Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.12.2012.

Гж 2607/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2607/12
20.12.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адв. АБ, против тужених ББ и ББ1, које заступа адв. БА, Карађорђева 18, ради раскида уговора о доживотном издржавању, одлучујући по жалби тужених изјављеној против пресуде Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви П 39/11 од 20.09.2011. године, у седници већа одржаној 20.12.2012. године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и пресуда Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви П 39/11 од 20.09.2011. године ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом је раскинут уговор о доживотном издржавању закључен између тужиље и њеног пок. супруга ПП као прималаца издржавања и тужених ББ и ББ1 као давалаца издржавања 3Р 38/01 од 30.05.2001. године. Туженици су обавезани да тужиљи плате парничне трошкове у износу од 91.290,00 динара, а захтев тужених за накнаду парничних трошкова је одбијен као неоснован.

Против ове пресуде туженици су благовремено изјавили жалбу због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду и одлучи о захтевима странака.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП („Службени гласник РС“ 125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11) и нашао да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању туженици су у својству давалаца издржавања са тужиљом и њеним супругом пок. ПП закључили уговор о доживотном издржавању 3Р 38/01 од 30.05.2001. године. Туженици су се обавезали да доживотно издржавају тужиљу и њеног супруга тако што ће им повремено доносити храну, обезбеђивати огрев, одећу, обућу и друго што је потребно за нормалан живот, што ће сносити трошкове њиховог лечења у случају потребе, сахранити их по верским обичајима и подићи споменик у складу са својим материјалним могућностима. Странке су се споразумеле да туженици извршавају уговорене обавезе тако што ће повремено долазити и доносити средства за исхрану и друге потребе и ако буде требало, водити примаоце издржавања у здравствене установе или обезбедити долазак лекара код њих. Примаоци су се обавезали да у накнаду даваоцима издржавања пренесу права својине на стану аа, путнички аутомобил и покретне ствари наведене у уговору. Они су на стану били сувласници са уделима од по ½. Пренос права својине и предаја уговорених ствари је одложена до смрти прималаца издржавања. ПП је умро _. године, а аутомобил који је био предмет уговора је отуђен за његовог живота. Нема доказа да је пок. ПП имао примедбе на начин и обим извршења уговора. Деца тужених су становала са тужиљом док су похађала школу, а туженици су долазили и за све њих су доносили храну, огрев и покривали су њихове трошкове. Тужиља је очекивала веће лично ангажовање тужене ББ1, а сметало јој је што је тужени ББ, од када су његова деца отишла из стана почео да приговара на количину утрошених дрва и висину рачуна за електричну енергију. Уговор је извршаван до јуна 2008. године, све дотле док се тужиља није наљутила на туженог ББ и док није почела да одбија понуђено испуњење. Код тужене је тада била у посети њена кума, сведок СС, у посету дошао и тужени и тужиља је од њега тражила новац да би угостила куму, али он код себе није имао довољно новца, због тога су се он и тужиља препирали и тужени је у току препирке рекао тужиљи да ће јој „у стан уселити Цигане“. То је увредило тужиљу, рекла је туженику да напусти стан и да више не жели да га види, а већ 24. јула 2008. године је поднела тужбу за раскид уговора. Тужиља не комуницира са туженицима и уговор се од тада не извршава.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно нашао да су се односи странака пореметили до степена неподношљивости и да је поремећен однос странака резултирао неизвршењем уговора од 2008. године до сада. По одредби из чл. 201 ст. 1 ЗОН свака уговорна страна има право да тражи раскид уговора због поремећених односа без обзира из ког су узрока међусобни односи постали неподношљиви, а из чл. 201 ст. 2 и 3 ЗОН произлази да раскид уговора по овом основу може да тражи и уговорна страна чијом је кривицом настао разлог за раскид уговора. Прималац издржавања у сваком случају има обавезу да плати накнаду за примљена давања и услуге, а ако је до раскида уговора дошло његовом кривицом друга уговорна страна има и право на правичну накнаду. Уговор се не извршава већ 3 године, сврха уговора се не остварује и због тога је уговор раскинут правилном применом наведених прописа. Наводи жалбе којима се указује да је неизвршење уговора последица тужиљине самовоље не утичу на основаност захтева за раскид уговора, али би могли да представљају околности од значаја на остваривање права давалаца издржавања након раскида уговора по одредбама из чл. 201 ст. 2 и 3 ЗОН.

Суд је правилно оценио да је уговором 3Р 38/01 заснован недељив правни однос без обзира што је предмет накнаде била посебна сувласничка имовина прималаца издржавања. Даваоци издржавања су се обавезали да доживотно издржавају оба примаоца издржавања и да обома пружају уговорене услуге до краја њихових живота. Уговорне стране су предвиделе да туженици стекну право својине на предмету накнаде тек када примаоци издржавања умру. Из овог следи да је уговор закључен да би се извршавао према оба примаоца издржавања до краја њихових живота, да се обавеза издржавања није могла у смислу чл. 412 ЗОО поделити и испуњавати у деловима који имају иста својства као и цео предмет обавезе, а да оно што се дугује таквом поделом не изгуби ништа од своје вредности. Странке нису уговориле да сувласнички удео пок. Ивана као накнада за до тада пружено издржавање пређе на тужене у моменту његове смрти, већ напротив, да сувласничка имовина представља накнаду за издржавање оба примаоца до краја њихових живота, па је тужиља као поверилац недељиве обавезе овлашћена да захтева раскид уговора у целини, али има и обавезу да након раскида уговора плати накнаду за оно што су она и њен супруг као повериоци недељиве обавезе примили од друге уговорне стране. Стога је првостепени суд правилном применом наведених прописа раскинуо уговор о доживотном издржавању, а околности на које указује жалба су од значаја за остваривање права тужених на накнаду за пружене услуге и давања и право на правичну накнаду уколико је тужиља скривила раскид уговора.

Из наведених разлога на основу чл. 375 ЗПП је одлучено као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)