Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.04.2010.

Гж 2075/2010

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2075/10
23.04.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У   И М Е   Н А Р О Д А

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија: Споменке Зарић, председника већа, Милице Аксентијевић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, ради исељења, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Петог општинског суда у Београду П.3570/08 од 26.02.2009.године у седници већа одржаној 23.04.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П.3570/08 од 26.02.2009.године.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Петог општинског суда у Београду П.3570/08 од 26.02.2009.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила да се наложи туженој да се исели из куће, изграђене до прве плоче, димензија 10,50х8,10 метара, постојеће на кат.парцели број _-њива „_“ од 1244 квм КО Калуђерица, на адреси аа други прилаз и да кућу, слободну од свих лица и својих ствари преда тужиљи у својину и несметану државину. Ставом другим изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

  Против ове пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући је из свих законских разлога прописаних чланом 360. став 1 ЗПП.

  Апелациони суд је испитао пресуду у границама законских овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 125/2004 и 111/2009) – ЗПП и оценио да жалба није основана.

  У поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

  Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у периоду од 27.10.1991.године до 24.06.1993.године, била у браку са сада покојним ПП, оцем тужене, преминулим 04.07.2007.године. Оставински поступак иза његове смрти није вођен, али неспорно је да је тужена његов законски наследник. Тужиља тврди да се тужена после смрти оца уселила са својом породицом у спорну кућу, на којој је тужиља сувласник са пок.ПП, те да је, пре усељења тужене, кућа била у искључивој државини тужиље. Тужена тврди да је кућа искључиво власништво њеног покојног оца, те да се у њу уселила још за време његовог живота.

  Полазећи од међу странкама неспорних чињеница, правилно је првостепени суд применио материјално право када је одбио тужбени захтев.

  Правилност побијане одлуке се наводима жалбе не доводи у сумњу. Према одредби члана 206. Закона о наслеђивању („Сл.гласник РС“ бр. 46/95) наслеђе се отвара смрћу неког лица, а према одредби члана 212. став 1. Закона, заоставштина прелази по сили закона на оставиочеве наследнике у тренутку његове смрти. Како по тврдњи саме тужиље, заоставштину пок. ПП чини право (бар) сусвојине на спорној кући, то је оно прешло на тужену као универзалног сукцесора у тренутку његове смрти.

  Према одредби члана 14. Закона о основама својинскоправних односа, сувласник има право да ствар држи и да се њоме користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу не повређујући права осталих сувласника. Тврдња тужиље да је само она била у државини спорне куће није од значаја за другачије пресуђење, пошто према одредби члана 73. истог закона, наследник постаје држалац у тренутку смрти оставиоца без обзира на то када је стекао фактичку власт на ствари.

  Како се ни осталим жалбеним наводима не доводи у питање правилност побијане одлуке, Апелациони суд је жалбу тужиље одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду.

  Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом одредаба чланова 149. и 150. ЗПП.

  На основу одредбе члана 375. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
   Споменка Зарић, ср.

МШ
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)