Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.03.2018.

Гж 1164/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1164/17
08.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Драгане Бољевић, председника већа, Снежане Живковић и Милице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији су пуномоћници АБ, адвокат и АБ1, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник АБ2, адвокат, ради раскида уговора о доживотном издржавању и исплате, по тужби и противтужби, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П-35155/13 од 17.10.2016. године, у седници већа одржаној дана 08.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П-35155/13 од 17.10.2016. године у ставовима другом и трећем изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ одлука о трошковима поступка садржана у ставу четвртом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П-35155/13 од 17.10.2016. године тако што се обавезује тужени ББ да тужиљи АА накнади трошкове парничног поступка у износу од 116.320,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде, под претњом извршења.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, раскинут је уговор 3Р-261/2004 о доживотном издржавању закључен 16.04.2004. године између тужиље, као примаоца издржавања и туженог, као даваоца издржавања и истог дана оверен пред Првим општинског суда у Београду. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог да му тужиља исплати износ од 1.600.000,00 динара му на име правичне накнаде за издржавање, са законском затезном каматом почев од 14.10.2013. године. Ставом трећим изреке одбијен је предлог туженог за одређивање привремене мере којом би тужиљи било забрањено отуђење или оптерећење непокретности – стана описаног у том ставу изреке, док је ставом четвртим изреке обавезан тужени да исплати тужиљи износ од 123.820,00 динара на име трошкова парничног поступка.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је из свих разлога прописаних одредбом члана 373. став 1. Закона о парничном поступку. Жалбене разлоге је образложио и жалбени предлог изнео.

Тужиља је дала одговор на жалбу туженог.

Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 386. Закона о парничном поступку - ЗПП (“Службени гласник РС'', бр.72/11, 49/2013-одлука Уставног суда, 74/2013-одлука Уставног суда и 55/14), Апелациони суд у Београду оценио је да жалба туженог делимично основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би се побијана одлука морала укинути. Супротно наводима жалбе туженог, првостепена пресуда не садржи ни битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, јер је изрека разумљива, не противречи ни сама себи ни разлозима који су наведени у погледу свих битних чињеница на јасан, непротивречан и убедљив начин, а логично и недвосмислено произлазе из изведених доказа и целокупног стања у списима, па пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су тетка и братанац. Уговор о доживотном издржавању између тужиље, као примаоца и туженог, као даваоца издржавања закључен је и судски оверен 06.04.2004. године. Предметним уговором констатовано је да су уговорне стране у сродничком односу, да су њихови односи одувек били складни, пуни љубави, пажње и међусобног поштовања (члан 1.). Прималац издржавања се обавезала да ће после своје смрти даваоцу издржавања оставити у својину једнособан аа и покретне ствари ближе описане у члану 2. уговора. С друге стране, давалац издржавања се обавезао да ће се старати о примаоцу, као што је то и до тада чинио, да ће је неговати у болести и пазити, да ће је издржавати и после смрти сахранити (члан 3.). Парничне странке живе у две одвојене куће на истој парцели, која је у породичном власништву из времена њихових правних претходника. Побуда за закључење уговора, а како је то констатовано и чл. 1. поменутог, очигледно је последица посебне наклоности тужиље према туженом, који је од малена био везан за тужиљу и њеног сад покојног супруга (своје тетку и течу) и однос је као такав трајао и продубљивао се (иако тужиља има још једног братанаца и братаницу чији се станови такође налазе на истој парцели, она и њен покојни супруг управо туженог су водили са собом на годишњи одмор, летовања, излете). Када се тужени оженио и добио децу, тужиља их је гледала као своје унуке, била укључена у њихово одрастање, и то посебно његовог старијег сина, коме је по потреби помагала у школским обавезама и спремала га за школска такмичења. Закључењем предметног уговора тужиља је желела да обезбеди туженог, а да истовремено осигура себе у старости и обезбеди да, за случај болести, о њој брине управо тужени. Сама тужиља била је материјално обезбеђена у довољној мери да уговор није закључен превасходно из разлога да би себи обезбедила издржавање, јер су још за живота њеног мужа продате две некретнине, а после његове смрти (2001. године) и ауто. У том смислу, тужиља је чак финансијски помогла туженом и његовој супрузи позајмивши им износ од 12.000 ДЕМ (за завршетак радова на кући), а након тога и 20.000 ДЕМ како би супруга туженог купила локал, у коме се и данас налази њена стоматолошка ординација, а позајмице су тужени и његова супруга вратили у целости након закључења предметног уговора. Парничне странке поседовале су кључеве од стана оног другог, премда се, због чињенице да сви чланови породице живе на истом месту, врата углавном нису ни закључавала, при чему тужени, са својом породицом, живи у кући у дворишту, коју је сам изградио. Чешће се дешавало да тужиља сврати и борави код туженог, него обратно, што је посебно било изражено док је старијем сину туженог помагала око учења. У периоду од 2004. године до 2007. године тужиља је са породицом туженог одлазила на летовање, сама сносећи за себе трошкове боравка. Тужиља је за своје године (77 година у време подношења тужбе 2013. године) релативно здрава и била је у стању да се стара сама о себи, да самостално одржава хигијену и да скува себи за јело. Тужени јој је помагао код адаптације купатила и кухиње (довео је мајсторе и надгледао извођење радова), одвозећи је на прегледе, или на аеродром. Однос парничних странака трајно је нарушен услед догађаја од 08.08.2013. године, када је дошло је до конфликта између тужиље и супруге туженог, која је изговорила низ увреда на рачун тужиље, а тужени, иако присутан, на то није реаговао. Након описаног инцидента ни тужени, нити било ко од чланова његове породице, није јој се наредних дана обраћао, нити долазио код ње, већ јој се супруга туженог обратила, и то тек након подношења предметне тужбе (02.09.2013. године). Од наведеног догађаја парничне странке не разговарају и уговор се суштински више не извршава. У току поступка, а по предлогу туженог, судски вештак економско-финансијске струке дао је мишљење да у спису недостаје процесна грађа на основу које би се могло обавити одговарајуће вештачење на околност висине датог издржавања од стране туженог, коју висину је, иначе, због дужине трајања издржавања, тешко утврдити.

