Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.02.2012.

Гж 10687/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 10687/10
01.02.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Зорице Јашаревић, председника већа, Весне Матковић и Владиславе Милићевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ адвокат, против туженог ББ, кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради својине, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Општинског суда у Ваљеву П.бр.998/07 од 26.10.2009.године, у седници већа одржаној дана 01.02.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Ваљеву П.бр.998/07 од 26.10.2009.године у ставу првом изреке тако што се одбија као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се утврди у односу на туженог ББ да тужилац има право својине на једној идеалној половини од ½ дела непокретности аа, по основу наслеђа иза покојне тетке ПП рођене _, што је тужени дужан трпети и дозволити да се тужилац на основу ове пресуде упише у земљишним и другим јавним књигама као власник са уделом од ¼ дела од целе непокретности, да дозволи физичку деобу и предају у државину тужиоцу, а све у року од 15 дана од пријема отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Ваљеву П.бр.998/07 од 26.10.2009.године у ставу другом изреке тако што се одбија као неоснован тужбени захтев тужиоца АА, против туженог ББ којим је тражио да се утврди да тужилац има право на ½ дела од потраживања на име неисплаћених пензија а на основу потврде Фонда ПИО Филијала Ваљево број 6402690154 иза пок.тетке ПП рођене _, за период од 1994.године до 1995.године, па је тужени дужан тужиоцу исплатити половину примљеног износа све у року од 15 дана од прима отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Ваљеву П.бр.998/07 од 26.10.2009.године у ставу трећем изреке тако што се обавезује тужилац да плати туженом на име трошкова поступка износ од 100.500,00 динара, у року од 15 дана, од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Ваљеву П.бр.998/07 од 26.10.2009.године, ставом првим изреке, усваја се тужбени захтев тужиоца АА против туженог ББ, па се утврђује да тужилац има право својине на једној идеалној половини од ½ дела непокретности уписане аа, по основу наслеђа иза пок. тетке ПП рођене _, што је тужени дужан трпети и дозволити да се тужилац по основу ове пресуде упише у земљишним и другим јавним књигама као власник са уделом од ¼ дела од целе непокретности, да дозволи физичку деобу и предају у државину тужиоцу, а све у року од 15 дана од пријема отправка пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке, усваја се тужбени захтев тужиоца АА, против туженог ББ па се утврђује да тужилац има право на ½ дела од потраживања на име неисплаћених пензија а на основу потврде Фонда ПИО Филијала Ваљево број 6402690154 иза пок. тетке ПП рођене _, за период од 1994.године до 1995.године, па је тужени дужан тужиоцу исплатити половину примљеног износа све у року од 15 дана од прима отправка пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом трећим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде, странке су благовремено изјавиле жалбе и то тужилац побијајући је у ставу трећем изреке, због погрешне примене материјалног права, а тужени побијајући је у целости из свих законом прописаних жалбених разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд у Београду, је нашао да је жалба тужиоца неоснована, а да је жалба туженог основана.

