Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.10.2011.

Гж 12170/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 12170/10
Дана 05. октобра 2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужилаца АА, АА1, АА2 и АА3, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, сада непознатог боравишта, ради раскида уговора о доживотном издржавању, одлучујући о жалби тужилаца изјављене против пресуде Општинског суда у Жагубици П. бр.6/08 од 16. марта 2009. године, у седници већа одржаној 05. октобра 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Жагубици П. бр.6/08 од 16. марта 2009. године, тако што се УСВАЈА тужбени захтев тужилаца АА, АА1, АА2 и АА3 па се раскида уговор о доживотном издржавању закључен 12.02.1999. године пред Општинским судом у Жагубици Р. 51/99, између сада пок. ПП и пок. ПП1, бивших из _, као прималаца издржавања, и тужене ББ из _, као даваоца издржавања.

Обавезује се тужена ББ да тужиоцима АА, АА1, и АА2, сви из _, и АА3 из _, накнади трошкове парничног поступка у износу од 78.400,00 динара у року од 15 дана по пријему ове пресуде


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Жагубици П. бр.6/08 од 16. марта 2009. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца којим је тражено да се раскине уговор о доживотном издржавању закључен 12.02.1999. године пред Општинским судом у Жагубици Р. 51/99 између сада пок. ПП и пок. ПП1, бивших из _, као прималаца издржавања, и тужене ББ, као даваоца издржавања, због неизвршавања и немогућности извршавања уговорних обавеза од стране даваоца издржавања и међусобно поремећених односа. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.

Против наведене пресуде, жалбу су благовремено изјавили тужиоци из свих законских разлога, као и против одлуке о трошковима парничног поступка.

У поступку пред првостепеним судом нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, нити друге повреде које су биле или могле бити од утицаја на доношење правилне и законите одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци АА, АА1 и АА2 су деца пок. ПП из његовог претходног брака. Тужилац АА3 је супруг пок. тужиље ПП1, такође кћерке пок. ПП из претходног брака, преминуле након подношења тужбе у овој правној ствари. Тужена ББ је кћерка пок. ПП из његовог брака са другом супругом сада пок. ПП1. Дана 12.02.1999. године у поступку пред Општинским судом у Жагубици Р. 51/99, закључен је уговор о доживотном издржавању између ПП и ПП1, као прималаца издржавања, са једне стране, и њихове кћерке, овде тужене ББ, као даваоца издржавања, с друге стране, којим уговором се тужена обавезала да их издржава, с тим да, с обзиром да је на привременом раду у иностранству, издржавање може пружати лично или преко трећег лица, при чему је уговорена и заједница живота. ПП1 је преминула _.1999. године, а ПП је преминуо _.2001. године. Када је умрла пок. ПП1, тужена је исту сахранила и после сахране, како је то уговорено наведеним уговором, давала јој подушја по месним обичајима, за шта је ангажовала и плаћала трећа лица. Односи пок. ПП и тужене су били добри све до краја маја 2001. године, и тужена је уредно извршавала своје обавезе из уговора о доживотном издржавању било лично, било путем трећег лица која је плаћала да воде бригу о исхрани, хигијени и обради имовине пок. ПП. Пок. ПП је _.2000. године дао писмену сагласност туженој да његов постојећи стамбено-пословни објекат, који је према уговору о доживотном издржавању након смрти прималаца издржавања требало да припадну у својину туженој, надзида према грађевинској дозволи и грађевинској документацији пројекту. Међутим, радови које је изводила на доградњи овог објекта били су повод за више спорова између сада пок. ПП и тужене пред шрвостепеним судом. Реч је о поступцима П.274/01 по тужби пок. ПП, окончан повлачењем тужбе, П.292/01 по тужби тужене, окончан повлачењем тужбе, и П.235/01 по тужби тужене ради сметања поседа који је окончан доношењем правноснажног решења од 18.02.2002. године којим је утврђено да је ПП сметао тужену у поседу локала дана 19.05.2001. године и 22.05.2001.године на начин ближе описан у том решењу. Пре тога, пок. ПП је напустила једна жена пореклом из _, коју је до тада плаћала тужена, незадовољна висином накнаде. Тужена је сматрала да она за своје услуге наплаћује превише новца, што је разљутило сада пок. ПП, па је крајем маја 2001. године узео кључ од локала и вратио грађевинске раднике које је тужена ангажовала да раде, због чега је између њих и вођена парница П. 235/01. Дана 08.08.2001. године сада пок. Богдан је поднео тужбу првостепеном суду за раскид спорног уговора. До тада и од тада, тужена је и даље спремала храну пок. ПП, иако је он одбијао да је једе, јер се плашио да ће тужена да га отрује, на шта се жалио комшијама. Пок. Богдан је и даље живео у приземљу, а тужена на спрату. ПП је у свесном стању примљен на Одељење неурологије Опште болнице Пожаревац дана 22.09.2001. године због слабости леве руке и леве ноге, те повраћања. Видевши да је пок. Богдан болестан, тужена се заједно са њим упутила у болницу у Пожаревцу, где је остао на лечењу и након два дана преминуо. На путу до болнице пок. ПП је из физиолошких разлога захтевао да санитет стане, и да изађе из санитета у чему су му помогле тужена ББ и медицинска сестра _. За време док се ПП налазио у болници, тужена га је редовно обилазила, носила храну и све што је потребно. Након ПП смрти, тужена је преузела његово тело из болнице и сносила како трошкове транспорта посмртних остатака од болнице до куће, тако и трошкове његове сахране.

