Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.12.2010.

Гж 12967/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 12967/10
Дана 08.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Ивана Негића и Александре Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ адвокат, против туженог ББ, чији је привремени заступник БА адвокат, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Великој Плани П-954/10 од 22.04.2010. године, у седници већа одржаној дана 08.12.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ КАО НЕОСНОВАНА жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Великој Плани П-954/10 од 22.04.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Великој Плани П-954/10 од 22.04.2010. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље АА и раскинут уговор о доживотном издржавању закључен дана 01.09.2007. године у предмету Општинског суда у Великој Плани број 3Р-64/07, између тужиље АА као примаоца издржавања с једне стране и туженог ББ као даваоца издржавања с друге стране, због неизвршавања обавезе од стране туженог и због поремећаја међусобних односа. Ставом другим изреке, одлучено је да у овој парници свака странка сноси своје трошкове.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, другостепени суд је нашао да жалба није основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља као прималац издржавања и тужени као давалац издржавања закључили су и, у предмету Општинског суда у Великој Плани 3Р-64/07, дана 11.09.2007. године оверили уговор о доживотном издржавању. Тужени се уговором обавезао да лично и преко чланова своје породице обезбеђује тужиљи огрев и намирнице, бригу о њеном здрављу, личној хигијени и хигијени у домаћинству. Уговорна обавеза туженог била је и да тужиљу по смрти сахрани те да јој изда подушја по православним обичајима. Тужиља се уговором обавезала да се, на име примљеног издржавања, после њене смрти туженом пренесе својина на одређеним непокретностима. По закључењу овог уговора тужени се са сином уселио у тужиљину кућу. Тужени није извршавао своје обавезе нити је заштитио тужиљу од малтретирања које је вршио његов син, због којег је полиција више пута вршила претрес тужиљине куће. На тужиљин захтев, тужени и његов син су у марту 2009. године напустили кућу тужиље и од тада између њих више нема никаквих контаката. Ни тужени нити његов син се више не интересују за тужиљу и не обилазе је, тако да се она сама брине о себи и домаћинству, од своје пензије купује лекове, а код лекара је води сусетка. Због страха од туженог и његовог сина који су јој путем телефона упућивали претење, тужиља је морала да промени браву на улазним вратима и картицу у мобилном телефону.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно је поступио првостепени суд када је усвојио тужбени захтев.

Уговор о доживотном издржавању, како је то изричито прописано одредбом чл. 201 став 1 Закона о наслеђивању, суд може раскинути на захтев сваке уговорне стране ако се њихови међусобни односи из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви. Иако Законом о наслеђивању то није изричито регулисано, уговор о доживотном издржавању може се раскинути и због неизвршавања обавеза. У том случају примењују се општа правила о раскиду уговора садржана у одредбама чланова 124 – 132 Закона о облигационим односима.

У конкретном случају, односи странака – уговарача из спорног уговора који су, иако то уговором није било предвиђено, засновали заједницу живота су поремећени. Узрок поремећених односа било је понашање сина туженог који је жиовео у заједници са странкама и његов однос према тужиљи коју, у тим ситуацијама, тужени није узимао у заштиту. Додатну узнемиреност тужиље изазивали су претреси њене куће које је вршила полиција због сумње да је син туженог извршилац кривичних дела. Поремећени односи странака довели су до тога да је њихова заједница живота прекинута током марта 2009. године. Од прекида заједнице, између странака нема никаквих контаката. Тужени и чланови његове породице не обилазе и не брину се о тужиљи која се од тада сама, или уз помоћ суседа, стара о себи и свом домаћинству. Страх који тужиља, због упућених претњи, осећа према туженом и његовом сину, приморали су је да промени браву на улазним вратима и телефонски број.

С обзиром на озбиљну поремећеност односа странака и чињеницу да од марта 2009. године тужени не извршава своје уговорне обавезе, што није чинио ни пре тога док је заједница живота постојала на начин како су то странке уговориле, нема разлога да се спорни уговор о доживотном издржавању одржи на снази. Тужиља је овај уговор закључила како би се тужени и чланови његове породице старали и бринули о њој као старијој особи која живи сама. Пошто они то не чине, спорни уговор не остварује своју сврху и зато је, у смислу одредбе чл. 201 став 1 Закона о наслеђивању и општих одредби из чланова 124 – 132 Закона о облигационим односима, морао бити раскинут.

Изјављеном жалбом, по налажењу овога суда, неосновано се оспорава законитост првостепене пресуде.

Првостепени поступак није вођен без присуства туженог, јер га је заступао привремени заступник постављен на основу чл. 79 став 1 и 2 тачка 4 ЗПП-а, са свим правима и дужностима законског заступника. Извођење доказа саслушањем туженог није било могуће због непознате адресе његовог пребивалишта, односно боравишта, што је и био разлог да му се постави привремени заступник. Неадекватно понашање сина туженог према тужиљи има утицаја на уговорни однос странака. Син туженог је члан његове породице и, према одредбама спорног уговора, заједно са даваоцем издржавања или супсидијарно у односу на њега дужан је извршавати уговорне обавезе. Осим тога, тужени се пасивно држао и није ништа предузео да се однос његовог сина према тужиљи промени, нити је тужиљу узео у заштиту. Због тога и тужени сноси одговорност за настанак поремећених односа уговарача који су довели до престанка заједнице живота странака и издржавања тужиље. Изведеним доказима које је тужиља предложила утврђено је да тужени није извршавао обавезе из уговора о доживотном издржавању и да су се њихови односи пореметили. Тужени, односно његов привремени заступник, није предлагао извођење доказа, па ни саслушање сведока који би, како се то наводи у жалби: “можда давали другачији исказ пред судом”. Разлог због којег је тужиља закључила уговор о доживотном издржавању наведен је у првом члану тог уговора. У четвртом члану уговора јасно је наведена имовина која се туженом оставља у својину после тужиљине смрти, као накнада за пружено издржавање. Садржина уговора била је позната туженом, исту је он прихватио када је уговор потписао и оверио код суда. Због тога се сада у жалби неосновано истиче да, чак и да је остварио право на тужиљину имовину, не би знао шта је у ствари добио.

Предмет спора у овој парници није било враћање онога што је тужени дао на име издржавања тужиље. Тужени током парнице није захтевао да се тужена обавеже на враћање примљеног издржавања, због чега није било разлога да се о тим чињеницама изводе докази. Туженом тиме није ускраћено право да у посебној парници захтева враћање онога што је дао тужиљи на име издржавања, у складу са одредбом члана 201 став 2 и 3 Закона о наслеђивању, односно чл. 132 Закона о облигационим односима.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка, јер је заснована на правилној примени одредби чланова 149 и 150 ЗПП-а.

Са свега наведеног, на основу чл. 375 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)