Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.07.2010.

Гж 461/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 461/10
Дана 07.07.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А


AПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Зоране Делибашић и Весне Обрадовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, и ВВ, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П бр.1147/06 од 13.09.2007. године, у седници већа одржаној дана 07.07.2010. године, донео је

П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца као неоснована и потврђује пресуда Четвртог општинског суда у Београду П бр.1147/06 од 13.09.2007. године.


О б р а з л о ж е њ е


Побијаном пресудом Суд је, у ставу првом изреке, одбио тужбени захтев којим је тужилац тражио да се утврди да су ништав Уговор о доживотном издржавању закључен између сада пок. ОО, као примаоца издржавања, и сада пок. ПП, као даваоца издржавања, дана 06.11.1989. године, и анекс Уговора закључен дана 24.06.1992. године који су оверени пред Четвртим општинским судом у Београду под Р бр.5639/89. Ставом другим изреке одбијен је предлог за одређивање привремене мере којом је тужилац тражио да се туженој ББ, забрани располагање, отуђење и оптерећење непокретности двоипособног стана аа. Ставом трећим обавезан је тужилац да туженој ББ, накнади трошкове парничног поступка у износу од 82.350,00 динара.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући пресуду из свих разлога прописаних одредбом чл.360 ст.1 Закона о парничном поступку.

Првотужена је на жалбу тужиоца поднела одговор.

Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаних одредбом чл.372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд је нашао да жалба тужиоца није основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене одредбом чл.361 ст.2 тач.1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности у смислу чл.372 ст.2 истог Закона а због којих се побијана одлука морала укинути. Побијана одлука садржи потпуне, јасне и непротивречене разлоге о свим важним чињеницама, тако да се законитост и правилност пресуде са сигурношћу могу испитати, па не стоји наводи жалбе о наводно почињеној битној повреди парничног поступка из чл.361 ст.2 тачка 12 Закона о парничном поступку.

Све важне чињенице за доношење одлуке о основаности захтева првостепени суд је потпуно и правилно утврдио на основу изведених доказа које је ценио у смислу чл. 8 ЗПП.

Првостепени суд је током поступка утврдио да је решењем Трећег општинског суда у Београду O бр.908/01-03 од 18.07.2003. године прекинут поступак за расправљање заоставштине иза пок. ОО, деде тужиоца, да је тужилац истим решењем упућен на парницу ради утврђивања непуноважности Уговора о доживотном издржавању закљученог дана 06.11.1989. године између сада пок. ОО, као примаоца издржавања и сада пок. ПП, као даваоца издржавања. Предмет уговора су непокретности и то: парцела бр._ означена у „А“ листу под редним бројем _ као „_“ у површини од 35,20 ара, парцела бр._ означена у „А“ листу под редним бројем _ као „_“ у површини од 22,25 ара и парцела бр._ означена у „А“ листу под редним бројем _ као „_“ у површини од 12,35 ара, све уписане у зкул бр._ КО _, те покретне ствари - новац на девизној штедној књижици „Беобанке“ бр._ и динарској штедној књижици „Беобанке“ бр._, путничко возило марке „Шкода 110 LS”, број мотора _, број шасије _, година производње 1976 и све покретне ствари које се налазе у стану аа. Дана 24.06.1992. године пок. ОО и пок. ПП, су закључили Анекс уз Основни Уговор о доживотном издржавању и као предмет уговора уговорили и непокретност – стан аа. Уговор и Анекс уговора о доживотном издржавању оверени су пред Четвртим општинским судом у Београду под Р бр.5639/89.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право када је закључио да нема места примени одредбе чл.103 Закона о облигационим односима, те чл. 5 Закона о посебним условима промета непокретности („Сл. гласник СРС“ бр.30/89 и 42/91 и „Сл. гласник РС“ бр.22/91) важећег у време закључења спорних уговора, односно да Уговор о доживотном издржавању од 16.11.1989. године и Анекс тог уговора од 24.06.1992. године, закључени између сада пок. ОО, као примаоца издржавања, и сада пок. ПП, као даваоца издржавања, нису ништави.

Одредбом чл. 1 ст.1 Закона о посебним условима промета непокретности прописано је да ће се промет непокретности између физичких и правних лица на подручју који обухвата део територије Републике Србије, осим АП Војводине, обављати под посебним условима утврђеним законом у трајању од 10 година од ступања на снагу закона, а чл.3 ст.1 истог Закона да ће Министарство финансија – Управа за имовинско правне послове одобрити промет непокретности из чл.1 ако оцени да се тим предметом не утиче на промену националне структуре становништва и на исељавање припадника одређеног народа, односно народности и кад тај промет не изазива неспокојство, односно несигурност или неравноправност код грађана другог народа, односно народности.

Уговор о доживотном издржавању је, и поред тога што је теретни уговор облигационог права са карактеристикама промета непокретности, уговор наследноправног карактера којим се пренос својине и предаја у посед не врше приликом закључења уговора, већ се одлажу до смрти примаоца издржавања. Имајући у виду наведено, одобрење надлежног органа за промет непокретности могло се стећи и по закључењу уговора о доживотном издржавању у смислу чл.29 Закона о облигационим односима. Правилно је првостепени суд сходно чл.12 Закона о парничном поступку сам решио претходно питање (да ли би надлежни орган управе одобрио промет имајући у виду националност странака и друге околности прописане чл.3 Закона о посебним условима промета непокретности). У прилог одлуке говори допис Министарства финансија Републике Србије, Сектора за имовинско – правне послове, бр.464-01-77/2006 од 30.06.2006. године на основу кога је утврђено да је, у време када су закључени уговор и анекс, један од уговарача поднео захтев за одобрење промета непокретности са доказима о држављанству СРЈ и Републике Србије и Уговором о промету, потписаном од обе уговорне стране, не би било сметњи да Министарство финансија одобри промет, а сагласно одредби тада важећег чл.5 Закона о посебним условима промета непокретности.

Апелациони суд је ценио и све друге наводе жалбе али налази да нису од значаја и да не могу утицати на доношење другачије за тужиоца повољније одлуке, те их с тога сходно чл.382 ст.1 ЗПП не образлаже посебно.

Из наведених разлога на основу чл.375 ЗПП одлучено је као изреци пресуде.

На основу чл.387 тачка 2 ЗПП потврђена је и одлука о привременој мери садржана у ставу другом изреке побијане пресуде јер је иста донета правилном применом одредбе чл.302 Закона о извршном поступку, обзиром да је одбијен тужбени захтев то нису испуњени услови за одређивање привремене мере која по својој природи и сврси служи обезбеђењу захтева.

Потврђена је одлука о трошковима поступка јер је донета правилном применом одредбе чл. 149, 150 и 159 ЗПП обзиром на постигнути успех у спору. Висина трошкова правилно је обрачуната применом тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката која се примењивала у време обрачуна трошкова.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица

ТШ (2.08)
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)