Полазећи од наведеног, првостепени суд је имао на уму природу закљученог уговора и све околности предметног случаја, те је закључио да је захтев тужиље основан, сагласно одредаба члана 201. став 1. Закона о наслеђивању - ЗоН, будући да су међусобни односи уговорних страна поремећени до мере неподношљивости, па је оценио да је испуњена основна законска претпоставка за раскид спорног уговора. Такође, одлучујући о захтеву туженог за накнаду датог, првостепени суд је закључио да су узрок раскида поремећени односи, а не кривица једне од парничних странака. У том смислу, првостепени суд је оценио да тужени није пружио доказе за своје тврдње да је имао издатке за исхрану тужиље, за њена путовања у иностранство, одлазак на различите излете о његовом трошку, нити о висини свих ових трошкова, па је применом правила о терету доказивања, одбио истакнути захтев туженог.

Све важне чињенице за доношење одлуке о основаности тужбених захтева првостепени суд је потпуно и поуздано утврдио доказима које је правилно оценио, применом одредбе члана 8. ЗПП. Жалбом туженог чињенично стање није са успехом доведено у сумњу, а у жалби нису истицане нове чињенице или предлагани нови докази, у смислу члана 372. став 1. ЗПП.

Супротно схватању израженом у жалби, имајући на уму како стање у спису, тако и разлоге побијане одлуке, другостепени суд нема основа да сумња у закључак на коме је првостепени суд донету одлуку засновао. Наиме, овај суд прихвата становиште првостепеног суда у делу у коме је дата оцена исказа лица саслушаних у поступку (парничних странака и сведока) јер је првостепени суд усмерио своју пажњу на утврђење чињеница које су од значаја за оцену основаности како тужиљиног, тако и захтева туженог, а с обзиром на наводе на којима су ти захтеви засновани. У том смислу, околност да су се сведоци, чије је саслушање предложила тужилачка страна, у погледу појединих одлучних чињеница спорног случаја, идентично изјаснили, сама за себе не говори у прилог томе да су ови искази неверодостојни, само зато што су у питању пријатељи тужиље. Наиме, реч је о лицима која познају обе парничне странке дуги низ година, и махом су породични пријатељи, док је сведок СС, носилац станарског права на једном од станова у згради у којој живи и тужиља, и на поменутој адреси борави од рођења, сходно чему је комшиница и туженог. Осим тога, сведоци чије саслушање је предложила тужена страна јесу супруга туженог, жена која ради за његову породицу дуги низ година, његова два пријатеља и човек код кога у току недеље набавља храну, те би по истој логици искази ових лица били необјективни, јер им је циљ да њихов пријатељ, послодавац и супруг, успе у спору. Самим тим, сва лица саслушана у току предметног поступка изнела су све што им је познато о предмету спора и изјаснила се одакле им је познато оно о чему сведоче (односно да ли имају непосредна или посредна сазнања о битним чињеницама), а веродостојност њихових исказа произлази управо из сагласности исказа у погледу одлучних чињеница о којима су се изјашњавали. Следом реченог, када је реч о односу уговорних страна, извршењу уговорне обавезе од стране туженог, те догађају који је довео до нарушења односа (превасходно личног, али и уговорног) парничних странака, анализом изведених доказа (исказа странака и сведока) и овај суд је дошао до закључка да је захтев тужиље основан, што се уосталом и не спори жалбом туженог. Стога се неосновано жалбом указује да је у првостепеном поступку учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези са чланом 8. ЗПП, па се овим наводима жалбе законитост и правилност донете пресуде суштински не доводи у сумњу.

