Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.03.2018.

Гж 91/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 91/18
28.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

AПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Сање Пејовић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиоца АА, против туженог Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Филијала за град Београд, са седиштем у Београду, Булевар уметности бр. 14, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 2077/17 од 26.05.2017.године, у седници одржаној дана 28.03.2018.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 2077/17 од 26.05.2017.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 2077/17 од 26.05.2017.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете исплати износ од 682.500,00 динара, са законском затезном каматом почев од 23.08.2016.године, као дана подношења тужбе, до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован предлог за одређивање привремене мере тужиоца којом би суд наложио туженом да одмах укине обуставу пензија тужиоца у износу од 7.000,00 динара до правноснажног окончања поступка, а ставом трећим изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога. 

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 386. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр. 72/11...55/14, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а жалбом тужиоца се не указује на друге повреде поступка.

У току првостепеног поступка је утврђено да је пресудом Првог основног суда у Београду П2 971/10 од 26.05.2010.године утврђена обавеза овде тужиоца да доприноси издржавању своје малолетне деце, и то мал. ММ и ММ1 у износу од по 25% месечно, укупно 50% месечне пензије коју остварује код РФ за ПИО. Решењем о извршењу Првог основног суда у Београду И 59102/10 од 13.01.2011.године одређено је извршење на основу наведене пресуде и то пленидбом износа од 50% пензије ради намирења текућих обрoка издржавања, а коју пензију остварује код РФ за ПИО. Пресудом Трећег основног суда у Београду П2 4269/13 од 06.05.2014.године утврђено је да је престала обавеза овде тужиоца за издржавање туженог ММ почев од 22.08.2013.године и истовремено овде тужилац обавезан да на име издржавања мал. ММ1 плаћа месечно 30% од својих редовних месечних примања, а којом пресудом се мења пресуда Првог основног суда у Београду П2 971/10 од 26.05.2010.године. Мал. ММ1 је покренула извршни поступак ради принудне наплате новчаних износа по означеној пресуди од 06.05.2014. године пред Трећим основним судом у Београду, док овде тужилац није тражио да суд обустави извршење дозвољено решењем о извршењу И 59102/10 од 13.01.2011.године. Током поступка тужилац је истицао да је подносио предлог суду ради обуставе извршења, као и да је пресуду којом се укида његова обавеза издржавања према ММ доставио туженом, али током поступка није доставио доказе за своје наводе.

Одлучујући о тужбеном захтеву тужиоца којим се тражи накнада штете у висини од 682.500,00 динара са каматом, а који износ представља укупну накнаду која је уплаћивана на име издржавања ММ у периоду од дана када је утврђен престанак обавеза тужиоца за издржавање туженог ММ (почев од 22.08.2013.године па надаље), а који новчани износи су уплаћивани за издржавање ММ преко овде туженог, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца неоснован, с обзиром да је тужени поступао по закључцима и решењима о извршењу суда који су му достављени и није био овлашћен да прекине обуставу дела пензије тужиоца на име законског издржавања његовог сина без одговарајуће одлуке суда, а имајући у виду да туженом није достављена пресуда Трећег основног суда у Београду П2 4269/13 од 06.05.2014.године којом је утврђено да је престала обавеза тужиоца за издржавање туженог ММ почев од 22.08.2013.године, нити одлука суда којом би туженом било наложено да престане са обуставом дела пензије тужиоца на име његовог издржавања. Како је чланом 76 став 1 тачка 1 Закона о извршењу и обезбеђењу одређено да суд обуставља извршење ако је извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге, те како је тужилац имао могућност да пред надлежним судом захтева обуставу поступка извршења по решењу о извршењу И 59102/10 од 13.01.2011.године, на основу чега би се обуставио извршни поступак и тужени био дужан да прекине са обуставама пензија тужиоца у делу који се односи на законско издржавање тужиочевог сина, што тужилац није учино, првостепени суд је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду штете, налазећи да тужилац, на коме је терет доказивања, није доказао да су испуњени услови предвиђени чланом 172 став 1 Закона о облигационим односима за усвајање тужбеног захтева, јер није доказао да је претрпео штету неправилним радом туженог.

Оцењујући жалбене наводе тужиоца, Апелациони суд налази да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право када је одлучио као у изреци побијане пресуде, а за своју одлуку дао јасне, аргументоване и на закону засноване разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Неосновано се жалбом тужиоца указује да првостепени суд није правилно утврдио чињенично стање и да је било неопходно да се изведе доказ вештачењем од стране вештака финансијске струке ради утврђења новчаног износа који је без правног основа исплаћиван са његовог рачуна и уплаћиван на име издржавања ММ, а ово из разлога што је првостепени суд правилно утврдио све чињенице које су од значаја за одлучивање о тужбеном захтеву тужиоца, те је правилно утврдио да не постоји узрочно последична веза између радњи туженог и настале штете, и да самим тим нису испуњени законски услови за накнаду штете предвиђени чланом 172 став 1 ЗОО. Наиме, како је чланом 76 став 1 тачка 1 Закона о извршењу и обезбеђењу (“Службени гласник РС” број 31/11 ), који је био на снази у време доношења пресуде Трећег основног суда у Београду П2 4269/13 од 06.05.2014. године, одређено да суд обуставља извршење ако је извршна исправа укинута, а у конкретном случају утврђено да туженом није достављен налог надлежног суда за обуставу извршења, јер тужилац није поднео такав предлог, то је правилно закључио првостепени суд да у радњама туженог нема незаконитог и неправилног рада који би условио настанак штете.

Како је одбијен тужбени захтев тужиоца као неоснован, то је правилно ставом другим изреке побијане пресуде одбијен и његов предлог за одређивање привремене мере, јер за то нису испуњени услови предвиђени чланом 293 Закона о извршењу и обезбеђењу.

Правилна је и одлука првостепеног суда о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом члана 150, 153, 154 и 164 ЗПП.

Са наведених разлога, применом члана 390 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Весна Обрадовић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)