Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.01.2012.

Гж 13692/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13692/10
Дана 16.01.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Славице Срећковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца-противтуженог АА, чији је пуномоћник АБ адвокат, против туженог ББ чији је пуномоћник БА адвокат, ради раскида уговора о доживотном издржавању и дуга, одлучујући о жалби туженог изјављеној против делимичне пресуде Првог основног суда у Београду П-58145/10 од 08.04.2010. године, након расправе одржане 16.01.2012. године у присуству странака и пуномоћника странака, истога дана донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ делимична пресуда Првог основног суда у Београду П-58145/10 од 08.04.2010. године.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да на име трошкова другостепеног поступка исплати тужиоцу износ од 38.750,00 динара у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Делимичном пресудом Првог основног суда у Београду П-58145/10 од 08.04.2010. године, усвојен је тужбени захтев тужиоца АА и раскинут уговор о доживотном издржавању закључен између тужица АА и туженог ББ, дана 05.11.1993. године, оверен пред Другим општинским судом у Београду дана 29.03.1994. године под пословним бројем 3Р-223/94.

Против наведене делимичне пресуде, тужени је благовремено поднео жалбу и допуну жалбе, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је дао одговор на жалбу туженог .

Испитујући правилност побијане делимичне пресуде, у смислу члана 372 ЗПП, другостепени суд је нашао да жалба није основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нису основани жалбени наводи којима тужени указује на непрописан састав суда и недостатке у заступању тужиоца као парнично неспособне странке (битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1 и 9 ЗПП), као и на дужност суда да када раскине уговор о доживотном издржавању истовремено одлучи о противтужбеном захтеву за исплату накнаде за пружено издржавање (битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 ЗПП у вези са чланом 334 истог закона).

Побијану делимичну пресуду којом је одлучено само о тужбеном захтеву донео је судија појединац, без обзира што то у њеном уводу није изричито наведено. На првом рочишту за главну расправу од 06.02.2006. године означена је вредност предмета спора у износу од 10.000,00 динара, чија тачност није проверавана до крајњег момента предвиђеног чланом 34 став 3 ЗПП, до када је то било могуће учинити. У уводу ожалбене делимичне пресуде означено је да вредност предмета спора износи 3.200.000,00 динара, што је вредност главног захтева из противтужбе туженог поднете 16.01.2008. године. Међутим, и тако означена вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност 50.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, односно противтужбе. Тај износ је новелираном одредбом члана 37 став 1 ЗПП која се, на основу члана 55 став 1 Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку (''Службени гласник Републике Србије'' бр.111/09) примењује на све поступке започете пре ступања на снагу тог закона (29.12.2009. године), предвиђен као горња граница вредности предмета спора о имовинско-правним захтевима које суди судија појединац. Због тога првостепeни суд није учинио битну повреду одредаба парничног поступка у вези са саставом суда, јер према вредности предета спора у овој правој ствари није требало да суди веће.

У списима нема доказа о парничој неспособности тужиоца. Тужени је био дужан доказати своју тврдњу да је тужилац због болести-можданог удара постао неспособан за предузимање парничних радњи или, у смислу члана 232 став 3 ЗПП, у немогућности да о томе достави доказе предложити да их првостепeни суд прибави од одговарајуће здравствене установе у којој је тужилац евентуално лечен. Тужени то није учинио ни током првостепeног поступка, због чега жалбом неосновано указује на неправилности у поступању првостепeног суда који је одбио његов предлог за вештачење пословне способности тужиоца, а доказе на ту околност не прилаже ни уз жалбу. Другостепени суд на расправи није уочио постојање околности које би довеле у сумњу пословну и парничну способност тужиоца без обзира на његову животну доб (рођен 1924. године). Стога, тужени жалбом неосновано истиче парничну неспособност тужиоца и недостатке у његовом заступању као разлоге за укидање првостепeне пресуде због учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 9 ЗПП. Осим тога, због наведене битне повреде одредаба парничног поступка првостепeна пресуда се може укинути само ако се недостаци у страначкој или парничној способности, односно заступању односе само на стрну која је изјавила жалбу.