У спроведеном поступку, првостепени суд није починио ниједну од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности, ни ону из тачке 12 истог става, на коју се неосновано указује жалбом туженог, јер су у пресуди наведени јасни и непротивуречни разлози о свим битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је син сада покојне АА1. Тужени је супруг сада покојне ПП, коју је наследио правноснажним решењем О.бр.679/04. Сада покојна АА1, мајка тужиоца и сада покојна ПП супруга туженог, биле су рођене сестре, а тужени у поступку расправе заоставштине своје покојне супруге није пријавио тужиоца као наследника. Тужилац је рођен као АА _.године од мајке ВВ а усвојен је од ВВ1 и АА1 обоје из _ а по записнику о усвојењу број 56 од 17.04.1951.године, с тим да ће породично име гласити АА, а упис односно убележење усвојења одобрено је решењем Повереништва унутрашњих послова СНО у Новом Кнежевцу број 2112/51 од 16.априла 1951.године. Списи усвојења за тужиоца односно матична архива је достављена Историјском архиву из Кикинде, међутим Историјском архиву није достављен деловодни протокол који се односи на број 707 из 1952.године, јер у архиву међу документима недостају веће групе па тако и део од броја 695-708. Даље је првостепени суд утврдио да је у матичној књизи рођених за матично подручје Нови Кнежевац под текућим бројем 56 за 1951.годину уписан тужилац рођен 28.02.1951.године у Новом Кнежевцу од оца ВВ1 и мајке АА1. Правноснажним решењем Општинског суда у Новом Кнежевцу О.бр.502/03 од 25.10.2005.године иза покојне АА1 бивше из _, на њеној заоставштини оглашен је за наследника оставиљин син – тужилац у овој парници. Тужени и његова сада покојна супруга по уговору о купопродаји Ов.бр.3670/68 од 29.08.1968.године купили су зграду величине 16 м2 са правом коришћења к.п.бр._ у КО Ваљево, и на основу тог уговора укњижени су као власници на згради са уделом од по једне половине и са правом коришћења наведене парцеле док постоји зграда. Током трајања брачне заједнице туженог и његове сада покојне супруге та стара кућа која је купљена по том уговору је срушена, и након тога направљена нова кућа. Даље је првостепени суд утврдио да та нова кућа није прављена искључиво од прихода туженог, обзиром да су и тужени и покојна ПП били у радном односу, да су становали приватно, плаћали кирију и остале комуналне услуге, да је покојна Загорка обављала и послове домаћице, а тужени и супруга провели су у браку 46 година.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан. Ово због тога што се тужилац позива на наслеђе иза покојне ПП у оквиру другог наследног реда а сходно члану 12 и 13 Закона о наслеђивању, као сестрић покојне ПП, а по праву представљања иза њене рођене сестре АА1. Даље је закључио да је усвојење тужиоца извршено од стране сада покојних ВВ1 и АА1 обоје бивших из _ спроведено по поступку који је прописан Законом о усвојењу (“Службени лист ФНРЈ” број 30/47) у члановима од 9 до 16, те да је све напред наведено садржано у писмену под текућим бројем 56 где је упис усвојења извршен 17.04.1951.године и усвојење одобрено од стране Повереништва унутрашњих ослова СНО у Новом Кнежевцу и Среског извршног одбора у Новом Кнежевцу и упис извршен у матичну књигу рођених где су као родитељи тужиоца уписани АА1 и ВВ1. Имајући у виду одредбу члана 32 Закона о усвојењу из 1976.године, првостепени суд је закључио да су испуњени услови из члана 11 и 12 истог закона, обзиром да је тужилац рођен 28.02.1951.године, да је усвојење извршено 26.09.1952.године, при чему суд није могао прибавити податак да ли је поднет предлог сходно члану 32 цитираног законског прописа имајући у виду извештај матичне службе Нови Кнежевац и Историјског архива Кикинде, те суд налази да се у конкретном случају ради о потпуном усвојењу имајући у виду да су испуњени услови за потпуно усвојење а да наследна права усвојиоца нису ни ограничена ни искључена, нити је констатован престанак усвојења. Због свега наведеног, а и примењујући одредбе члана 130 Закона о ванпарничном поступку и члана 221 Закона о наслеђивању првостепени суд је усвојио тужбени затхев тужиоца одлучивши као у ставу првом и другом изреке.

Међутим, на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је погрешно применио материјално право, нашта се основано у жалби позива тужени.

