Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.07.2015.

Гж 2338/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2338/14
Дана 16.07.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адв. АБ, против туженог ББ, кога заступа адв. БА, ради ништавости уговора и ради својине, одлучујући о жалби туженика изјвљеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.11317/11 од 09.12.2013. године, у седници већа одржаној 16.07.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженика и пресуда Првог основног суда у Београду П.11317/11 од 09.12.2013. године ПОТВРЂУЈЕ у ставу првом изреке.

УКИДА СЕ иста пресуда у ставовима другом и трећем изреке и предмет у тим деловима ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде је утврђена ништавост уговора о доживотном издржавању 3Р.1577/98 од 03.11.1998. године закљученог између туженика као даваоца издржавања и сада пок. ПП као примаоца издржавања. Ставом другим из заоставштине пок. ПП коју представља стан аа је издвојен сувласнички удео од ½, као тужиљина својина по основу стицања у браку са оставиоцем, а ставом трећим тужени је обавезан да тужиљи плати парничне трошкове у износу од 95.100,00 динара.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених у чл.360 став 1 ЗПП.

Тужиља је поднела одговор на жалбу.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл.372 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл. 506 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС'' бр.72/11 са изменама и допунама) и одлучио као у изреци из ових разлога.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које другостeпени суд пази по службеној дужности.

Према стању у списима тужиља је са пок. ПП закључила брак 01.08.1985. године и брак је престао смрћу супруга 02.06.2010. године. Супружници нису имали потомство па се по Закону на наслеђивање иза пок. ПП позивају супруга и потомци оставиочевих родитеља – деца раније преминулих браће и сестара оставиоца. Један од њих је и тужеников отац ББ1, сестрић пок. ПП по раније преминулој сестри ПП1. Оставиочева супруга је у поступку расправљања заоставштине истакла захтев да се из заоставштине коју представља стан аа издвоји удео од ½, као њена својина по основу стицања у браку. Законски наследници у односу на које је истакнут овај захтев нису дали наследничке изјаве, а како је због постојања оспореног уговора о доживотном издржавању постало спорно да ли пок. ПП има заоставштину, тужиља је решењем Првог основног суда у Београду О.26096/10 од 30.03.2011. године упућена на парницу против туженог ББ као даваоца издржавања ради доказивања ништавости уговора. Истим решењем оставински поступак је прекинут до окончања парнице за ништавост уговора.

Из здружених списа Првог општинског суда у Београду 3Р.1577/98 је утврђено да је пок. ПП 30.10.1998. године поднео предлог за оверу уговора о доживотном издржавању уз који је приложио решење Министарства финансија РС од 27.10.1998. године о одобрењу за закључење уговора, уговор о стицању својине на стану откупом од "АА" и нацрт уговора који је намеравао да закључи. Први општински суд у Београду је 03.11.1998. године сачинио записник којим се констатује на који начин је утврђен идентитет уговорних страна, информативни разговор са судијом ради провере да ли уговорне стране схватају значај и последице уговора и да ли имају озбиљну и слободну вољу за закључење таквог правног посла, затим је уписано упозорење судије на законске последице из чл.194 до 205 ЗОН, изјава даваоца издржавања о околностима из чл.196 ЗОН и на крају је констатовано да је уговор оверен у пет примерака од којих је један задржан у списима, а остали уручени странкама. Уговорне стране и судија су потписале записник, а у списима је задржан примерак уговора са потписом судије, али без потписа уговорних страна.

Према тексту уговора обавеза даваоца издржавања је била да другој уговорној страни обезбеди негу, лечење и сахрањивање и да у наредних 20 година испуњава обавезу купца из уговора о откупу стана од 02.02.1995. године. Пренос права својине је одложен до смрти примаоца издржавања, а туженику је дозвољено да права из уговора забележи у јавној књизи. Тужени је тада имао 18 година и уговор је закључен са очекивањем уговорних страна да обавезе даваоца издржавања уместо туженика испуњава његов отац Синиша. Обзиром на овај договор тужени није непосредно испуњавао обавезе из уговора.

