Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.10.2018.

Гж 4937/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4937/18
18.10.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Јакић, председника већа, Ловорке Стојнов и Весне Миљуш, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог ББ, кога заступа АБ1, ради раскида уговора о доживотном издржавању, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Трећег основног суда у Београду П. 482/15 од 02.03.2018. године, у седници већа одржаној 18.10.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Трећег основног суда у Београду П. 482/15 од 02.03.2018. године тако што се УСВАЈА тужбени захтев тужиље АА и раскида уговор о доживотном издржавању Р3 1990/93 од 29.10.1993. године, закључен између примаоца издржавања пок. ПП и туженог ББ као даваоца издржавања.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиљи плати парничне трошкове у износу од 160.500,00 динара, са законском затезном каматом од извршности одлуке до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде је одбијен захтев за раскид уговора о доживотном издржавању Р3 1990/93 од 29.10.1993. године, а ставом другим тужиља је обавезана да туженику плати парничне трошкове од 231.000,00 динара са припадајућом каматом.

Против ове пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих разлога предвиђених у члану 373 став 1 ЗПП.

Одговор на жалбу није поднет.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11...55/14) који се примењује на основу члана 506 став 2 истог ЗПП и одлучио као у изреци из ових разлога.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1,2,3,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Првостепени суд је утврдио да је правни претходник странака сада пок. ПП у својству примаоца издржавања са тужеником закључио уговор о доживотном издржавању 3Р 1990/93 од 29.10.1993. године којим се тужени обавезао да пок. ПП доживотно издржавања тако што ће му набављати и спремати храну, обезбеђивати пристојне услове за живот, бринути о његовом лечењу, што ће мајци пок. Јованки подићи надгробни споменик и примаоца издржавања сахранити. Уговорена је обавеза плаћања комуналних трошкова за стан у којем прималац издржавања живи, а за остале обавезе је уговорено да ће давалац користити средства примаоца издржавања, а своја за оне потребе које се не буду могле подмирити примаочевим приходом. Пок. ПП се обавезао да у накнаду за ове услуге туженику моментом смрти пренесе право својине на троипособном стану аа. На уговору је наведено да је стан стечен откупом из војног стамбеног фонда уговором од 10.05.1992. године, да је цену платио давалац издржавања и да је сносио трошкове сахране своје мајке а супруге примаоца издржавања пок. Јованке.

Заједница живота није уговорена, али је фактички успостављена и тужени, његова супруга и ћерке СС и СС1 рођене 19_. и 19_. године су живели у заједничком домаћинству са пок. ПП у стану који је био предмет уговора. Тужеников стан је за то време издаван у закуп.

Пок. ПП је у августу 2008. године геронтолошкој служби поднео захтев за смештај у дому за старе и остварио је право на смештај у установи на Бежанијској коси о свом трошку од 08.септембра 2008. године. ПП је пензионисан у чину потпуковника и био је корисник војне пензије у износу од 42.000,00 динара што је било довољно за покриће трошкова смештаја у установи. Туженог и његову породицу није обавештавао о намери да пређе у установу, сместио се у дому у време су тужени и његова супруга били на годишњем одмору. Здравствено стање му се погоршало 21.09.2008. године када је због сметњи у говору примљен на ВМА, отпуштен је из болнице, 26.09.2008. године, коришћење смештаја у дому је отказао 01.10.2008. године и тужиља га је тада одвела код себе у Бања Луку.

  Решењем Центра за социјлни рад у Бања Луци од 22.06.2010. године пок. ПП је као лице коме је правноснажним решењем Основног суда у Бања Луци 71 ОВ. 05951709 В од 25.11.2009. године потпуно и трајно одузета пословна способност, стављен под непосредно старатељство Центра за социјални рад, а дужност старања је поверена раднику Центра СС2. П је преминуо _20_. године у Бања Луци, сахрањен је у Београду, а сахранила га је тужиља. Поступак за расправљање ПП заоставштине је прекинут до окончања парнице за раскид уговора о доживотном издржавању решењем Првог основног суда у Београду О. 5868/11 од 31.05.2011. године. Није спорно, а из овог решења произлази, да су тужиља и тужени једини законски наследници пок. примаоца издржавања.