Наиме, тужилац који је рођен 28.02.1951.године усвојен је од ВВ1 и АА1, обоје из _, дато му је породично име АА, поступак је спроведен током 1951.године, и заправо одобрено од стране Среског извршног одбора у Новом Кнежевцу 1952.године. У време усвојења тужиоца, поступак се спроводио по Закону о усвојењу (“Службени лист” ФНРЈ број 30/47) и тим законом је у члану 17 било регулисано питање права и дужности усвојиоца и усвојеника, па је тако у ставу три било прописано да усвојењем не настају између усвојеника и сродника усвојиоца однос сродства ни права и дужности који се на том односу заснивају. Цитирани закон из 1947.године није правио разлику између потпуног и непотпуног усвојења, али је прописивао, како је напред цитирано, да усвојењем не настају између усвојеника и сродника усвојиоца однос сродства ни права и дужности који се на том односу заснивају. То у конкретном случају значи, да тим усвојењем из 1951. односно 1952.године између тужиоца и сродника његових сада покојних усвојиоца - родитеља ВВ1 и АА1 није настао однос сродства ни права и дужности који се на том односу заснивају, што значи да у том моменту тужилац није могао наследити сроднике својих сада покојних родитеља. Након тога 1976.године усвојење се регулише на другачији начин и то тако што тада Социјалистичка Република Србија Законом о усвојењу (“Службени гласник СРС” број 17 од 07.маја 1976.године) заправо уводи институцију потпуног усвојења, и прави разлику између потпуног и непотпуног усвојења, а у прелазним и завршним одредбама у члану 32 прописује да усвојење засновано по досадашњим прописима може се, на предлог усвојиоца засновати као потпуно усвојење ако су у време усвојења били испуњени услови из члана 11 и 12 овог закона и да се предлог може поднети надлежном органу старатељства према месту пребивалишта усвојиоца у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона. Тада је и Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина, Законом о усвојењу (“Службени лист САПВ” број 24 од 14.октобра 1976.године), у институцију усвојења, увела потпуно усвојење и такође направила разлику између потпуног и непотпуног усвојења. Тако је чланом 30 тог Закона о усвојењу одређено и то ставом једна да се потпуно може усвојити дете до навршене пете године живота чији родитељи нису живи или су непознати, или су га напустили, а ни после истека рока од 6 месеци од напуштања детета није утврђено њихово боравиште. Ставом другим било је прописано да усвојење при чијем су заснивању били испуњени услови за потпуно усвојење може се претворити у потпуно усвојење и после пете године старости усвојеника, а најкасније до његове навршене осамнаесте године. У моменту када је тај закон донет и ступио на снагу – 1976.године тужилац је био старији од 18 година, с обзиром да је рођен 1951.године. То дакле значи да све и да у моменту када је тужилац усвојен су били испуњени услови за потпуно усвојење исто се није могло претворити у потпуно усвојење, с обзиром да је 1976.године тужилац био старији од 18 година. Дакле, све до 1976.године како на територији уже Србије тако и на територији тада Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине постојало је усвојење које није правило разлику између потпуног и непотпуног усвојења, али је прописивало да усвојењем не настају између усвојеника и сродника усвојиоца однос сродства ни права и дужности која се на том односу заснивају. Од 1976.године како ужа територија тада Социјалистичке Републике Србије тако и Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина, прави разлику између непотпуног и потпуног усвојења, па у непотпуном усвојењу, се усвојењем између усвојиоца и усвојеника и његових потомака заснивају права и дужности који по закону постоје између родитеља и деце, док се код потпуног усвојења заснивају између усвојиоца и његових сродника с једне стране и усвојеника и његових потомака с друге стране однос сродства и сва права и дужности утврђена законом између родитеља и деце и других сродника. То значи да код непотпуног усвојења, усвојеник је могао наследити само усвојиоца, али не и сроднике усвојиоца, док код потпуног усвојења, усвојеник је могао наследити не само усвојиоца већ и његове сроднике. Како се у конкретном случају има применити Закон о усвојењу важећи на територији Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине, то усвојење тужиоца није могло постати потпуно усвојење с обзиром да у моменту када је потпуно усвојење почело да се примењује 1976.године тужилац је био старији од 18 година. Међутим, све и кад би имало места примени напред цитираног Закона о усвојењу из 1976.године, који је важио за територију уже Србије-без аутономних покрајина, који је прописивао у члану 32, који је напред цитиран, да се на предлог усвојиоца може засновати потпуно усвојење уколико се на предлог усвојиоца тај захтев поднесе у року од годину дана од дана ступања на снагу тог закона, тужилац није доказао да је било ко од његових усвојиоца такав захтев поднео у том року од годину дана, а у време када је тај закон донет тужилац је био стар 25 година, па све и да је такав захтев заиста поднет он би о томе морао имати сазнања. Како дакле нису били испуњени услови за потпуно усвојење тужиоца, то се на истог не могу применити права из потпуног усвојења, а што у конкретном случају значи да не може наслеђивати сроднике својих усвојилаца. Како тужилац не може наследити сроднике својих усвојиоца, у конкретном случају рођену сестру своје мајке, то његов тужбени захтев којим тражи право својине као наследник сада покојне ПП, рођене сестре његове мајке је неоснован, како за непокретности, тако и за потраживање неисплаћених пензија.

Са изнетих разлога, са основу одредбе члана 380 став 1 тачка 4 ЗПП, првостепена пресуда је у ставовима првом и другом преиначена тако што је тужбени захтев одбијен као неоснован, како је и одлучено у ставовима првом и другом изреке ове пресуде.

На основу одредбе члана 161 а у вези са одредбом члана 149 став1, 150 и 159 ЗПП-а, преиначена је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке првостепене пресуде, па је одлучено као у ставу трећем изреке, јер је тужилац као странка која је парницу у целости изгубила туженом дужан да надокнади трошкове који су били нужни током вођења првостепеног поступка, па су туженом досуђени трошкови и то за заступање на 6 одржаних рочишта главне расправе у укупном износу од 42.000,00 динара, заступања на три неодржана рочишта главне расправе од укупно 10.500,00 динара, за састав одговора на тужбу и 3 образложена поднеска у износу од укупно 24.000,00 динара и састав једне жалбе у износу од 12.000,00 динара, све радње предузете од стране адвоката и трошкови одмерени према АТ важећој у моменту доношења првостепене пресуде те састав ове жалбе од 12.000,00 динара по АТ. При томе туженом нису били могли бити признати трошкови судских такси, јер у списима нема трага да је тужени обавезиван и да је плаћао неке судске таксе.

На основу одредбе члана 161 став 1 ЗПП-а, одбијен је као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка, с обзиром да са жалбом тужилац није успео, а одговор на жалбу, све и кад би имао право на накнаду трошкова, а нема, одговор на жалбу је доставио неблаговремено.

Председник већа-судија,
Зорица Јашаревић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)