Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.10.2011.

Гж 12433/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ Гж 12433/10
Дана, 05. октобра 2011. године Б е о г р а д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против тужених ББ и ББ1, које заступа БА, адвокат, ради раскида уговора о доживотном издржавању по тужби и ради утврђења и реституције по противтужби, одлучујући о жалби тужиоца изјављене против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 9369/03 од 09. октобра 2007. године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду П. 63366/10 од 23. фебруара 2010. године, у седници већа одржаној дана 05. октобра 2011. године, донео је


РЕШЕЊЕ
УКИДА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П. 9369/03 од 09. октобра 2007. године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду П. 63366/10 од 23. фебруара 2010. године, у ставу трећем и петом изреке, а предмет у овом делу ВРАЋА Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


Образложење
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 9369/03 од 09. октобра 2007. године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду П. 63366/10 од 23. фебруара 2010. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован главни противтужбени захтев којим је тражено да се утврди да су тужени -противтужиоци власници ½ А дела стана и гаражног места ближе описаних у том ставу, на основу уговора о доживотном издржавању ЗР. 1064/2001 од 21.12.2001. године. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован главни противтужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужилац да туженима на име свог дела трошкова из уговора о доживотном издржавању ЗР. 1064/2001 од 21.12.2001. године исплати износ од 783.348,02 динара, са законском затезном каматом од 16.06.2006. године до исплате. Ставом трећим изреке, усвојен је евенутални противтужбени захтев, па је обавезан тужилац да туженима на име трошкова из уговора о доживотном издржавању ЗР. 1064/2001 од 21.12.2001. године за период јул 1992. године - новембар 2003. године исплати појединачне износе, ближе наведене у том ставу, са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединог месечног износа, па до исплате. Ставом четвртим, обавезани су тужени-противтужиоци да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати 434.700,00 динара. Ставом петим изреке, обавезан је тужилац -противтужени да туженима на име трошкова парничног поступка исплати износ од 587.350,00 динара.
Против наведене пресуде у ставу трећем изреке, као и против одлуке о трошковима парничног поступка садржане у ставу петом изреке, жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих законских разлога.
Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је нашао да је жалба основана.
Првостепени суд је одлучио као у ожалбеном делу побијане пресуде са образложењем да је правоснажном делимичном пресудом првостепеног суда П.бр. 9369/03 од 15.01.2007. године, донетом у току истог поступка, раскинут уговор о доживотном издржавању закључен 21.12.2001. године пред Првим општинским судом у Београду под ЗР. 1064/01 између сада пок. ПП, и овде тужиоца АА, као прималаца издржавања, с једне стране, и овде тужених ББ и ББ1, као давалаца издржавања, због поремећених односа уговорних страна, да је закључењу наведеног уговора претходило закључење уговора о доживотном издржавању дана 25.07.1992. године овереног пред Првим општинским судом у Београду под ЗР. 518/92 између сад пок. ПП и овде тужиоца АА, као прималаца издржавање, са једне стране, и ММ, мајке овде тужених, као даваоца издржавања, која је била сестричина сада пок. ПП, и који уговор је био на снази све до смрти ММ, да је тужилац крив за поремећај односа између странака, да су се односи пореметили након смрти пок. ПП, супруге тужиоца, и то у ситуацији када су тужени спавали код тужиоца, односили му храну, обезбедили жену која га је чувала радним данима, са којом тужилац није био задовољан, а затим обезбедили другу жену која би га чувала, а коју тужилоац није хтео да прими јер није била „на његовом нивоу", из чега је закључио да је понашање тужиоца објективно онемогућило тужене да и даље испуњавају своју обавезу, имајући у виду исказе више саслушаних сведока, те исказе тужених, чијим исказима је поклонио веру.
Полазећи од ових чињеница, првостепени суд је нашао да је последица раскида уговора о доживотном издржавању и реституција, што значи да је прималац издржавања дужан даваоцу издржавања дати накнаду за пружено издржавање, негу и старање, при чему је имао у виду да се обавезе даваоца издржавања у конкретном случају састојале не из натуралних или новчаних чинидби, већ из услуга које нису материјално, односно новчано изразиве (нега, пажња, брига и сл.), да у ситуацији када брачни другови као примаоци издржавања заједно закључе уговор о доживотном издржавању,као што је то овде случај, реч је недељивом правном односу који одговара неподељеној брачној тековини прималаца издржавања, па је тужилац дужан дати туженима накнаду за пружену негу и старање, како за себе, тако и за своју покојну супругу, узимајући за подлогу налаз вештака од 27.06.2006. године, који је рађен упоредном методом вредности потрошачке корпе за период 25.07.1992. године - 19.11.2003. године, и који обухвата и период када је на страни даваоца издржавања била мајка тужених, позивајући се на чл. 201 Закона о наслеђивању, у вези члана 277 Закона о облигационим односима.
По налажењу Апелационог суда у Београду оваква одлука првостепеног суда се не може прихватити. Ово стога што је у поступку пред првостепеним судом учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач.12 ЗПП, јер побијана одлука нема разлоге о свим битним чињеницама, а и они који су дати су нејасни и противуречни међусобно и стању у списима, због чега се није могла испитати правилност примене материјалног права.
Наиме, у случају раскида уговора о доживотном издржавању сходно чл. 201 ст. 2 Закона о наслеђивању, прималац издржавања је дужан дати накнаду за примљена давања и услуге, и то супротно схватању првостепеног суда, назависно од тога чијом је кривицом дошло до раскида уговора. Према чл. 201 ст. 3 истог Закона, ако је до раскида дошло због кривице једне стране, друга страна има право на правичну накнаду.