Првостепени суд из исказа туженог утврђује да се он и пок. ПП нису видели од ПП преласка у Дом за стара лица, да је тужени по повратку са одмора са сведоком СС3 отишао у дом да посети оца, али да је тада сазнао да га је тужиља одвела у Бања Луку, сведок СС3 је на туженикову молбу једном преко телефона разговарао са пок. ПП, а туженику тај облик комуникације није био могућ јер су тужиља и њени укућани спуштали слушалицу. Због дугогодишње поремећених односа са тужиљином супругом и тужиљиног противљења у поступку за старатељство пред Центром за социјални рад у Бања Луци, ПП није могао да посети, о смрти га је обавестио Центар за социјални рад из Бања Луке а тужиља га је спречила да организује сахрану о свом трошку.

Оценом исказа сведока који су до одласка у геронтолошку установу били у непосредном контакту са пок. ПП првостепени суд утврђује да је он увек био уредан, да је добро изгледао, да је волео да се дружи, да чашћава пријатеље и да одлази у старачки дом на игранке и слична дружења. Тужени је водио пок. ПП на интернистичке прегледе код сведока СС4, која им је била и кућни пријатељ пред њом је хвалио снаху, а другима се није жалио на понашање сина и његове породице.

Пок. ПП је оставио писмено завештање пред сведоцима, које је потписано у Бања Луци, пред сведоцима ВВ1 до ВВ3 којим је располагао истим станом у корист тужиље, а тужени је радио споравања пуноважности завештања покренуо парницу П. 1854/12.

Парница за раскид уговора о доживотном издржавању је покренута тужбом пок. ПП од 24.09.2008. године и у тужби су као разлози за раскид наведени неизвршење уговора, поремећени односи и догађај од 10.08.2008. године када је тужени физички напао пок. ПП због чега је он напустио стан и привремено боравио код сведока СС5 док га Центар за социјални рад није сместио у Геронтолошки центар на Бежанијској коси. Тужиља је као законски наследник пок. примаоца издржавања преузела парницу и поднеском од 15.06.2001. године је истакла захтев за раскид уговора.

Првостепени суд оценом списа Четвртог општинског суда у Београду К. 820/07 где је одбачен оптужни предлог против пок. ПП за кривично дело тешке телесне повреде због тога што се кривично гоњење није могло предузети јер окривљени због психоорганског синдрома васкуларне генезе са психичким последицама није био способан да учествује у судском поступку, да прати главни претрес и да изнесе одбрану, списа органа старатељства у Бања Луци који се односе на поступак постављања стараоца, списа органа старатељства у Београду поводом захтева за смештај у старачком дому и оценом налаза психијатра др. РР утврђује да пок. ПП у време подношења тужбе није био способан да се стара сам о себи, да штити своја права и интересе и да није имао пословну способност за предузимање те процесне радње.

На основу овог чињеничног стања првостепени суд закључује да односи уговорних страна нису били поремећени, да пок. ПП због пословне неспособности није био свестан значаја подношења захтева за смештај у дому, да није било неизвршења уговора и одбија тужбени захтев.

Из правилно утврђених чињеница суд је извео погрешан закључак да је уговор о доживотном издржавању извршен и одлука о тужбеном захтеву је донета погрешном применом материјалног права.

На оспорени уговор се по одредби из члана 237 став 2 ЗОН (“Службени гласник РС” бр. 46/95...6/15) примењује Закон о наслеђивању објављен у “Службеном гласнику СРС” 52/74 са изменама и допунама, који је био на снази на дан закључења уговора (члан 117 до 122). По одредби из члана 120 и 121 овог закона раскид о уговора о доживотном издржавању је могла да тражи свака уговорна страна због неподношљивости заједничког живота, ако је уговорено да уговорници живе заједно, због неизвршења обавеза или због промењених околности, а о враћању датог до раскида уговора се одлучује по општим правилима имовинског права која важе за раскид двостраних уговора. Уговор о доживотном издржавању је одредбом из члана 117 став 1 овог закона дефинисан као уговор којим се једна уговорна страна обавезује да до краја живота издржава другог уговорника или треће лице, а прималац се обавезује да у накнаду за то даваоцу пренесе својину на непокретним или покретним стварима које је има у моменту закључења уговора, а предаја уговорених ствари се одлаже до смрти примаоца издржавања. Из овог следи да се ради о двострано обавезном теретном и алеаторном правном послу, да давалац издржавања почиње да испуњава уговор од његовог закључења, ако другачије није уговорено и да његова обавеза траје до краја живота друге уговорне стране. Давалац уговором преузима алеаторну обавезу коју треба први да испуни да би од друге стране добио испуњење. Друга уговорна страна до краја живота прима испуњење, а своју обавезу давања уговорене накнаде у стварима или правима испуњава једнократно у тренутку смрти. По одредби из члана 148 став 1 ЗОО, уговори имају дејства између уговорних страна и њихових универзалних правних следбеника, па наследник примаоца издржавања има право да поднесе тужбу за раскид уговора и када то његов правни претходник није учинио, али исто тако има право и да настави започету парницу.