Осим тога, правилан је и закључак првостепеног суда да тужени није приложио нити предложио одговарајуће доказе на основу којих би се могао извести поуздан закључак о висини датог на име учињених давања и извршених услуга.

У том смислу, у погледу навода жалбе туженог да се првостепени суд није упустио у то ко је проузроковао поремећене односе, важно је напоменути да је чланом 201. став 1. ЗоН прописано да свака уговорна страна може захтевати да суд раскине уговор ако се међусобни односи уговорника, из било ког узрока, толико поремете, да постану неподношљиви. Следом реченог, цитирана одредба недвосмислено упућује на закључак да суд, у описаној ситуацији, изриче раскид независно од тога који је узрок неподношљивости међусобних односа. Самим тим, када наводи странака и предложени и изведени докази иду у прилог томе да су односи до те мере поремећени да се уговор не извршава, на првостепеном суду је да оценом изведених доказа закључи да ли је испуњен наведени законски разлог и сходно томе донесе одлуку о захтеву за раскид уговора. У том случају, односно када суд изрекне раскид, неспорно је да даваоцу издржавања припада накнада за пружена давања и услуге (члан 201. став 2.), што би, у конкретном случају, када се давања туженог састоје у различитим услугама, подразумевало да је тужени, пре свега, јасно определио о којим услугама је била реч, а затим и у ком обиму су оне вршене. Ово имајући на уму да се, у описаној ситуацији, висина ове врсте накнаде једино може обрачунати утврђењем врсте услуге, те ценом такве услуге на тржишту, како би се дошло до новчаног еквивалента (износа) који би тужиља, да није закључила уговор са туженим, била дужна да сноси, ангажовањем трећих лица за извршење поменутих. Међутим, за такво утврђење било је потребно да тужени, сагласно одредбама чл. 7. и 231. ЗПП, предложи извођење одговарајућих доказа на ове околности. Како тужени на коме је био терет доказивања ових чињеница у првостепеном поступку није изразио спремност да наведене докаже, с обзиром да је крајње неодређено (простим набрајањем појединих услуга) захтевао исплату извесне накнаде за учињена давања и услуге, то је правилно првостепени суд закључио да тужени није доказао ове своје тврдње. Ово имајући на уму да првостепени суд у том погледу није располагао адекватном процесном грађом на бази које би било могуће, ван разумне сумње, извести поуздан закључак о основаности захтева туженог. У прилог оваквом закључку говори, у крајњем случају, и мишљење судског вештака, који је наведено дао, управо на предлог тужене стране. Самим тим, за ову врсту реституције за учињена давања, било је неопходно да тужени предложи конкретне доказе на бази којих би потом суд одредио извођење других доказа (као што је вештачење), па се у одсуству наведених правилност закључка првостепеног суда жалбом не доводи у сумњу. Утолико је без утицаја жалбено позивање на фотографије са летовања, које су приложене спису, будући да ови докази, сами за себе, не говоре у прилог томе да је тужени сносио трошкове пута и боравка тужиље за наведене дестинације. Ово посебно код чињенице да су три од десет фотографија према датуму на њима садржаном очигледно настале пре закључења предметног уговора (2002, односно 2003. године). Код таквог стања ствари, чак и када би се могло сматрати да је тужени доказао своје наводе у погледу трошкова путовања, а није, свакако му не би припадала накнада за период пре закључења предметног уговора (2004. године), а како то жалбом погрешно закључује. Дакле, сва давања која су евентуално учињена пре закључења уговора имају доброчини карактер и представљају израз добре воље туженог према његовој тетки, која му је на различите начине и узвраћана. Стога је неосновано жалбено позивање на околност да је тужени бринуо о тужиљи знатно дуже него што је трајао предметни уговор, па ови наводи независно од недоказаности његових осталих тврдњи, свакако не могу бити од утицаја на правилност побијане пресуде.