Поред тога, не може се прихватити као правилан ни закључак првостепеног суда да се висина потраживања тужених има обрачунати применом методе потрошачке корпе, нашта се такође основано указује жалбом. Наиме, из изведених доказа произилази да су тужилац и његова сада пок. супруга били имућног стања, те да су уговор о доживотном издржавању са мајком тужених, а затим и са туженима закључили мотивисани жељом да помогну финансијски овој породици, а не зато што им је помоћ била стварно потребна. Супруга тужиоца је преминула августа 2003. године, а према исказу тужиоца, саслушаног у својству парничне странке, она је све до неколико месеци пред своју смрт била покретна, управљала је возилом и водила бригу о свом супругу. Веће ангажовање тужених око тужиоца настаје тек након њене смрти, и то периоду до 40 дана када је тужилац опхрван болом због изгубљеног брачног друга неколико недеља лежао у постељи, те поверио туженима, односно њиховом оцу организовање сахране и куповину гробнице. У том периоду, тужени су у више наврата преспавали у стану тужиоца, а потом и ангажовали трећа лица како би водила бригу о тужиоцу, у неколико наврата доносили оброке, које су спремили, те по налогу тужиоца и за његов новац куповали лекове, намирнице и друге потрепштине. У оваквој ситуацији, када су се давања тужених састојала у услугама, а како је то правилно нашао и првостепени суд, висина потраживања тужених се не може обрачунати методом „потрошачке корпе", већ само на основу цене таквих услуга на тржишту како би се дошло до износа који би тужилац, да није закључио уговор о доживотном издржавању са туженима, морао платити на име ангажовања трећих лица ради пружања тих истих услуга. Код изнетог првостепени суд је имао обавезу да вештаку да јасан и одређен задатак сходно чл. 256 ст. 7 ЗПП, тако што ће, имајући у виду различите исказе странака у погледу врсте и интензитета услуга које су тужени чинили тужиоцу, израдити налаз у две варијанте, што је у конкретном случају изостало. Ово је нужно, обзиром да је претходни вештак, који је позван од стране првостепеног суда да вештачи у овој правној ствари, изјавио да у списима нема доказа о врсти и висини трошкова који су тужени имали на име издржавање тужиоца. Једино доказно средство о томе су искази странака и искази сведока, па је у таквој ситуацији нужно да вештак да налаз имајући у виду исказ тужиоца са једне стране, те исказе тужених са друге стране, што нужно захтева од првостепеног суда да дефинише разлику у њиховим исказима и да сходно томе да задатак вештаку.
Са друге стране, произилази да је током проведеног поступка учињена и битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 7 ЗПП, јер је о тужиоцу онемогућено да расправља пред првостепеним судом. Наиме, тужилац је изнео примедбе на налаз и мишљење судског вештака у поднеску од 18.07.2006. године. Првостепени суд је дао налог судског вештаку на рочишту од 11.12.2006. године да се изјасни о изнетим примедбама, што до закључења расправе пред првостепеном судом судски вештак није учинио сходно чл. 258 чл. 258 ст. 2 ЗПП.
Поред тога, не може се за сада прихватити ни као правилан закључак првостепеног суда да тужилац треба да туженима накнади и вредност услуга које је ММ, мајка тужених, као давалац издржавања, евентуално чинила тужиоцу и његовој пок. супрузи, као примаоцима издржавања, по претходно закљученом уговору о доживотном издржавању између њих од 25.07.1992. године. ММ је према наводима тужбе преминула августа 20_. године. Сходно чл. 204 ст. 1 и 2 Закона о наслеђивању, после смрти даваоца издржавања његове обавезе прелазе на његовог брачног друга и потомке који су позвани на наслеђе, ако пристану, а ако не пристану уговор се раскида, а они не могу захтевати накнаду за раније дато издржавање. Према чл.205 ст. 1 и 2 истог Закона, ако брачни друг и потомци даваоца издржавања нису у стању да преузму уговорне обавезе, могу захтевати накнаду од примаоца издржавања, а суд ће ту накнаду одредити по слободној оцени ценећи имовно стање примаоца издржавања и оних који су били овлашћени на продужење уговора. У конкретном случају према стању у списима, уговор закључен 25.07.1992.године није престао смрћу даваоца издржавања, ММ, већ је за њеног живота закључен спорни уговор о доживотном издржавању између странака дана 21.12.2001. године, где је у чл.1 наведено да је однос између њих настао као последица уговорног односа који је ММ имала са примаоцима издржавања, а који је био регулисан уговором о доживотном издржавању од 25.07.1992.године. С тим у вези, током првостепеног поступка није несумњиво расправљено да ли тужени и по ком основу могу захтевати од тужиоца накнаду за раније дато издржавање од стране њихове мајке тужиоцу и пок. супрузи тужиоца, нити је утврђено да ли је и какве услуге она по том уговору чинила примаоцима издржавања, с обзиром да је тужилац навео да је тај уговор о доживотном издржавању закључен са циљем да се помогне ММ, финансијски и на други начин, јер су били у сродству са њом, а не из разлога што је тужиоцу и његовој супрузи заиста било потребно издржавање.
Стога ће у поновном поступку првостепени суд, имајући у виду наведене примедбе, отклонити учињене битне повреде одредаба парничног поступка на које је указано овим решењем, па ће, имајући у виду и остале примедбе овог суда и наводе жалбе тужиоца, пошто потпуно и правилно утврди све битне чињенице, имајући у виду правило о терету доказивања, правилном применом материјалног права одлучити о основаности овог противтужбеног захтева, како у основу, тако и висини, доношењем правилне и законите одлуке.
Истовремено је, на основу чл. 161 ст. 3 ЗПП, укинута и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу петом изреке, јер зависи од одлуке о главној ствари.
Из наведених разлога, одлучено је као у изреци применом чл. 376 и 377
ЗПП.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Славица Срећковић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)