Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.02.2014.

Гж 7912/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7912/12
20.02.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Добриле Страјина, председника већа, Радмиле Ђурић и Сање Лекић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против тужене Републике Србије, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, из Београда, Немањина бр. 22-26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду, П.бр.13630/12 од 02.07.2012. године, у седници већа одржаној 20.02.2014. године, донео је

П Р Е С У Д У

I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.13630/12 од 02.07.2012. године у ставу првом изреке у делу у којем је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија да тужиоцу АА, на име накнаде нематеријалне штете исплати услед претрпљених душевних болова због повреде права личности износ од 305.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана подношења тужбе до исплате.

II УКИДА СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу првом изреке пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.13630/12 од 02.07.2012. године и у ставу другом изреке и у том делу предмет ВРАЋА истом суду на поновни поступак.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија да тужиоцу АА, на име накнаде нематеријалне штете исплати услед претрпљених душевних болова због повреде права личности износ од 305.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана подношења тужбе до исплате, уз трошкове поступка; решено је да свака странака сноси своје трошкове поступка и тужилац је ослобођен плаћања трошкова судских такси.

Против наведене пресуде и то против одлуке о главном захтеву и одлуке о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка, тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360. став 1. ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 125/04 са каснијим изменама и допунама), а на основу одредбе из члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11), Апелациони суд је нашао

-да је жалба делимично основана.

Како се у конкретном случају ради о парници поводом захтева тужиоца за накнаду нематеријалне штете, коју је он претрпео у виду душевних болова због повреде права на суђење у разумном року и права на поштовање приватног и породичног живота до кога је дошло када му је Виши суд у Београду у предмету П.бр. 5653/10, због неразумно дугог поступања, повредио та права и како је Уставни суд Србије својом одлуком Уж.бр. 168/09 од 22.09.2011. године утврдио да је Виши суд у Београду поступањем у предмету П.бр. 5653/10 ( у оквиру кога је тужилац водио спор за утврђивање очинства ) повредио наведена људска права тужиоца и како је 27.10.2011. године, а поводом наведеног штетног догађаја, Министарство правде Републике Србије, Комисија за накнаду штете, донело одлуку да се тужиоцу по наведеном основу исплати износ од 45.000,00 динара, те како је тужена оспорила овај захтев истичући да је наведеном одлуком тужиоцу правилно одмерена висина накнаде нематеријалне штете, -то је правилно првостeпени суд поступио када је поступак усмерио на утврђивање чињеница које се тичу висине новчаног потраживања тужиоца, обзиром да је питање основа деликтне одговорности тужене, а поводом повреде људских права тужиоца, правноснажно решено одлуком Уставног суда Србије Уж.бр. 168/09 од 22.09.2011. године; те пошто се код овог суда приликом одлучивања о жалби није појавила оправдана сумња да су правилно утврђене чињенице на којима је заснована првостeпена пресуда, то се у конкретном случају има сматрати да је правилно и потпуно утврђено чињенично стање у погледу свих чињеница које је првостeпени суд узео за основ своје одлуке о неоснованости тужбеног захтева, -у оквиру ког чињеничног стања је и по налажењу овог суда правилно првостeпени суд утврдио: -да је одлуком Уставног суда Србије Уж.бр. 168/09 од 22.09.2011. године утврђено да је повређено право тужиоца на суђење у разумном року зајамчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, -да је том одлуком такође утврђено да је повређено право тужиоца на поштовање приватности и породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, -да је до повреде тих права тужиоца дошло у поступку који се водио пред Вишим судом у Београду у предмету П.бр. 5653/10, -да је тужилац са органима тужене, тј. Комисијом за накнаду штете потписао 27.10.2011. године споразум о висини накнаде штете -и да је Министарство правде Републике Србије, комисија за накнаду штете 27.10.2011. године донело одлуку бр. 010-00-00128/2011-17 по основу које је признато тужиоцу АА право на накнаду штете у висини од 45.000,00 динара.

Одлучујући о самом праву тужиоца, правилно је првостeпени суд утврдио чињенице које се тичу душевних болова које је он претрпео због повреда његових људских права. Наиме, правилно је тај суд утврдио чињенице које се тичу: врсте и дужине трајања поступка у оквиру кога су повређена наведена права тужиоца, затим номиналног износа накнаде нематеријалне штете, који је тужиоцу поводом овог догађаја већ признат од стране органа тужене, као и душевних болова које је тужилац претрпео поводом повреде његових људских права; а имајући у виду све те чињенице правилно је првостeпени суд закључио да је тужилац, са већ признатим правом на накнаду штете у износу од 45.000,00 динара, остварио право на накнаду нематеријалне штете. Стога су се и пре покретања овог поступка стекли услови да тужилац наплатом већ признато право на накнаду штете оствари циљ и сврху накнаде нематеријалне штете. Дакле, како је по правилном схватању првостепеног суда наведени износ довољан да ублажи душевну патњу тужиоца, а поводом повреде његових људских права, то је правилно првостeпени суд поступио када је одбио као неоснован његов захтев.

Са разлога што је нашао да је чињенично стање у овој парници правилно утврђено и да је на исто правилно примењено материјалано право, као и да није почињена ниједна од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. тачка 2. ЗПП, -Апелациони суд је сходно овлашћењу из члана 375. у вези члана 373. став 1. тачка 2. ЗПП жалбу тужиоца одбио као неосновану и потврдио првостeпену пресуду као у ставу I изреке ове другостепене одлуке.

Овај суд је имао у виду жалбени навод којим се тврди да је првостепени суд, обзиром на праксу Европског суда за људска права, а нарочито обзиром на одлуку тог суда у предмету Јевремовић против Републике Србије, морао да усвоји захтев тужиоца. У том смислу тужилац посебно истиче да са новчаним износом, који му је признала тужена, он не може да покрије ни трошкове поступка у оквиру кога је дошло до повреде његових права, тако да је првостепени суд требао да усвоји његов захтев како би он суштински остварио право на накнаду нематеријалне штете поводом повреде наведених људских права. Међутим, овај суд налази да су ти наводи жалбе неосновани, јер тужилац у овом поступку није тражио накнаду материјалане штете због повреде права на суђење у разумном року, већ је он тражио накнаду нематеријалне штете због душевних болова које је претрпео како због повреде тог права тако и због повреде права на поштовање приватног и породичног живота, тако да је првостепени суд, а у складу са начелом диспозиције парничног поступка и начелом расправности тог поступка, правилно доказни поступак усмерио на утврђивање чињеница које се тичу висине захтева тужиоца за накнаду нематеријалне штете; а имајући у виду чињенице које се тичу: врсте и дужине трајања поступка у оквиру кога су повређена наведена права тужиоца, затим номиналног износа накнаде нематеријалне штете, који је тужиоцу поводом спорног догађаја већ признат од стране органа тужене, као и душевних болова које је тужилац претрпео поводом повреде његових људских права, правилно је тај суд закључио да је захтев тужиоца неоснован.

Када је реч о трошковима овог спора, одлука првостепеног суда о истим је заснована на битној повреди одредаба парничног поступка из одредбе члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, јер та одлука противречи сама себи, обзиром да је тај суд прво одбио захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка, а затим је одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка. Код таквог стања ствари, овај суд је у складу са овлашћењем из одредбе члана 387. став 1. тачка 3. ЗПП одлучио као у ставу III изреке ове другостепене одлуке. Стога ће првостепени суд у поновном поступку, а према чињеници успеха парничних странака у овом спору, одлучити о трошковима поступка.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)