С тим у вези, неосновано је и жалбено оспоравање побијане одлуке, указивањем да је првостепени суд требало слободном оценом да утврди накнаду за дато издржавање, односно правичну накнаду. Наиме, право на правичну накнаду, у случају раскида уговора о доживотном издржавању, претпоставља да је до раскида дошло због кривице једне стране (члан 201. став 3. ЗоН). У том смислу, да би тужени имао право на ову врсту накнаде било је потребно да у поступку који је претходио доношењу одлуке свој захтев заснује и поткрепи доказима који би говорили у прилог томе да разлог за раскид уговора лежи на страни примаоца издржавања, а имајући на уму изричиту одредбу закона за ову врсту накнаде. Међутим, за такав навод тужени није предложио извођење било каквих доказа, ни у противтужби од 14.10.2013. године, ни у поднеску од 08.09.2016. године, којим је његов захтев коначно опредељен. Управо супротно, тужени током поступка није ни спорио да се он није, после расправе тужиље са његовом супругом, обраћао тужиљи, нити је обишао, нити је уопште покушао да контактира са њом до подношења тужбе. Код таквог стања ствари, и с обзиром на ове чињенице, које међу странкама нису биле спорне, остало је нерасправљено питање кривици за поремећај односа уговорних страна, без обзира на то што се тужени није лично сукобио са тужиљом и на тај начин евентуално исказао непоштовање према њој. Самим тим, без успеха остаје жалбено оспоравање овако донете пресуде позивањем на одредбе чл. 12. ЗОО (начело савесности и поштења) и чл. 13. ЗОО (забране злоупотребе права). Ово с обзиром да је становиште овог суда да би, при оваквом чињеничном утврђењу, евентуална другачија одлука о захтеву туженог била у супротности како са наведеним начелима, тако и са начелима установљеним одредбама чл. 17. (дужност испуњења обавезе) и 18. (дужна пажња у извршавању обавеза и остваривању права) истог закона.

С обзиром на изложено, Апелациони суд у Београду је одлучио као у првом ставу изреке ове пресуде, на основу члана 390. ЗПП.

Приликом одлучивања о основаности жалбе, односно законитости и правилности првостепене пресуде, другостепени суд је ценио и остале наводе жалбе туженог, али их није посебно образлагао, сагласно овлашћењу из члана 396. став 1. ЗПП, јер не могу довести до другачије, за туженог повољније, одлуке у овој парници.

Применом члана 401. тачка 2. ЗПП потврђена је одлука првостепеног суда којом је одбијен захтев за одређивање предложене привремене мере, будући да није испуњен први од кумулативно прописаних услова за њено одређивање. Ово имајући на уму да је захтев туженог правилно одбијен, сходно чему тужени није учинио вероватним своје новчано потраживање, сагласно одредби чл. 449. ЗИО, па није ни било места усвајању његовог предлога за одређивање привремене мере, због чега је неосновано жалбено оспоравање овако донете одлуке првостепеног суда.

Међутим, првостепени суд није правилно применио материјално право, на чију правилну примену овај суд иначе пази по службеној дужности, када је одлучио о износу који је тужени дужан да накнади тужиљи на име трошкова поступка. Стога је преиначена одлука о трошковима поступка и тужени обавезан да тужиљи, сагласно опредељеном захтеву, исплати износ од 116.320,00 динара на име трошкова поступка и то: за састав тужбе и пет образложених поднесака износ од по 6.000,00 динара, на име заступања на десет одржаних рочишта по 7.500,00 динара, те на име таксе на тужбу и одлуку износ од по 2.660,00 динара, све одмерено применом Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, важеће у време доношења првостепене пресуде и Таксене тарифе из Закона о судским таксама.

Из изложених разлога, применом члана 401. тачка 3. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке ове пресуде.

Председник већа-судија
Драгана Бољевић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)