Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.03.2015.

Гж 3976/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3976/14
Дана 04.03.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Драгане Миросављевић и Милице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, које заступа заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ и ББ1, ради поништаја наследничке изјаве и завештања, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 13440/10 од 28.11.2013. године, у седници одржаној 04.03.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 13440/10 од 28.11.2013. године у другом, трећем, четвртом и петом ставу изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у шестом ставу изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 13440/10 од 28.11.2013. године тако што се ОБАВЕЗУЈУ тужиоци да туженима на име трошкова парничног поступка исплате износ од 99.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.


O б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 13440/10 од 28.11.2013. године, ставом првим изреке, одбијен је захтев тужилаца за субјективно преиначење тужбе проширењем тужбе на новоозначену тужену ББ2. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да суд поништи наследничку изјаву тужиоца дату пред Другим општинским судом у Београду у поступку расправљања заоставштине након смрти тетке, пок.ПП, бивше из Београда у предмету Другог општинског суда у Београду О 1542/07 од 21.01.2008. године, тако да иста неће производити правне последице, па су тужени дужни да трпе последице ове пресуде. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље АА1 којим је тражила да се утврди да је тужиља законски наследник другог наследног реда иза пок.ПП, бивше из Београда, по праву представљања иза свог оца ОО из Београда, што су тужени дужни да признају и трпе последице ове пресуде. Ставом четвртим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да суд поништи писмено завештање, дато пред сведоцима, пок.ПП, бивше из Београда, сачињено дана 28.09.1999. године у аа, а које је проглашено на рочишту 21.01.2008. године у оставинском поступку пред Другим општинским судом у Београду у предмету О 1542/07, што су тужени дужни да признају и трпе последице ове пресуде. Ставом петим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка. Ставом шестим изреке, обавезани су тужиоци да туженима накнаде трошкове парничног поступка у укупном износу од 134.620,00 динара.

Благовременом жалбом тужиоци су побијали ову пресуду у другом, трећем, четвртом, петом и шестом ставу изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени су дали одговор на жалбу, оспоравајући истакнуте жалбене наводе тужилаца, са предлогом да се одбије као неоснована.

Испитујући првостепену пресуду у ожалбеном делу у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр. 72/11), Апелациони суд је нашао да је жалба тужилаца делимично основана.

У поступку пред првостепеним судом, при доношењу ожалбеног дела пресуде, није учињена нека од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. Закона о парничном поступку на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности. Супротно наводима из жалбе, првостепени суд није учинио ни повреду поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, јер је првостепени суд за своју одлуку дао јасне и довољне разлоге и не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи и садржине изведених доказа. Неосновано се жалбом указује и на повреду поступка из члана 361. став 1. у вези са чланом 8 наведеног закона јер је првостепени суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, одлучио које ће чињенице узети као доказане.

