Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.02.2018.

Гж 4156/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4156/2017
08.02.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Бољевић, председника већа, Снежане Живковић и Милице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, које заступа АБ, адвокат, против тужене ББ, коју заступа АБ1, адвокат ради утврђења и чинидбе, одлучујући о жалби тужене, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П-13100/16 од 14.02.2017. године, у седници већа одржаној дана 08.02.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене ББ као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П-13100/16 од 14.02.2017. године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев и утврђено да је ништав и да не производи правно дејство уговор о доживотном издржавању закључен између пок. ПП, као примаоца издржавања и тужене као даваоца издржавања, оверен пред Другим општинским судом у Београду у предмету 3Р-487/06 од 02.10.2007. године у делу који се односи на власништво 2/6 идеалног дела једнособног стана аа. Ставом другим изреке усвојен је тужбени захтев и обавезана тужена да преда у судржавину свакоме од тужилаца по 1/6 идеалног дела стана описаног у првом ставу изреке пресуде, док је ставом трећим изреке обавезана тужена да исплати тужиоцима износ од 28.500,00 динара на име накнаде трошкова поступка са законском затезном каматом од дана када су наступили услови за извршење до коначне исплате.

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући је због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући првостепену пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку - ЗПП (“Службени гласник РС'', бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП (“Службени гласник РС'', бр.72/11, 49/13-одлука Уставног суда, 74/13-одлука Уставног суда, 55/14), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужене неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, због којих би се првостепена пресуда морала укинути. Супротно наводима жалбе тужене, у првостепеном поступку није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачкa 12. ЗПП. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи ни разлозима који су наведени у погледу свих битних чињеница на јасан, непротивречан и убедљив начин, а који логично и недвосмислено произлазе из изведених доказа и целокупног стања у спису, па пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању тужиоци су законски наследници свог оца ПП1 који је преминуо 1998. године. Оцу тужиоца је 1966. године додељен на коришћење стан аа за њега, тужиоце и његову супругу (мајку тужилаца). Отац тужилаца оженио се 1986. године својом другом супругом ПП, која је на основу његовог овлашћења 1993. године откупила предметни стан, уписала се као власник у земљишну књигу и, као прималац издржавања, 02.10.2007. године закључила са туженом судски оверен уговор о доживотном издржавању. По тужби тужилаца од 24.10.2007. године у предмету П-6670/07, Други општински суд у Београду донео је 20.03.2008. године пресуду којом је усвојио тужбени захтев и утврдио да заоставштину оца тужилаца представља 1/2 предметног стана (став 1. изреке) и да су тужиоци и ПП (тужена у том поступку) законски наследници са по 1/3 заоставштине сада покојног ПП1 и сувласници по основу наслеђа свако са по 1/6 идеалног дела предметног стана (став 2.). Истом пресудом одређена је и привремена мера (правноснажна 13.05.2008. године) којом је туженој ПП забрањено да отуђи, оптерети и на сваки други начин располаже предметним станом уз упис забележбе у јавну књигу. ПП преминула је током жалбеног поступка 17.05.2008. године, а жалба против пресуде од 20.03.2008. године, коју је у њено име изјавио њен додаташњи пуномоћник, одбачена је решењем Апелационог суда у Београду Гж-5726/14 од 29.04.2015. године као недозвољена са образложењем да пуномоћје престаје смрћу властодавца, па је пресуда од 20.03.2008. године постала правноснажна 29.04.2015. године. Тужбу у овом предмету тужиоци су поднели 07.09.2011. године захтевајући да се утврди да је ништав уговор о доживотном издржавању, који је закључила тужена као давалац издржавања са сада покојном ПП као примаоцем издржавања, у делу од 2/6 предметног стана којим је ПП располагала а који није њена својина, као и предају стана у судржавину, сагласно сувласничким уделима тужиоца.

Имајући у виду наведене чињенице, првостепени суд је закључио да је уговором о доживотном издржавању од 02.10.2007. године ПП располагала и сусвојинским уделима тужилаца од укупно 2/6 предметног стана које су тужиоци наследили од свог оца, и да и тужиоци, као сувласници предметног стана, имају право да стан држе, сразмено својим сувласничким уделима, заједно са туженом која је сувласник стана на основу уговора о доживотном издржавању закљученог са сада пок. ПП. првостепена одлука заснована је на одредбама Закона о облигационим односима - ЗОО којима је прописано да ништавост неке одредбе уговора не повлачи и ништавост самог уговора ако он може опстати без ништаве одредбе и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен (члан 105. став 1.), као и да на ништавост суд пази по службеној дужности и да на њу се може позвати свако заинтересовано лице (члан 109. став 1.). Одлуку о томе да тужена преда тужиоцима у судржавину сувласнички стан првостeпени суд је засновао на одредбама Закона о основама својинско-правних односа којима је прописано да више лица имају право сусвојине на неподељеној ствари када је део сваког од њих одређен сразмерно према целини-идеални део (члан 13. став 1.), да сувласник има право да ствар држи и да је користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника и да може располагати својим делом без сагласности осталих сувласника (члан 14.), и да више лица могу имати државину ствари или права - судржавина (члан 70. став 4.), при томе је првостeпени суд имао у виду да сувласничку ствар у конкретном случају држи само један сувласник, овде тужена, а да су остали сувласници овлашћени да захтевају да им се ствар преда у судржавину.

