Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.10.2015.

Гж 4802/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4802/13
Дана 02.10.2015. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиљи АА и АА1, које заступа адв. АБ, против туежне ББ, коју заступа адв. БА, ради ништавости уговора о доживотном издржавању, одлучујући о жалби тужиље изјављене против пресуде Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Кучеву П.2749/12 од 08.05.2013. године, у седници већа одржаној 02.10.2015. године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и пресуда Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Кучеву П.2749/12 од 08.05.2013. године ПОТВРЂУЈЕ.

Свака странка сноси своје трошкове другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се утврди ништавост уговора о доживотном издржавању 3Р.334/04 од 22.11.2004. године. Ставом другим тужиоци су обавезани да туженој плате парничне трошкове у износу од 61.900,00 динара.

Против ове пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу из свих разлога предвиђених у чл. 373 став 1 ЗПП и тражили су трошкове другостепеног поступка.

Тужена је поднела одговор на жалбу и тражила је трошкове другостепеног поступка.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 са изменама и допунама) који се примењује на основу чл. 506 став 1 истог Закона и нашао да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 374 став 2 тачка 12 ЗПП јер је побијена пресуда непротивречна и довољно образложена, нема ни друге недостатке који би спречавали њено испитивање, а околности наведене у жалби се своде на оспоравање оцене доказа и чињеничних закључака првостепеног суда.

Према утврђеном чињеничном стању мајка странака сада пок. ПП је са туженом закључила уговор о доживотном издржавању 3Р.334/04 од 22.11.2004. године. Тужена се као давалац издржавања обавезала да ПП доживотно издржава тако што ће бринути о њеној исхрани, одећи, огреву и хигијени, водити је код лекара, набављати лекове и по смрти је сахранити, издати подушја и подићи надгробни споменик по месним приликама и по народном обичају. ПП се обавезала да у накнаду за уговорено издржавање туженој пренесе право својине на непокретностима у КО _ ближе наведеним у уговору са грађевинским објектима и на покретним стварима као што су трактор ИМТ са тракторском приколицом, мотокултиватор и предмети домаћинства. Пренос права својине је одложен до смрти примаоца издржавања. Уговорено је да ПП издржавање прима у својој кући, а да у случају болести пређе у домаћинство тужене. ПП је у време закључења уговора имала 75 година, рођена је _. године, била је корисник немачке пензије, од повратка из _ до краја живота је живела у својој кући и на свом имању у селу _. ПП је преминула _. године и решењем Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Кучеву О.3373/10 од 23.12.2010. године поступак за расправљање заоставштине је прекинут до правноснажног окончања парнице П2.1526/10 која се према образложењу наведеног решења води по тужби тужиље АА против тужене ББ ради утврђења својине по основу стицања у породичној заједници са оставиљом.

Тужена је по занимању виша патронажна сестра запослена у Дому здравља у Кучеву и у оквиру запослења је задужена за пружање медицинске помоћи становницима села _, _, _, _ и _. Са супругом, децом и својим родитељима живи у селу _ у најближем суседству тужиоца АА1 и пок. ПП. Деда по оцу тужене и свекар пок. ПП су браћа од стрица. Њихове породице су увек биле у добрим односима, помагали су једни другима у пољопривредним радовима, а када је ПП 1971. године из домаћинства у којем је живела са маћехом пок. ПП1, отишла на рад у _, ПП1 је помагала породица тужене. ПП се вратила из _ 1997. године, имала је пензију од око 400 евра и могла је да се брине сама о себи. Није имала отворен здравствени картон у Дому здравља у Кучеву и није евидентирана као корисник патронажне заштите. Тужиоци тврде да је имала мигрену, али се нису ближе изјаснили какве јој је тегобе то правило и у чему је услед тог обољења била ометена. ПП се разболела у новембру 2007. године, примљена је у болницу у Пожаревцу као хитан случај и оперисана је од тумора бешике. Даљим претрагама су утврђене цистичне промене на јетри и бубрезима. Од новембра 2007. године до априла 2008. године је углавном лечена у болници. Тужена је сахранила пок. ПП и издала јој подушја по месним обичајима.