У првостепеном поступку утврђено је да је пок.ПП за живота сачинила завештање 28.09.1999. године у форми писменог завештања пред сведоцима у корист завештајних наследника ББ2, ББ и ББ1. Завештање је сачињено у аа на енглеском језику, а проглашено је пред Другим општинским судом у Београду 21.01.2008. године. Оставиља је у тренутку када је сачинила тестамент имала двојно држављанство- СРЈ и аа, била је образована и знала да чита и пише. Завештање је сачињено у Адвокатској канцеларији "АА". АБ1 из поменуте канцеларије је сачинио завештање и послао оставиљи радну верзију да се упозна са садржином истог. Завештање је сачињено у складу са британским законом о наслеђивању који предвиђа да уколико клијенти имају проблем са комуникацијом на енглеском језику, или уколико имају потешкоћа са читањем на енглеском језику, да у том случају буде присутан преводилац или тумач који одлично разуме енглески и српски језик. Присутни преводилац је био апсолутно неутрална особа и добро је разумео и говорио оба језика. Дана 28.09.1999. године, АБ1 је прочитао тестамент наглас, а преводилац је пок.ПП превео садржину тестамента на српски језик, пре него што је оставиља својеручно потписала тестамент и потврдила да је сачињен у складу са њеним жељама и инструкцијама. Сведоци, адвокат АБ1 и СС, потписали су се на наведеном завештању, у којем је назначено њихово својство сведока. Том приликом је био присутан и супруг оставиље коме је адвокат АБ1 такође сачинио завештање. На рочишту одржаном пред Другим општинским судом у Београду 21.01.2008. године, братанци оставиље АА и АА2, дали су изјаве да признају завештање оставиље за истинито и пуноважно и да по истом ништа не траже, а остали наследни учесници ББ2, ББ и ББ1, да се прихватају наслеђа по завештању. У наведеном оставинском поступку, у којем је поступао судијски помоћник, братанац АА3, отац овде тужиље АА1, дао је наследничку изјаву да признаје наведено завештање оставиље као истинито и пуноважно и да по истом ништа не тражи.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је, применом члана 220. став 4 Закона о наслеђивању, у вези са чланом 90, 106. и 107. Закона о ванпарничном поступку, нашао да не постоје разлози за рушљивост изјаве тужиоца АА, јер код овог лица није постојала правно релевантна заблуда, чије би постојање водило поништају изјаве, те је одбио тужбени захтев тужиоца АА и одлучио као у ставу другом изреке ожалбене пресуде. Првостепени суд је закључио да тужиља АА1 није законски наследник другог наследног реда иза пок.ПП, јер нема места примени правила о праву представљања, с обзиром на то да је отац тужиље, ОО, жив и да се није изјаснио да се одриче од наслеђа и одбио тужбени захтев тужиље као у ставу трећем изреке ожалбене пресуде. Из изнетих разлога, суд је утврдио да тужиља нема активну легитимацију за поништај завештања пок.ПП, будући да нема ни правни интерес јер не би била позвана на наслеђе и када оспораваног завештања не би било. Такође, првостепени суд је на основу чланова 164-170. Закона о наслеђивању, а у вези са чланом 85. истог закона, као и са члановима 11, 30. и 31. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, нашао да не постоје разлози који би за своју последицу имали рушљивост завештања и да је предметно завештање сачињено у свему у складу са принудним правним прописима, те је одбио и захтев тужиоца АА за поништај наведеног завештања, као у ставу четвртом изреке ожалбене пресуде.

По оцени Апелационог суда, правилно је првостепени суд, нашао да у тренутку давања наследничке изјаве тужилац АА није био у заблуди о битним елементима овакве изјаве воље, као и о њеним последицама, те изјава није била последица заблуде у коју га је, према наводима у тужби, довео поступајући стручни сарадник у оставинском поступку иза пок.ПП. Имајући у виду да изјава није дата ни под принудом, претњом или преваром, у складу са чланом 220. ставом 4. Закона о наслеђивању (“Службени гласник СРС” бр.46/95), правилно је првостепени суд применио материјално право и утврдио да не постоје разлози за рушљивост који би проузроковали поништај дате изјаве. Такође, правилна је оцена првостепеног суда да је поступање стручног сарадника у поступку расправљања заоставштине пок.ПП, било у свему у складу са одредбама чланова 106. и 107. Закона о ванпарничном поступку (“Службени гласник СРС” бр.25/82 и 48/88 и "Службени гласник РС” бр.46/95, 18/2005, 85/2012) којима је регулисан поступак са тестаментом, имајући у виду да у поступку расправљања заоставштине све изјаве и предлоге учесника, изузев изјава о одрицању од наслеђа, могу узимати на записник и судијски помоћници (члан 90. наведеног закона).