Ни једна страна не оспорава пословну способност пок. ПП за закључење уговора од 29.03.1993. године, нико не тражи утврђење ништавости уговора због пословне неспособности примаоца издржавања за закључење тог правног посла, а нема ни индиција које би указивале на пословну неспособност пок. ПП у време закључења уговора. Уговор је закључен у форми предвиђеној одредбом из члана 117 став 4 и 5 ЗОН важећег на дан закључења, нема ни других околности које би указивале на разлоге ништавости уговора. Ради се о пуноважном правном послу који може да престане раскидом.

Пословна способност првобитног тужиоца у време подношења тужбе је била битна за оцену његове парничне способности за предузимање те процесне радње и заступање у спору, што је, могло да предствља сметњу за вођење поступка по тужби пок. ПП. Тужиља је поднеском од 15.06.2011. године као законски наследник пок примаоца издржавања и првобитног тужиоца поднела захтев за раскид уговора. Она има активну легитимацију не само да настави раније започету парницу већ да је покрене, па је истицањем овог захтева престала потреба да се испитује парнична способност првобитног тужиоца и да се у вези тог процесног питања изводе докази. Због тога су без утицаја примедбе жалбе на вештачење др. РР.

Првостепени суд је утврдио да се уговорне стране од августа 2008. године када је пок. ПП, користећи околност што је тужени на годишњем одмору, испословао смештај у Геронтолошкој установи, нису виделе до краја ПП живота. Из овог следи да уговор није извршаван две године и седам месеци. За то време о примаоцу издржавања се бринула тужиља, његово стање се погоршавало, потпуно је лишен пословне способности и стављен под старатељство Центра за социјални рад у Бања Луци. Тужени тврди да му је извршење уговорних обавеза од очевог преласка у Бања Луку постало немогуће због поремећеног односа са тужиљом и њеним супругом, али није тражио измену уговора због те околности. Пок. ПП је 2008. године био стар _ година, као старом човеку су му биле потребне услуге које је уговорио са тужеником а састоје се у старању о исхрани, здрављу и помоћ у свакодневном животу. Из оног што је наведено у побијаној пресуди произлази да је у последњој години живота било потребе да га други храни и да је носио хигијенске пелене. Поступак пок. ПП да у тужениковом одсуству пређе у установу, без обзира да ли је тужени дао повод за такав поступак, или није и без обзира на разлоге из којих је то учинио (самовоља, наговор, слабо расуђивање, незадовољство) је довело до неизвршења уговора у трајању од преко две године за живота примаоца и до неизвршења обавезе сахрањивања. Не ради се о неиспуњењу незнатног дела обавезе даваоца издржавања, па су испуњени услови за раскид уговора због неизвршења у смислу члана 120 став 3 ЗОН који се примењује на спорни случај.

Првостепени суд је из правилно утврђених чињеница извео погрешан закључак да је уговор о доживотном издржавању извршен и погрешном применом материјалног права га је одржао на снази. Стога је побијана пресуда преиначена усвајањем тужбеног захтева.

Решење о парничним трошковима је преиначено због преиначења одлуке о главној ствари, па су тужиљи према вредности спора наведеној у тужби по тарифном броју 13 АТ досуђени трошкови у висини награде за тужбу, два образложена поднеска, по 6.000,00 динара и једну жалбу, заступање на четири неодржана рочишта по 4.500,00 динара и 15 одржаних рочишта по 7.500,00 динара. Према уплатницама у списима, трошкове вештачења је платио тужени, захтев за судску таксу није опредељен ни износом ни парничним радњама за које се такса потражује, награда за заступање на рочишту од 22.12.2017. године се не досуђује јер је тужиља подношењем неоснованог захтева за изузеће судије проузроковала одлагање рочишта, неблаговременом предајом поднеска је проузроковала одлагање рочишта од 22.11.2011. године. Остали поднесци се односе на прилагање доказа, или изјашњавање на наводе супротне странке, те парничне радње су могле да се предузму изјавом на записник, па се не ради о издацима који су били нужни за парницу. Укупан износ досуђених трошкова је 160.500,00 динара. На овај износ тужиљи припада камата од извршности пресуде како је трошковником тражено.

Из наведених разлога на основу члана 394 тачка 3 и 4 и 165 став 2 ЗПП је одлучено као у изреци.

Председник већа-судија
Марина Јакић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)