Осим навода тужилаца и сведока СС нема других доказа да је тужена редовно снадбевала пок. ПП лековима и инјекцијама, а првостепени суд је правилно оценио да су ови наводи недовољни за закључак да је пок. ПП била потребна стална медицинска помоћ и да јој је то тужена као патронажна сестра задужена за село _ пружала мимо установе у којој је била запослена. Околност што пок. ПП није имала здравствени картон и што се није обраћала Дому здравља у Кучеву, па чак ни 2007. године када се тешко разболела и када је дуже време провела у болници у Пожаревцу, а затим и у Клиничком центру Србије указује да она до 2007. године није имала озбиљнијих здравствених проблема и да је медицинску помоћ тражила тек када јој је иста постала потребна. ПП је до тада живела у својој кући, била је покретна, нису јој биле потребне посебне услуге друге особе, осим у обрађивању имања, одржавању дворишта и другим већим пословима о чему се бринула продица тужене. ПП је била незадовољна односном тужиље АА према њој, са тужиоцем АА1 је пореметила односе, имала је наклоност према целој породици тужене и намеравала је да закључи уговор са мајком тужене, што ова није могла да прихвати због обавезе старања о својој непокретној мајци у другом селу, па је одлучила да уговор закључи са туженом. Тужена је извршавала уговор лично и преко чланова своје породице и ПП је тиме била задовољна. Уговор је закључен без сагласности органа старатељства. На основу овог чињеничног стања, које наводима жалбе није доведено у сумњу, првостепени суд је правилно нашао да је тужбени захтев неоснован.

По одредби из чл. 196 ЗОН ништав је уговор у коме је давалац издржавања физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања, односно делатности стара о примаоцу издржавања (медицинско особље, болнице, сличне агенције), ако претходно за уговор није добијена сагласност надлежног органа старатељства. Посебан случај ништавости уговора, обзиром на занимање, или делатност даваоца издржавања је прописан ради заштите прималаца издржавања од последица које би за њих могле настати услед олаког закључивања уговра са физичким или правним лицима која се у оквиру своје делатности или запослења на одређеним радним местима старају о потенцијалним примаоцима издржавања, и која би могла да искористе своју делатност или радно место, за закључење уговора и стицање имовине примаоца издржавања, а да притом другој уговорној страни пружају само оно што би морали чинити у оквиру своје делатности или запослења. Претходна сагласност органа старатељства је предвиђена у циљу да се унапред отклони или умањи могућност да уговор о доживотном издржавању буде заључен супротно својој сврси, јер орган старатељства испитује какве су услуге потребне потенцијалном примаоцу издржавања и да ли потенцијални давалац према околностима у којима живи, ради, или обавља делатност, према личним својвствима и другим околностима сваког појединачног случаја има могућности да примаоцу издржавања пружи потребну негу. Намера законодавца није била да лицима која се у оквиру своје делатности или занимања старају о другим људима отежа закључење овог правног посла, већ да заштити другу уговорну страну од лица која би користећи погодности свог радног места или делатности закључила утовор у очекивању да добију имовину од друге уговорне стране, а да притом нису у стању да сагласно начелу савесности и поштења извршавају обавезе даваоца издржавања. У смислу овог прописа, старање је свака директна или индиректна брига, нега или услуга која се потенцијалном примаоцу издржавања пружа у оквиру занимања физичког лица запосленог у медицинској или сличној установи за збрињавање болесних или немоћних лица, која вршиоцу делатности, омогућава да ступи у контакт са потенцијалним примаоцем издржавања, или да однос успостављен у вршењу делатности или занимања искористи за закључење уговора.

