Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.10.2012.

Гж 499/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 499/12
Дана 10.10.2012.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Олге Сокић, председника већа, Драгане Миросављевић и Јованке Кажић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа АБ, адвокат, против туженог ББ, кога заступа БА, адвокат, ради раскида уговора о доживотном издржавању, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Пожаревцу, Судска јединица у Жабарима П.1219/10 (2004) од 15.08.2011.године, у седници већа одржаној дана 10.10.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пожаревцу, Судска јединица у Жабарима П.1219/10 (2004) од 15.08.2011. године у ставу првом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Пожаревцу, Судска јединица у Жабарима П.1219/10 (2004) од 15.08.2011.године, ставом првим изреке, раскинут је уговор о доживотном издржавању Р.бр.72/99 закључен пред Општинским судом у Жабарима, дана 26.07.1999.године између сада пок. ПП и ПП1, као прималаца издржавања и туженог ББ, као даваоца издржавања, због трајно поремећених односа између уговарача ПП1 и ББ, због чега су њихови односи постали неподношљиви. Ставом другим изреке, одбијен је предлог за усвајање привремене мере којим је тужиља ПП1 тражила да се туженом ББ забрани отуђење и оптерећење свих непокретности које су предмет уговора о доживотном издржавању Р.бр. 72/99 закљученог пред Општинским судом у Жабарима 26.07.1999.године до правноснажног окончања ове парнице под претњом законских последица, као неоснован. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи на име парничних трошкова исплати износ од 151.650,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући пресуду у ставу првом и трећем изреке због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност првостепене пресуде у ожалбеном делу у смислу члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09), који се овде примењује на основу члана 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11), Aпелациони суд у Београду је нашао:

жалба није основана.

При доношењу првостeпене пресуде у ожалбеном делу нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђењу првостeпеног суда, тужиља и њен сада покојни супруг ПП су, као примаоци издржавања, 26.07.1999.године закључили са туженим, као даваоцем издржавања, уговор о доживотном издржавању Р.бр.72/99. Као накнаду за преузете обавезе у сврху издржавања, примаоци издржавања су оставили туженом целокупну своју непокретну имовину коју поседују у тренутку закључења уговора уз навођење непокретности које оставља ПП и непокретности које оставља тужиља. У уговору је констатовано и да су примаоци издржавања у току трајања брачне заједнице стекли непокретности и то кућу и помоћне објекте, као и пољопривредне машине, те да и ову имовину, која представља њихову брачну тековину, остављају уговарачу као накнаду за учињено издржавање. Чланом 4 уговора предвиђено је да у случају смрти једног од примаоца издржавања, обзиром да је сваки од прималаца издржавања унео у уговор своју засебну имовину, други прималац издржавања не може раскинути уговор у целости већ само у делу у коме се уговор односи на њега и његову имовину, тако да ће давалац издржавања добити у својину, имовину покојног примаоца издржавања за чијег се живота уговор извршавао. Прималац издржавања ПП је преминуо _.године, стим што је пре смрти 75 дана био у болници, у ком периоду га је тужени посећивао и након смрти сахранио, сносио трошкове сахране и подушја. После смрти супруга тужиље, тужени је наставио да издржава тужиљу до октобра 2003.године када је пао и сломио ногу, након чега је дошло до поремећаја односа, и то прво између супруге даваоца издржавања и тужиље, а потом и између овде парничних странака које не говоре од новембра 2003.године од када је тужени и престао са издржавањем тужиље. Према исказу туженог, сви објекти који постоје на кућном плацу, који су предмет уговора, постојали су у тренутку када је уговор писан и објекте држи тужена, јер он не долази на плац пошто му је полиција то забранила, након што га је тужена пријавила да има пиштољ.

Првостепени суд је правилно усвојио тужбени захтев и уговор о доживотном издржавању Р.бр.72/99 од 26.07.1999.године раскинуо у целости, уз правилне разлоге које прихвата и овај суд.