Тужени нема исправу 3Р.1577/98 са потписом друге уговорне стране и не тврди да потписани примерак уговора постоји, већ сматра да је примерак уговора без потписа уговорних страна здружен у ванпарнични спис техничком омашком без утицаја на пуноважност уговора, јер својеручни потписи странака на записнику о овери могу надоместити недостатак потписа на исправи о уговору зато што је према наводима жалбе, најпре састављен и потписан записник а затим је откуцан текст уговора и оверен печатом суда и потписом судије. Наводи жалбе који се односе на поступак овере нису тачни, јер из здружених списа Првог општинског суда у Београду 3Р.1577/98, произлази да пок. ПП није предложио да суд састави исправу о уговору, већ да потврди садржину раније сачињене исправе, а уговор је сачинила сведок СС. Из записника о овери, а ни из исказа наведеног сведока не произлази да су странке донеле раније потписану исправу о уговору, већ да је све потписивано у поступку овере.

По одредби из члана 195 ЗОН уговор о доживотном издржавању мора бити закључен у писменом облику и оверен од судије који је дужан да пре овере странкама прочита уговор и да примаоца издржавања нарочито упозори на то да имовина обухваћена уговором не улази у заоставштину и да се њоме не могу намирити нужни наследници, а недостатак законом предвиђене форме је одредбом из члана 195 став 2 ЗОН санкционисан ништавошћу уговора. Уговор је строго формалан правни посао и форма је услов његове пуноважности. Из члана 195 став 1 ЗОН произлази да законом предвиђена форма има два елемента писмени облик и оверу, којом судија потврђује садржину исправе о уговору. Писмена форма подразумева постојање потписане исправе, а судском овером се у законом предвиђеној процедури потврђује садржина уговора и пре тога предузимају радње наведене у члану 195 став 1 ЗОН. Уговор настаје тек када све законом предвиђене радње које представљају елементе форме буду спроведене. Законом предвиђена строга форма као услов пуноважности уговора, само изузетно допушта могућност да уговор захваћен мањим формалним или процедуралним недостатком опстане, али у овом случају се не ради о недостатку мањег значаја. Записник о овери не садржи констатацију да је суду поднета раније потписана исправа о уговору, нити да је исправа потписана непосредно пре овере, већ само да је после спроведених радњи на утврђивању идентитета, читању уговора и давању законом предвиђених упозорења потврђена у пет примерака, од којих су четири предата странкама. У записник нису унети битни елементи уговора о доживотном издржавању којима се регулишу међусобна права и обавезе уговорних страна, па записник по својој садржини не може да се сматра исправом о уговору, па потписи на записнику не могу да конвалидирају недостатак потписа на самом уговору. Судска овера текста који странке нису потписале не даје овереном садржају снагу уговора о доживотном издржавању, јер су писмена форма и судска овера у законом предвиђеној процедури кумулативно предвиђене као битни елементи форме потребне за пуноважност уговора о доживотном издржавању и недостатак било којег од ових елемената за последицу има апсолутну ништавост уговора. Сагласност воља уговорних страна код ове врсте уговора нема правно дејство уколико није изражена у законом прописаној форми, па су супротни наводи жалбе неосновани.

Стога је првостeпени суд ставом првим побијане пресуде правилно утврдио ништавост оспореног уговора на основу члана 103 став 1 у вези члана 195 ЗОН, па је жалба на ову одлуку неоснована.

Како је утврђена ништавост уговора о доживотном издржавању, спор о својини на непокретности која је била предмет уговора не може да се решава између тужиље и даваоца издржавања, већ се мора решавати између тужиље и законских наследника њеног пок. супруга. Поступак за расправљање заоставштине је прекинут пре него што су законски наследници дали наследничке изјаве и пре њиховог изјашњења о захтеву за издвајање удела од ½ из заоставштине који је тужиља истакла у оставинском поступку, па се за сада, не може испитати да ли је тужени у кругу законских наследника пок. ПП и ако јесте, да ли је једини наследник, да ли пасивно легитимисан по овом захтеву и ако јесте, да ли је процесна заједница на туженој страни потпуна. Првостeпени суд је занемарио последице ништавости уговора о доживотном издржавању и због тога је, за сада, спорна пасивна легитимација туженог по захтеву тужиље за утврђење сувласничког удела по основу стицања у браку са пок. ПП, а спорно је и да ли је процесна заједница по овом захтеву потпуна и да ли би тужбом као нужни супарничари морала да буду обухваћена и друга лица, па ће суд у даљем поступку расправити ова спорна питања.

Решење о парничним трошковима је укинуто, јер зависи од исхода спора.

Из наведених разлога, на основу члана 375 и 377 став 2 ЗПП, је одлучено као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)