Све важне чињенице за одлуку о основаности тужбеног захтева првостeпени суд је правилно утврдио доказима које је правилно ценио у смислу члана 8. ЗПП. Жалбом тужене чињенично стање није са успехом доведено у сумњу, нити су у њој истицане нове чињенице или предлагани нови докази под условима из члана 372. став 1. ЗПП.

Нису основани наводи жалбе тужене да тужиоци немају правни интерес за вођење предметне парнице. Наиме, законски наследници преминулог лица чијом је имовином, подобном да буде предмет заоставштине, друго лице располагало, несумњиво имају правни интерес да се утврди ништавост оваквог располагања, невезано за то да ли је иза смрти њиховог сродника покренут ванпарнични поступак за расправљање заоставштине. Жалбени наводи тужених којима се указује да приликом доношења пресуде П-6670/07 од 20.03.2008. године парнични суд није био овлашћен да утврди право својине тужилаца по основу наслеђивања њиховог оца нису од утицаја у овој парници. Иначе је суд овлашћен, сагласно члану 12. ЗПП, да сам претходно реши правно питање о томе да ли је одређена ствар била заједничка имовина супружника, и стога да ли евентуални сусвојински удео једног од њих представља његову заоставштину којом други није овлашћен да располаже. У наведеном предмету правноснажно је решено питање сувласничког удела, односно заоставштине сада покојног оца тужилаца, које представља претходно питање за оно о коме се решава у овом поступку, а то је питање пуноважности располагања сада покојне ПП станом на коме је њен супруг (отац тужилаца), такође био власник. Ово стога што је она могла пуноважно да располаже само својом имовином, а не и заоставштином свог покојног супруга.

Нису од утицаја остали жалбени наводи тужене којима се у ствари оспорава правилност правноснажне пресуде П-6670/07. Указивање да је тужена једини књижни власник спорне непокретности и да се доношењем првостепене пресуде нарушава начело правне сигурности није основано, будући да извод из листа непокретности није једини и непобитни доказ својине. Уписи стварних права у катастру не прате увек чињенице и правне односе који настају у вези са непокретностима. Околности да је између правних претходника странака постојала заједница живота током које је једно од њих закључило уговор о стицању право својине предметне непокретности, чиме су обоје супружника постали њени сувласници, сагласно одредбама закона који уређује стицање својине радом супружника током њихове заједнице живота, стварају правну ситуацију различиту од оне која је уписана у регистар непокретности, на основу које се, окончањем судског поступка, омогућава да дође до промене у регистру непокретности.

Дакле, супротно наводима жалбе тужене, на правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право закључивши да је прималац издржавања могла да располаже само својом имовином од 1/2 предметног стана по основу стицања у брачној заједници и његове 1/6 по основу наслеђа (трећину од заоставштине њеног мужа која је представљала половину предметног стана). За преостале 2/6 које су укупно наследили тужиоци располагање учињено уговором о доживотном издржавању било је противно закону, како је то првостепени суд образложио. Ово посебно када се имају у виду и одредбе члана 3. став 1. Закона о основама својинско-правних односа којом је прописано да власник има право да своју ствар држи, да се њоме користи и да њоме располаже у границама одређеним законом и Закона о облигационим односима којима је прописано да свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ (члан 51. став 1.), а ако основ не постоји или је недопуштен уговор је ништав (члан 52.).

Из изложених разлога, Апелациони суд у Београду је одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио и првостепену пресуду, применом члана 375. ЗПП и одлуку о трошковима поступка, применом члана 387. тачка 2. ЗПП, пошто је донета правилном применом одредаба чл. 149. и 150. ЗПП и Таксене и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката..

Другостепени суд је имао у виду и друге наводе жалбе, али их није посебно образлагао, сагласно овлашћењу из члана 382. став 1. ЗПП, јер не могу довести до другачије одлуке у овој парници.

Председник већа-судија
Драгана Бољевић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)