Одредбом члана 334 став 2 ЗПП прописано је да делимичну пресуду суд може донети и кад је подигнута противтужба, ако је за одлуку сазрео само захтев тужбе или захтев противтужбе. Изузетак од тог правила постоји онда када се тужбени и противтужбени захтев налазе у конексном односу. У овом спору то није случај, па зато нису постојале процесне сметње да се делимичном пресудом одлучи само о тужбеном захтеву. Штавише, одлука о тужбеном захтеву у овом спору има прејудицијелни значај за одлуку о противтужбеном захтеву и практично се њеном правноснажношћу остварује претпоставка за одлучивање о захтеву из противтужбе којим је тражена исплата накнаде за пружено издржавање и на коју тужени има право по раскиду уговора о доживотном издржавању. Из ових разлога, нису основани ни наводи жалбе да у овом спору није било могуће донети делимичну пресуду о тужбеном захтеву и да је првостепeни суд био дужан истовремено одлучити и о противтужбеном захтеву.

Према разлозима наведеним у образложењу побијане пресуде, тужени-давалац издржавања је извршавао обавезе које се односе на новчана давања, али су се односи уговорних страна пореметили до неподношљивости, због чега се уговорне обавезе даље не могу извршавати и не извршавају се од подношења тужбе. Односи уговарача поремећени су кривицом туженог који је уговор о доживотном издржавању сматрао ''чисто пословним односом'', а усељење тужиочевог тазбинског сродника у стан који је предмет тог уговора доживео као опасност од његових евентуалних претензија на стан тужиоца. Услед поремећених односа уговарача из уговора који се закључује с обзиром на личност уговорних страна, без обзира на то да ли је уговорена заједница живота уговорних страна или не, тужилац-прималац издржавања више не жели да прима издржавање од туженог-даваоца издржавања, што онемогућава даље одржавање тог уговора на снази.

Због тога је првостепeни суд, позивајући се на одредбу члана 117 Закона о наслеђивању важећег у време закључења спорног уговора о доживотном издржавању и на члан 120 став 1 и 2 истог закона, одлучио да усвоји тужбени захтев и раскине уговор о доживотном издржавању који су странке закључиле и овериле код суда 29.03.1994. године, под 3Р-223/94.

Другостепени суд је, налазећи да чињенично стање у овом спору није правилно и у потупуности утврђено и да се зато не може испитати правилност примене материјалног права, на основу члана 369 став 3 ЗПП заказао расправу на којој је поновио већ изведене доказе.

Поновним извођењем доказа и њиховом оценом извршеном у складу са чланом 8 ЗПП, утврђено је да су тужилац као прималац издржавања и тужени као давалац издржавања закључили 05.11.1993. године уговор о доживотном издржавању. Уговор је оверио судија Другог општинског суда у Београду, 29.03.1994. године, у предмету 3Р-223/94. Уговарачи су, сагласно констатујући да су прималац издржавања и његова супруга старе и болешљиве особе, без својих потомака и са малом пезијом, те да им је зато потребна туђа физичка и финансијска помоћ (члан 1 уговора), уговорили обавезу даваоца издржавања да до краја живота примаоца издржавања-тужиоца и његове супруге АА1 води бригу око њиховог издржавања (члан 2 уговора), а прималац издржавања му за узврат као накнаду оставља у власништво двособан стан аа у Београду чија је предаја даваоцу издржавања одложена до смрти оба супружника-прималаца издржавања (члан 3 и 5 уговора). Уговорена обавеза туженог била је да тужиоца и његову супругу у случају болести одводи код лекара и по потреби их смешта у болницу и шаље у одговарајућа лечилишта, набавља лекове, спрема храну, одржава хигијену стана и новчано их помаже тако што ће измиривати обавезе према Инфостану које терете стан у којем живе примаоци издржавања (централно грејање и слично), као и да изврши поправке кварова на кућним апаратима. Тужени је био у обавези да о свом трошку изврши сахрану само оног супружника који последњи умре и да му гроб уредно одржава. Тужилац је право својине на стану којим је располагао наведеним уговором стекао откупом, на основу правоснажног решења Другог општинског суда у Београду 1Р-660/93 од 24.12.1993. године. Тужени је у том ванпарничном поступку заступао тужиоца као његов пуномоћник и дао му је износ од 100 ДЕМ на име откупа стана, о чему је тужилац издао признаницу без датума. Уговорну цену стана тужилац је исплатио 29.12.1993. године, у износу од 80.000.000,00 тадашњих динара. Од закључења уговора о доживотном издржавању па до 1997. године тужилац и његова супруга су живели у викендици у селу Белановица, и само су повремено долазили у стан у Београду. Тужени није имао кључ од тог стана, али је од тужиоца добио кључ од поштанског сандучета из којег је узимао уплатнице и плаћао комуналне трошкове. Ту обавезу тужени је на тај начин извршавао од децембра 1993.године до јула 2003. године, а од тада па до септембра 2005. године плаћање комуналних услуга вршио је лично тужилац а тужени му је те трошкове рефундирао, о чему му је тужилац издавао признанице. Тужени је, по издатим признаницама плаћао и порез на стан за период од 1994. године до 1998. године и за различите потребе вршио друга новчана давања тужиоцу лично или преко поштанских уплатница. Тужиочева супруга је умрла _. године и након њене смрти тужилац се вратио у стан у Београду. Остале обавезе из уговора, па и обавезу одржавања хигијене стана, тужени је извршавао спорадично и у дужим временским размацима, јер је у периоду од 1997. године до 2005. године два до три пута годишње ангажовао особу која је обавила чишћење стана. У октобру 2005. године у тужиочев стан уселио се његов тазбински сродник који је те године започео студије у Београду. Од тада тужени више не извршава обавезе из уговора, осим што је одређени новчани износ на име комуналних трошкова за тужиочев стан уплатио у судски депозит, али од 2006. године ни то више не чини. Између тужиоца и туженог од подношења тужбе нема никаквих контаката, нити тужени од тада извршава своје уговорне обавезе.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је закључио да је побијаном делимичном пресудом правилно одлучено о тужбеном захтеву када је уговор о доживотном издржавању који су странке закључиле раскинут.

