Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.02.2010.

Гж 840/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 840/10
Дана 24.02.2010. године
БЕОГРАД

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Ивана Негића и Александре Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ адвокат, против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ коју заступа Републичко јавно правобранилаштво из Београда, улица Немањина бр. 26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П- 8151/05 од 14.04.2006. године, у седници већа одржаној дана 24.02.2010. године, донео је


РЕШЕЊЕ

УКИДА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П- 8151/05 од 14.04.2006. године и предмет враћа Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


Образложење

Пресудом Првог општинског суда у Београду П- 8151/05 од 14.04.2006. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се тужена Република Србија обавеже да му исплати износ од 4.140 ДЕМ изражен у Еурима у динарској противвредности по курсу Народне банке Србије на дан исплате са домицилном каматом на износ од 4.140,30 ДЕМ почев од 04.06.1990. године до 31.12.2001. године у динарској противвредности по курсу Народне банке Србије на дан исплате и са каматом на износ од 4.140 ДЕМ изражен у валути Еуро почев од 01.01.2002. године па до коначне исплате, обрачунатој по стопи Европске централне банке на депозите по виђењу, као и износ од 1.416,85 ШФРС у динарској противвредности према курсу Народне банке Србије на дан исплате са домицилном каматом од 04.06.1990. године до исплате. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде, тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоцу су 14.09.1983. године одузета девизна новчана средства у износу од 11.540 ДЕМ и 3.720 ШФРС. Одузимање девиза извршио је ГСУП Београд. Тужиоцу је истога дана издата потврда о привременом одузимању предмета. Против тужиоца је покренут и вођен кривични поступак за кривично дело трговине златним новцем, страном валутом и девизама из члана 167 став 1 тада важећег КЗ СФРЈ. Правоснажним решењем Окружног суда у Београду К-341/87 од 25.07.1988. године овај кривични поступак је обустављен јер је јавни тужилац, због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења за кривично дело које је подигнутом оптужницом тужиоцу било стављено на терет, одустао од даљег кривичног гоњења. Тужилац је 18.09.1989. године упутио писмени захтев ГСУП-у Београд ради провере да ли су и на који начин одузета девизна средства предата Окружном суду у Београду, или њихово враћање ако се иста налазе у депозиту Г СУП-а Београд. Дописима од 30.09.1989. године и 05.11.1989. године тужилац се обраћао тадашњем Савезном девизном инспекторату ради враћања одузетог новца. Тужилац је 08.01.1990. године и од Окружног суда у Београду тражио обавештење да ли су одузета девизна средства депонована код тог суда. Савезни девизни инспекторат је 08.05.1990. године наложио Народној банци Југославије да тужиоцу врати 11.540 ДЕМ и 3.720 ШФРС. Ови новчани износи враћени су тужиоцу 21.05.1990. године.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепеном пресудом је одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио накнаду штете у висини камате на одузета девизна средства коју би остварио у периоду од 14.09.1983. године до 21.05.1990. године. Према правном становишту првостепеног суда не постоји одговорност тужене, у смислу члана 172 став 1 Закона о облигационом односима, јер њени органи нису поступали незаконито и неправилно, већ у складу са одредбама тада важећег ЗКП-а, а тужилац није доказао да је било незаконитости или неправилности у поступању тих органа. Околност да је кривични поступак против тужиоца обустављен, по схватању нижестепеног суда, нема значаја за одговорност тужене. Тужиоцу је због тога одузети новац враћен, а да није дошло до застарелости кривичног гоњења и обуставе кривичног поступка, постојала је могућност да тужилац буде оглашен одговорним за кривично дело које му је стављено на терет, па у том случају не би ни било основа да му се одузета средства врате. Из ових разлога, првостепени суд је применом одредбе члана 172 став 1 Закона о облигационим односима одлучио као у изреци побијане пресуде.

Оваква одлука се, по налажењу Апелационог суда, за сада не може прихватити као правилна јер је, због погрешне примене материјалног права, непотпуно утврђено чињенично стање.

Предмет спора у овој правној ствари представља захтев тужиоца за накнаду материјалне штете-изгубљене добити у висини камате коју би остварио на одузета девизна средства од дана њиховог одузимања до дана враћања истих (чланови 155 и 189 став 3 Закона о облигационим односима) који су проузроковали органи тужене у обављању својих функција (члан 172 став 1 Закона о облигационим односима).

Одредбом члана 172 став 1 Закона о облигационим односима прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Поступање органа правног лица мора бити незаконито и неправилно. Незаконит рад манифестује се као поступање противно закону, другом пропису или општем акту, или пропуштањем да се закон, други пропис или општи акт примени, или пак као радња противна обичајима или правилима морала. Неправилан рад постоји када орган своју делатност није обавио на начин како се то од истог, у датој ситуацији и датим околностима, очекивало. Између незаконитог и неправилног рада органа правног лица и настале штете мора постојати узрочно последична веза.

Ради правилне примене наведене законске одредбе, по налажењу овога суда, мора се ценити да ли је поступање органа тужене са новцем који је привремено одузет од тужиоца као предмет извршења кривичног дела које му је стављено на терет било законито (чланови 211-215 ЗКП-а важећег у време одузимања девиза и вођења кривичног поступка у вези са чланом 286 истог закона) и правилно све време од када су тужиоцу привремено одузета девизна средства па до дана када су му иста враћена. При том се нарочито мора ценити поступање органа тужене након правоснажности решења о обустави кривичног поступка од 25.07.1988. године, поводом више писмених захтева тужиоца упућених органу који му је издао потврду о привремено одузетим предметима и суду пред којим је вођен кривични поступак у циљу враћања новца, као и чињеница да су му одузете девизе враћене тек 21.05.1990. године. Без оцене и ових околности за сада се не може извести правни закључак да тужена Република Србија није одговорна за евентуално проузроковану штету коју тужилац тражи постављеним тужбеним захтевом.

Из наведених разлога, побијана пресуда је морала бити укинута и предмет враћен Првом основном суду у Београду ( чланови 22 став 2 и 98 Закона о уређењу судова и члан 3 тачка 1 Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава) на поновно суђење.

У поновљеном суђењу првостепени суд ће, имајући у виду релевантне одредбе ЗКП-а важећег у време привременог одузимања девиза и вођења кривичног поступка против тужиоца, оценити законитост и правилност рада органа тужене приликом привременог одузимања новца и током кривичног поступка, све до правоснажности решења о његовој обустави, али и законитост и правилност рада тих органа од момента правоснажности решења о обустављању кривичног поступка, односно подношења првог писменог захтева тужиоца да му се врате привремено одузета девизна средства до дана њиховог враћања. Првостепени суд ће, у поновном суђењу саслушати и судског вештака који је израдио налаз од 22.02.1993. године и исти разјаснити у погледу износа камате на одузета девизна средства, посебно за сваки од следећих периода: од 14.09.1983. године до 21.05.1990. године; од 30.07.1988. године до 21.05.1990. године и од 18.08.1989. године до 21.05.1990. године.

По поступљеном, водећи рачуна и о свим осталим жалбеним наводима, првостепени суд ће након потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања у овој правној ствари донети закониту одлуку.

Укинута је и одлука о трошковима поступка јер иста зависи од коначног исхода спора.

Са свега наведеног, на основу члана 377 став 2 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА Бранислав Босиљковић

снг

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)