Неосновани су жалбени наводи тужиоца о погрешној примени материјалног права који се односе на карактер наследничке изјаве тужиоца АА као изјаве о одрицању од наслеђа, с обзиром на то да одрицање од наслеђа мора бити изражено на јасан, изричит начин, да је оваква изјава неопозива и не може бити дата под условом, роком, или на прећутан и конклудентан начин, у складу са одредбама чланова 213. и 214. Закона о наслеђивању, као и са чланом 118. Закона о ванпарничном поступку. Имајући у виду цитиране одредбе, као и околност да је тужилац, са пажњом која се захтева од сваког просечног човека са средњом стручном спремом, упозорен на последице давања наследничке изјаве, да му је пре потписивања иста прочитана, изјава АА нема карактер одрицања од наслеђа, а решење Окружног суда у Београду Гж 7940/08 од 03.07.2008. године донето у оставинском поступку иза пок.ПП, на које тужилац указује у својој жалби, није од утицаја за доношење другачије одлуке у овој правној ствари.

Правилно је становиште првостепеног суда да тужиља Софија Немет не може бити позвана на наслеђе као законски наследник другог наследног реда иза пок.ПП, односно да нема места примени правила о праву представљања, у ситуацији када је тужиљин отац жив и када се није одрекао наслеђа. Наводи који се односе на изјаву оца тужиље, ОО, дату у Конзулату Републике Србије у _, дана 25.05.2007. године, а које тужиља истиче у жалби, не доводе у питање правилност наведеног закључка, имајући у виду да је предлог за покретање оставинског поступка поднет дана 12.06.2007. године, да је у том поступку тужиљин отац дао наследничку изјаву да признаје завештање као истинито и пуноважно и да по истом ништа не тражи. Како тужиља нема правни интерес, будући да не улази у круг потенцијалних законских наследника (односно наследника који могу бити позвани на наслеђе у случају да се предметно завештање поништи, те се примењује законски основ наслеђивања), стога ни активну легитимацију, првостепени суд је правилно одлучио када је одбио и тужиљин захтев за поништај тестамента, у складу са чланом 165. Закона о наслеђивању.

По становишту Апелационог суда, првостепени суд је правилно утврдио да је оставиљин тестамент сачињен на основу слободне воље оставиље, у сагласју са њеним жељама и инструкцијама, и у складу са британским законом о наслеђивању, што је потврдио и адвокат оставиље из Адвокатске канцеларије "АА", АБ1, наводећи у свом писму од 18.06.2010. године, да је предметни тестамент лично сачинио 1999. године и да је исти потпуно валидан и у складу са законом. Имајући у виду да је чланом 30. ставом 2. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља (“Службени лист СФРЈ” бр.43/82, 72/82 и “Службени лист СРЈ” бр.46/96) прописано да је за способност за прављење тестамента меродавно право државе чије је држављанство завешталац имао у моменту састављања тестамента, а да је пок.ПП имала и српско и британско држављанство, то је правилно првостепени суд закључио да је завештање оставиље пуноважно, с обзиром на то да испуњава услове по праву државе где је тестамент сачињен. Неосновани су наводи у жалби тужилаца којима се указује да је првостепени суд у својој одлуци пропустио да се позове на садржину британског права, јер у ситуацији када тужиоци оспоравају да је предметно завештање сачињено у законом предвиђеној форми, на њима је терет доказивања таквих чињеница, у смислу члана 223. Закона о парничном поступку.

Основани су жалбени наводи тужилаца који су се тицали висине утврђеног износа трошкова парничног поступка, имајући у виду да су туженима признати трошкови одговора на тужбу који није састављен од стране пуномоћника адвоката, као и таксе за тужбу и одлуку, које трошкове су имали тужиоци, те је одлука о трошковима парничног поступка у делу садржаном у ставу шестом изреке ожалбене пресуде, морала бити преиначена. У преосталом делу, садржаном у ставу петом изреке, одлука о трошковима донета правилном применом одредби чланова 149, 150. и 159. Закона о парничном поступку, је потврђена.

Из свих наведених разлога, на основу члана 375. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу првом изреке.

На основу наведеног, применом члана 387. тачке 3. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија
Драгана Маринковић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)