Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.10.2010.

Гж 4452/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4452/10
Дана 18.11.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, сада на непознатој адреси, чији је привремени заступник БА, адвокат, ради раскида уговора о доживотном издржавању, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Зајечару П. 1252/2008 од 22.06.2009. године, у нејавној седници већа одржаној дана 18.11.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ , као неоснована, жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суд у Зајечару П. 1252/2008 од 22.06.2009. године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Општинског суда у Зајечару П. 1252/2008 од 22.06.2009. године, ставом првим изреке, усваја се тужбени захтев тужиоца АА па се раскида уговор о доживотном издржавању закључен између АА, као примаоца издржавања и ББ, на привременом раду у _, као даваоца издржавања, који је оверен у Општинском суду у Зајечару 17.07.1992. године под бр. Р-622/92, због неизвршења. Ставом другим изреке обавезује се тужени да надокнади трошкове парничног поступка тужиоцу у износу од 11.200,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужени, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да изјављена жалба није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а жалба не указује посебно на остале битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. и став 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је са туженим који му је пасторак, закључио уговор о доживотном издржавању Р. 622/92 дана 17.07.1992. године којим се давалац издржавања, ББ обавезао да доживотно издржава примаоца издржавања АА и његову супругу, а своју мајку ББ1, да их материјално помаже, а по потреби и у целости издржава, да се стара да они буду подмирени свим потребним намирницама и средствима за живот, да их сада повремено обилази јер се налази на привременом раду у _, да им обезбеђује све што им је потребно за живот, а касније, када они онемоћају или се разболе да им обезбеди потребну кућну негу, медицинску помоћ и лечење и непосредну бригу, лично од његове стране или особе за коју се заједнички договоре, а за случај смрти да их пристојно сахрани и скроман споменик подигне. Као накнаду за учињено издржавање тужилац је туженом, после своје смрти, оставио у наслеђе целокупну своју покретну и непокретну имовину. Међутим, тужени није извршавао своје обавезе из уговора јер су се тужилац и његова супруга сами старали о себи док су били доброг здравственог стања, тужени је ретко долазио у земљу и тужиоца и његову супругу обилазио једанпут годишње. Супруга тужиоца се у пролеће 2008. године тешко разболела, била је у болници, а након њеног изласка из болнице тужилац је ангажовао жену ради помоћи у кући, која је њему и супрузи набављала намирнице и водила их код лекара. Такође, помагала им је сведок СС, тако што им је ложила ватру и кувала ручак. У току 2008. године тужилац и његова супруга су се преселили у Зајечар код сведока СС1 који се од октобра – новембра месеца 2008. године стара о њима, обезбеђује им храну, припрема огрев, набавља лекове и по потреби води код лекара. Тужилац и његова супруга немају контакта са туженим ББ, не знају његову адресу, нити број телефона, а тужени им се, од како се тужиочева супруга разболела, не јавља. Супруга тужиоца је након претрпљеног шлога везана за постељу, тужиоцу је такође погоршано здравствено стање, па су били принуђени да се за помоћ обрате другим лицима.

Овако утврђено чињенично стање Апелациони суд није испитивао, јер у жалби туженог, која је без образложења, нису наведене чињенице којима тужени образлаже свој став у погледу утврђеног чињеничног стања , па Апелациони суд, с обзиром да тужени није конкретно указао на недостатке побијане пресуде, није испитивао пресуду, и у односу на чињенично стање.

На утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану одлуку, закључујући да су испуњени услови за раскид спорног уговора због неизвршења уговорних обавеза од стране туженог. Међутим, у конкретном случају није требало применити одредбе Закона о облигационим односима који су наведени у образложењу побијане пресуде, јер је уговор закључен 17.07.1992. године, у време важења Закона о наслеђивању који је објављен у „Службеном гласнику СР Србије“ 52/74, и Закона о допуни Закона о наслеђивању који је објављен у „Службеном гласнику СР Србије“ бр. 1/80. Зато се и у случају раскида спорног уговора, без обзира што се раскида у време сада важећег Закона о наслеђивању ( „Сл. гласник Републике Србије „ бр. 46 од 04.11.1995. године), треба применити Закон о наслеђивању који је важио у време закључења спорног уговора, а у смислу члана 237. став 2. сада важећег Закона о наслеђивању.

Чланом 120. став 3. Закона о наслеђивању који је важио у време закључења спорног уговора прописано је да свака страна може тражити раскид уговора ако друга страна не извршава своје обавезе. У конкретном случају тужилац је доказао да тужени није извршавао своје обавезе из уговора у почетку само делимично, а временом је потпуно престао да то чини, и то у време када су се тужилац и његова супруга тешко разболели, па су се стекли услови за раскид спорног уговора због неизвршења обавезе од стране даваоца издржавања. Зато је жалба туженог морала бити одбијена, а побијена пресуда потврђена у ставу првом изреке.

Тужиоци су у спору успели, трошкове поступка су тражили и определили, па је правилна одлука о трошковима поступка, донета у смислу чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку, због чега је побијена пресуда потврђена и у ставу другом изреке.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а у смислу члана 375. Закона о парничном поступку.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА- СУДИЈА
Маргита Стефановић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)