Могући корисник услуга патронажне медицинске сестре је сваки пацијент дома здравља или другог носиоца здравствене заштите. Ова медицинска услуга се пружа у посебним прописима предвиђеном поступку и евидентира код носиоца патронажне службе и она се може сматрати старањем о људима у оквиру делатности или занимања у смислу чл. 196 ЗОН. Радна обавеза тужене је била да пацијентима Дома здравља у Кучеву по налозима лекара те установе пружа помоћ на територији неколико села, а између осталих и на подручју села _ у којем су она и пок. ПП живеле. Првостепени суд је правилно утврдио да је пок. ПП као и њени претходници у дугогодишњим пријатељским односима са породицом тужене, да су они помагали ПП и пок. ПП1 у обрађивању имања и да су то као најближи суседи, али и даљи сродници били у могућности да чине. ПП је раније закључила уговор о доживотном издржавању са тужиљом АА и раскинула га је јер је била незадовољна што је тужиља врло ретко посећује, а у тужиоца АА1 није имала поверења. ПП је имала солидну пензију, није имала озбиљнијих здравствених проблема, а из резултата првостепеног поступка не произилази да јој је због мигрене био потребан стални медицински надзори или посебна терапија. ПП је била потребна помоћ у одржавању дворишта имања, помоћ у тежим физичким пословима и пажња, што су јој тужена и чланови њене породице, као најближи суседи и другогодишњи пријатељи пружали. Правилно је оцењено да уговор није закључен на бази односа који су уговорне стране успоставиле као патронажна сестра и пацијент и да је тужена није пружала пок. ПП услуге патронажне заштите, мимо установе у којој је била запослена. Пок. ПП је примљена у болницу у новембру 2007. године као хитан случај и од тада до краја живота је претежно била на болничком лечењу и према природи болести лечење и терапија нису ни били могући у кућним условима. Правилно је оцењено да занимање и запослење тужене за пок. ПП није било одлучујуће, већ да је поверење пок. ПП засновано на дугогодишњем пријатељском односу да ће тужена лично и са члановима своје породице имати могућности да испуњава уговор.

Тужилац АА1 не тврди да његова мајка због хроничне мигрене од повратка из _ до закључења оспореног уговора није могла да се брине о себи и не помиње било који посао који она према годинама животу и стању здравља није могла да организује сама, а у којем би он могао да јој помогне, као што је на пример отварање здравственог картона и одлазак код лекара у Дом здравља у Кучеву ради лечења у установама система здравствене заштите, а не указује ни на околности због којих је то ПП било немогуће или отежано у мери да се морала ослонити на ванинституционалне услуге тужене. Стога наводима жалбе није доведен у сумњу закључак првостепеног суда да професија и запослење тужене нису имали никакву улогу закључењу оспореног уговора, већ да је уговор закључен на бази дугогодишњих пријатељских односа и међусобног поверења уговорних страна изграђених на таквом односу.

Тумачење одредбе из чл. 196 ЗОН да је ништав сваки уговор о доживотном издржавању који без сагласности органа старатељства закључи медицински радник или особа сличног занимања без обзира на своја лична својвства и односе са другом уговорном страном за какво се залаже жалба, би било противна цињу овог прописа, а и сврси уговора о доживотном издржавању. Циљ овог прописа је заштита примаоца издржавања од могућих неприхватљивих понашања лица која односе успостављене обзиром на своје запослење или делатност могу да искористе за закључење уговора, а да притом не могу да извршавају уговор у складу са потребама примаоца издржавања. Када се уговор закључи на бази односа уговорних страна независних од професије даваоца издржавања и када занимање или делатност даваоца издржавања нема никаквог утицаја на закључење уговора, даваоца издржавања не треба третирати као лице на које се односи одредба из чл. 196 ЗОН. У овом случају законом заштићен је интерес пок. ПП као примаоца издржавања није био повређен, па је тужбени захтев правилно одбијен као неоснован.

Одлука о трошковима првостепеног поступка је донета правилном применом чл. 149 став 1 ЗПП, тужиоци према постигнутом успеху немају право на трошкове другостпеног поступка, а одговор на жалбу није издатак који је туженој био нужан за поступак по жалби и због тога је одлучено да свака странка сноси своје трошкове другостепеног поступка.

Из наведених разлога на основу чл. 390 ЗПП је одлучено као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)