о захтеву за накнаду штете. Узрок штете је само онај догађај чијем редовном дејству одговара конкретна штета, па адекватна узрочна веза постоји само ако је узрок штете према обичном току ствари био подесан да изазове насталу последицу. Последица која није примерена радњи не може се ставити на терет извршиоцу радње, па се о њој не води рачуна приликом утврђивања штете, што не значи да радња није узрочно везана са последицом, него да јој није адекватна, а задатак суда је да процени да ли постоји адекватна узрочна веза између радње и последице. Узрочне везе у правном смислу могу бити и нерадње или пропуштања, у ком случају се води рачуна о томе које последице не би наступиле да је пропуштена радња предузета, односно одлучујуће је да ли би се предузимањем пропуштених мера спречило наступање штете, а и при тој процени се не води рачуна о последицама које нису адекватне. Правно лице је одговорно за штету коју његови органи нанесу трећима у вршењу или вези са вршењем својих функција, у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, али поступак органа којим је штета изазвана треба да има карактер деликта, осим ако је у питању коришћење опасних ствари или обављање опасних делатности, с тим што и у случају одговорности правног лица треба да постоји адекватна узрочна веза између радњи органа праног лица и настале штете.

Апелациони суд је ценио и остале наводе изјављене жалбе, којима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, па исти нису посебно образложени.

Тужилац нема правног интереса да побија пресуду у ставу трећем изреке, пошто је одбијен захтев законског заступника тужене за накнаду трошкова парничног поступка, које би тужилац иначе морао да накнади, да је на то обавезан побијаном пресудом, па је у том смислу жалба тужиоца у делу којим се побија став трећи изреке наведене пресуде недозвољена, у смислу члана 365. став 3. Закона о парничном поступку.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а на основу члана 375. и члана 374. Закона парничном поступку.

Све наведене одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 125/04 и 111/09) примењује у смислу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ бр. 72/11).

Председник већа судија
Весна Митровић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)