Према одредби члана 237 став 2 Закона о наслеђивању (''Службени гласник Републике Србије'' бр.46/95), на уговоре о доживотном издржавању који су сачињени до дана ступања на снагу тог закона (04.05.1996. године), примењују се прописи који су важили у време њиховог сачињавања. Одредбом члана 120 став 3 Закона о наслеђивању (''Службени гласник СРС'' бр.52/74, 1/80 и 25/82), прописано је да свака страна може тражити раскид уговора о доживотном издржавању ако друга страна не извршава своје обавезе.

Одлука о тужбеном захтеву доноси се на основу чињеница које постоје у време одлучивања. Од поношења тужбе-новембра 2005. године до доношења одлуке тужени уопште не извршава обавезе преузете закљученим уговором о доживотном издржавању, што значи да се тај уговор не извршава у дужем временском периоду. Неиспуњењем уговора у дужем временском периоду не остварује се његова сврха-давање издржавања примаоцу издржавања уз његову обавезу да се даваоцу издржавања остави у својину одређена непокретност, како је то предвиђено спорним уговором. Међутим, тужени није давао издржавања на које се обавезао уговором и пре него што је поднета тужба, јер осим новчаних давања тужиоцу друге обавезе није извршавао. То се нарочито односи на уговорну обавезу одржавања хигијене стана коју је тужени, и по свом исказу, у периоду од 1997. до 2005. године обавио два до три пута годишње. Учесталост извршавања ове обавезе није била довољна јер је по општеприхваћеним стандардима послове одржавања хигијене стана нужно чешће обављати. Не може се прихватити тврдња туженог да је по слову уговора ту обавезу требало да извршава по потреби, с обзиром да то не произилази из уговора о доживотном издржавању који су странке закључиле. Одредбом члана 99 став 1 Закона о облигационим односима прописано је да се уговорне одредбе примењују онако како гласе. Одредбом члана 2 уговора о доживотном издржавању, обавеза туженог је била да примаоца издржавања и његову супругу по погреби смешта у болницу и шаље у одговарајућа лечилишта. Обавеза одржавања хигијене стана није везана за потребу, већ је исту требало извршавати увек, што је и логично јер је чистоћа стана претпоставка квалитетног и цивилизованог живота прималаца издржавања у њиховом стану. Ту обавезу тужени није могао извршавати до 1997. године, до када су тужилац и његова супруга живели у викендици у _, а тужени није имао кључ од стана. Након тога, нису постојале сметње за њено редовно изршавање. Није прихватљива ни тврдња туженог да тужилац није од њега захтевао извршење те обавезе. Тужени је, закључењем уговора преузео обавезу одржавања хигијене тужиочевог стана, због чега је ту обавезу морао извршавати без посебног позива и тражења тужиоца.