Првостепени суд је правилно закључио да обавеза туженог из закљученог уговора о доживотном издржавању представља недељиву уговорну обавезу која се, сходно члану 412 Закона о облигационим односима, не може поделити и испунити у деловима. Првостепени суд је правилно тумачио садржину уговора Р.72/99 и закључио да је реч о јединственој обавези издржавања код чињенице да је к.п._ на којој се налази кућни плац са кућом, двориштем, воћњаком од _ ари и осталим постојећим објектима сврстана у имовину коју оставља уговарач ПП, што би даље водило закључку да би прихватањем делимичног раскида уговора о доживотном издржавању тужиља била онемогућена у коришћењу куће и објеката, који су и у уговору означени као имовина коју су странке стекле у току трајања брачне заједнице. Утврђена чињеница да тужени од 2003.године не испуњава преузете обавезе у односу на тужиљу, као другог примаоца издржавања, води основаности захтева за раскид уговора јер су за то испуњени услови из одредбе члана 201 Закона о наслеђивању.

Наводима жалбе не доводи се у питање правилност побијане одлуке. Неосновано је жалбено указивање да је реч о подељеној облигацији и да су оба примаоца издржавања у овој правној ствари својом слободном вољом и жељом ушли у уговор са својом засебном имовином. Ово стога, што су примаоци издржавања изразили вољу да своју целокупну непокретну имовину коју поседују у моменту закључења уговора, оставе даваоцу издржавања, па ближе означавање парцела са констатацијом да „даје“ један или други прималац издржавања не значи да је реч о посебној имовини, а ни о деоби заједничке имовине, будући да је заједничка имовина странака (кућа, помоћни објекти и пољопривредне машине, а назначено у последњем ставу члана 1 уговора) истовремено наведена и као парцела к.п.бр. _ коју оставља ПП, што несумњиво указује да је реч о неподељеној имовинској заједници. Недељивост обавезе произилази и из одредбе члана 3 уговора, којим је предвиђено да ће се пренос права својине са прималаца издржавања на даваоца издржавања одложити до смрти прималаца издржавања и стога након извршења обавеза предвиђених уговором не само у односу на једног, већ на оба примаоца издржавања. Жалбено указивање да првостeпени суд закључком да се ради о јединственој обавези мења вољу уговорних страна, није основано с обзиром да је првостeпени суд узимајући и обзир целокупно чињенично стање, а правилно тумачећи садржину уговора о доживотном издржавању, извео и правилан закључак о постојању јединствене недељиве обавезе издржавања. Првостепени суд је ценио садржину члана 4 уговора, али полазећи од сврхе и циља закључења уговора о доживотном издржавању, чињенице да је иста имовина у члану 1 уговора означена и као имовина коју „даје“ ПП као прималац издржавања и као имовина стечена у току трајања брака, указује на правилност закључка да се ради о неподељеној имовинској заједници прималаца издржавања, фактички заснованој на заједничкој својини и да је код таквих чињеница циљ био да се испуни уговор о целости, што чини неоснованим жалбени навод да је првостeпени суд кроз изнети закључак изменио вољу уговорних страна. Код утврђеног да су између тужиље и туженог поремећени односи од 2003.године од када је тужени престао са издржавањем тужиље, правилан је закључак првостeпеног суда да су се стекли услови за раскид уговора због поремећених односа из члана 201. На другачији закључак не може утицати ни чињеница да је тужени испуњавао обавезе из закљученог уговора у односу на сада пок. ПП као примаоца издржавања, с обзиром да је тужени морао испунити обавезу у целости и према тужиљи као примаоцу издржавања.

Како се ни осталим наводима жалбе не доводи у питање правилност побијане одлуке, а правилно је одлучено о трошковима поступка у смислу члана 149 и 150 ЗПП, то је жалба одбијена као неоснована и у смислу члана 375 ЗПП одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Олга Сокић с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)