Полазећи од ових чињеница, те одредбе чл. 131 ЗОО, према којој се уговор не може раскинути због неиспуњења незнатног дела обавезе, првостепени суд је нашао да је тужбени захтев тужилаца неоснован, јер су односи између сада пок. ПП и тужене били добри све до краја маја 2001. године, када су се пореметили, након чега је 08.08.2001. године пок. ПП поднео тужбу за раскид спорног уговора, да је преминуо 02.10.2001. године, непуна два месеца по подношењу тужбе, да је тужена и у овом периоду уговорне обавезе према ПП извршавала тако што му је спремала храну, водила га код лекара и потом сахранила, да је пок. ПП пристао на овакво извршавање обавеза од стране тужене, а да је одбијањем узимања хране, коју је тужена спремала лично или преко трећих лица, покушао да је онемогући у извршењу дела уговорних обавеза и то у једном кратком временском периоду, али да је упркос томе тужена хтела да извршава уговорне обавезе и да је то и чинила, да је закључењем наведеног уговора пок. ПП желео да себи обезбеди материјалну егзистенцију за живота, будући да је био старија и болесна особа, те сахрану и подушја након смрти, да је тужена све време обезбеђивала материјалну егзистенцију пок. ПП, осим у периоду последња 3 до 4 месеца пре ПП смрти, што није могла да чини у пуном обиму, јер је у томе спречавао сам ПП, па је по налажању првостепеног суда остварена основна сврха уговора – издржавање, сахране и подушја, због чега нису испуњени услови за раскид наведеног уговора.

По налажењу Апелационог суда оваква одлука првостепеног суда се не може прихватити, јер је заснована на погрешној примени материјалног права.

Наиме, супротно закључку првостепеног суда, управо чињеница да је сада пок. Богдан одбијао да узима храну коју му је тужена спремала, плашећи се да га не отрује, чињеница да је између њих током 2001. и 2002. године дошло до више спорова у вези са адаптацијом објекта пок. ПП у којем су странке иначе живеле, да га је непосредно пре тога напустила жена која је бринула о њему, а која је ангажовала и плаћала тужена, незадовољна висином накнаде за своје услуге, услед чега је сада пок. ПП 08.08.2001. године поднео тужбу за раскид уговора о доживотном издржавању, указује да је пок. ПП био препуштен сам себи и да су односи између њих у тој мери били поремећени да су испуњени законски услови из чл.210 закона о наслеђивању, за раскид уговора о доживотном издржавању. Наиме, према закљученом уговору о доживотном издржавању тужена се обавезала да примаоцима издржавања ПП и ПП1 пружа издржавање у свему према одредбама уговора, с тим што је уговорена заједница живота у кући примаоца издржавања, што тужена, с обзиром да нису живели у истом делу куће није обезбедила, а ПП је остао без помоћи трећег лица које је бринуло о њему.

Осим тога, супротно закључку првостепеног суда, чињеница да је сада пок. ПП у Општу болницу у Нишу примљен у свесном стању, да се нашао у ситуацији да треба да обави физиолошке потребе и да му је у томе приликом транспорта помогла кћерка, овде тужена, те да тада није одбио помоћ тужене, не указује да су се у међувремену односи између сада пок. ПП и тужене поправили, јер се таква ситуација дешавала у тренутку немоћи пок. ПП (слабост леве ноге и руке). Управо чињеница да је тужени ПП скоро до самог краја свог живота одбијао да конзумира храну коју му је тужена спремала сама или преко трећих лица, а ову чињеницу није спорила ни сама тужена, да тужбу није повукао до своје смрти, да је преминуо 02.10.2001. године, указује на то да су се односи између ПП и тужене толико пореметили да су постали неподношљиви, због чега се тужбени захтев показује основаним. Наиме, услед поремећених односа уговарача и неподношљивости даљег заједничког живота наступио је услов за раскид уговора без обзира на кривицу за настали поремећај.

При томе, чињеница да је тужена, према утврђеном чињеничном стању, испуњавала уговором преузете обавезе према мајци, сада пок. ПП1, која је преминула пре ПП и пре подношења тужбе у овој правној ствари. нема утицаја на право ПП да тражи раскид спорног уговора у целини. Наиме, спорним уговором ПП и ПП1, као примаоци издржавања, су се обавезали да као накнаду за издржавање пренесу туженој своје непокретно имање, те покретне ствари ближе описане у чл.1 уговора. Из наведеног произилази да се радило о неподељеној имовинској заједници прималаца издржавања заснованој на заједничкој својини, што указује да је и обавеза даваоца издржавања по уговору о доживотном издржавању била недељива. Стога је сада пок. ПП, као надживели супружник уговарача ПП1, могао да тражи да се уговор раскине у целости, ако давалац издржавања не испуњава све уговорне обавезе према њему као супружнику који је остао у животу.

Стога је Апелациони суд преиначио побијану пресуду и одлучио као у изреци ове пресуде применом чл. 380 тач. 4 ЗПП.

Истовремено је, с обзиром да је преиначио одлуку против које је изјављен правни лек, сходно чл. 161 ЗПП овај суд одлучио о трошковима целог поступка, тако што је обавезао тужену да тужиоцима сходно чл. 149 и 150 ЗПП накнади трошкове које су имали за заступање преко адвоката и то: за састав тужбе износ од 2.000,00 динара, за заступање на 26 одржаних рочишта износ од по 3.000,00динара, заступање на 14 неодржаних рочишта износ од по 1.500,00 динара, те на име таксе за тужбу и одлуку износ од по 1.700,00 динара, укупно износ од 78.400,00 динара по важећој АТ и ТТ у време доношења првостепене пресуде, сходно образложеном захтеву тужилаца за накнаду трошкова парничног поступка од 16.03.2009.године, док трошкови дангубе сведока нису досуђени, јер висину ових трошкова тужиоци нису определили.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Славица Срећковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)