Сам поремећај односа странака кад није уговорена заједница живота не би био разлог за раскид уговора. Ипак, при чињеници да тужени не испуњава обавезе и да тужилац није спреман да прихвати даље издржавање које се не састоји само у материјалној помоћи, однос између странака има значај за даљи опстанак предметног уговора код којег је битна и личност друге уговорне стране-даваоца издржавања.

Изјављеном жалбом, по налажењу овога суда, тужени неосновано оспорава правилност првостепeне делимичне пресуде.

Из исказа странака не произилази као неспорно да је тужени у целости извршавао обавезе из члана 2 закљученог уговора. Тужени је до подношења тужбе извршавао само део уговорних обавеза-плаћао комуналне услуге, порез и тужиоцу давао одређена новчана средства за раличите сврхе. Те обавезе тужени уопште не извршава од подношења тужбе до доношења одлуке о тужбеном захтеву. Извршавање свих уговорних обавеза до подоношења тужбе, супротно наводима жалбе, не потврђују у својим исказима ни сведоци СС и СС1. Ови сведоци сазнања о начину извршавања обавеза туженог из уговора имају само од тужиоца, и они у својим исказима тврде како им се тужилац жалио не само на лични однос туженог према њему већ и на неизвршавање обавезе одржавања хигијене у стану. Тужени је предложио извођење доказа саслушањем као сведока особе која је, по његовом налогу, одржавала хигијену у тужиочевом стану, али осим личног имена те особе није доставио друге податке о њој (пребивалиште), како би првостепeни суд могао одлучити о извођењу овог доказа и евентуално исти извести. У односу на другог сведока званог ''сс2'', тужени није пружио било какве друге податке, а саслушање сведока СС2 није ни предложено до закључења главне расправе пред првостепeним судом. Одбијање тужиоца да од подношења тужбе прими испуњење обавеза које је тужени вољан и даље извршавати не може утицати на доношење другачије одлуке у овом спору и због тога се не може одбити тужбени захтев за раскид уговора. Незадовољство тужиоца начином на који је тужени до подношења тужбе извршавао друге, неновчане обавезе преузете уговором, и услед тога настала поремећеност личних односа уговарача оправдава такав став тужиоца јер је уговор о доживотном издржавању закључио с обзиром на личност туженог у којег тужилац више нема поверења.

Околност да се подношење тужбе временски поклапа са доласком тужиочевог тазбинског сродника у Београд и са његовим усељењем у стан који је предмет уговора о доживотном издржавању, по оцени другостепеног суда не може се схватити као искључиви разлог због којег је тужилац захтевао раскид уговора. Разлози за раскид уговора о доживотном издржавању постојали су и раније, а усељење тужиочевог тазбинског средника који се од тада о њему брине уместо туженог, било је побуда-мотив да се затражи судски раскид уговора који се и пре тога није у потпуности извршавао на начин како је то уговором предвиђео.

Обавеза туженог да издржава тужиоца-примаоца издржавања и његову супругу била је недељива. Зато је тужени право својине на стану који је предмет уговора могао стећи само након смрти оба издржавана лица, без обзира што тужиочева супруга није била уговорна страна-прималац издржавања. Због тога тужени није могао стећи сусвојински удео на том стану у моменту смрти тужиочеве супруге који одговара величини њеног удела у стицању тог стана током брака са тужиоцем, а тужилац има право да захтева раскид уговора у целости.

Са свега наведеног, на основу члана 380 тачка 1 ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлука о трошковима другостепеног поступка из става другог изреке донета је применом члана 161 став 1 ЗПП у вези са члановима 149 и 150 истог закона. На основу тога, тужиоцу су досуђени трошкови за састав одговора на жалбу у износу од 18.750,00 динара и заступање на једном одржаном рочишту пред другостепеним судом у износу од 20.000,00 динара.

Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отпраква
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)