Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.09.2015.

Гж 6348/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6348/13
Дана 16.09.2015. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници АА и АА1, које заступа адв. АБ, против тужене ББ, коју заступа адв. АБ1, ради утврђења, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.79306/10 од 13.03.2013. године, у седници већа одржаној 16.09.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.79306/10 од 13.03.2013. године и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев тужилаца АА и АА1 којим је тражено да се утврди да је рушљиво и да као такво не производи правна дејства писмено завештање пред сведоцима пок. ПП сачињено 13.01.1999. године, којим је располагала гарсоњером аа, у корист тужене ББ, што би тужена била дужна да призна и трпи и да се са лицима и стварима исели из наведене гарсоњере.

УКИДА СЕ решење о парничним трошковима садржано у ставу другом исте пресуде и предмет ВРАЋА првостeпеном суду на даље суђење о евентуалном тужбеном захтеву и поновно одлучивање о парничним трошковима.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде је усвојен тужбени захтев и утврђено је да је рушљиво завештање пок. ПП од 13.01.1999. године, а тужена је као завештајни наследник обавезана да стан који је био предмет располагања завештањем преда тужиоцима у државину. Ставом другим тужена је обавезана да тужиоцима плати парничне трошкове у износу од 803.000,00 динара. 

Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу из свих разлога предвиђених у чл. 360 став 1 ЗПП.

Одговор на жалбу је поднет.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл.372 ЗПП (“Службени гласник РС'', бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл. 506 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС'', бр.72/11 са изменама и допунама) и одлучио као у изреци из ових разлога.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП на коју се указује жалбом јер је побијана пресуда јасна, непротивречна и довољно образложена, а околности наведене у жалби не представљају недостатак који би онемогућавао испитивање побијане пресуде, већ се односе на оспоравање правних закључака првостепеног суда и примену материјалног права.

Према утврђеном чињеничном стању мајка тужилаца сада пок. ПП1 је са својом тетком пок. ПП закључила уговор о доживотном издржавању Р.бр.2939/91 од 22.01.1992. године којим се обавезала да се стара и брине о ПП, да уколико примаоцу издржавања не буде исплаћивана пензија из Хрватске отплаћује откупну цену за стан, да плаћа комуналне дажбине и да другу уговорну страну у болести лечи, набавља лекове и пружа јој дужну пажњу, негу и бригу неопходну за нормалан живот. ПП се обавезала да ПП1 у накнаду за издржавање пренесе право својине на гарсоњери аа. Странке нису уговориле заједницу живота, а пренос права својине и предаја наведене непокретности даваоцу издржавања су одложене до смрти примаоца издржавања. Давалац издржавања је преминула 08.09.1998. године, њена заоставштина је расправљена решењем Првог општинског суда у Београду О.бр.1418/2000 од 07.02.2002. године и тужиоци су оглашени за њене наследнике. Супруг пок. ПП1 је преминуо 06.12.2001. године а тужиоци су и његови законски наследници. Гарсоњера која је била предмет уговора о доживотном издржавању није расправљена као заоставштина пок. ПП1, али тужиоци су поднели предлог за доношење допунског наследног решења тврдећи да ПП1 заоставштину представља и гарсоњера из уговора о доживотном издржавању Р.бр.2939/91.

Тужиоци и њихов отац пок. ПП2 су као брачни друг и потомци позвани на наслеђе иза пок. ПП1, преузели њене обавезе из уговора о доживотном издржавању и извршавали су уговор до почетка 1999. године тако што су пок. ПП1 носили храну и лекове и плаћали комуналне издатке за њен стан. ПП1 је сумњала у могућност тужилаца да испуне уговор, имала је примедбе на тужиоца АА и саопштила му је да више не мора да се труди јер је пронашла особу која ће о њој бринути. Пок. ПП1 за живота није поднела тужбу за раскид уговора, али од тужилаца и њиховог пок. оца није примала испуњење и предметом уговора је располагала оспореним завештањем. Уговор није извршаван од почетка 1999. године до смрти пок. ПП1, за то време о њој се бринула тужена и тужена је сахранила ПП1. Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.2644/02 од 28.12.2007. године је одбијен тужбени захтев тужилаца АА и АА1 којим је тражено да се у односу на тужену као завештајног наследника пок. ПП утврди да су тужиоци власници стана аа по основу уговора о доживотном издржавању Р.бр.2939/91 од 22.01.1992. године, јер је суд нашао да су се стекли услови за раскид уговора због неизвршења обавеза даваоца издржавања и да је тај уговор као правни основ за стицање својине на стану отпао. Пресуда је у овом делу постала правноснажна, а у наставку поступка по захтеву за оспоравање завештања пок. ППј е донета побијана пресуда.

Увидом у спис Првог општинског суда у Београду О.бр.1296/99 је утврђено да је пок. ПП преминула 27.08.1999. године, да је по предлогу тужене покренут поступак за расправљање заоставштине и да је писмено завештање пред сведоцима проглашено 24.11.1999. године. Републички јавни правобранилац је актом Ос.бр.234/99 од 29.12.1999. године обавестио суд да не оспорава завештање. Решењем Првог општинског суда у Београду О.бр.1296/99 од 12.01.2000. године тужена је на основу оспореног завештања оглашена за наследника на стану аа на трећем спрату у трећем улазу зграде у _ и у поступку за расправљање заоставштине осим тужене и Републике Србије нису учествовала друга лица. Пок. Отац тужилаца, ПП2 се обратио ванпарничном суду дописом од 26.06.2000. године са захтевом да му суд изда примерак наведеног решења о наслеђивању а затим је заједно са тужиоцем АА преко пуномоћника изјавио жалбу на решење о наслеђивању која је одбачена решењем Првог општинског суда у Београду О.бр.1296/99 од 10.10.2000. године, а жалилац ПП2 је упућен да своја наследна права на заоставштини пок. ПП остварује у парници.

У завештању је наведено да је пок. ПП рођена 25.06.1910. године у _ и да изјавом последње воље за случај смрти жели да изврши расподелу имовине. Оспореним завештањем, својој дугогодишњој пријатељици ББ која станује у истој згради у стану бр. _ и која се о њој брине је завештала своју целокупну имовину стан аа стечен уговором Ов.бр.6014/91 од 11.04.1991. године и покретне ствари наведене у завештању. У завештању пише да је састављено на основу непосредног казивања оставиоца, да јој је прочитано и да је изјавила да исто признаје за своје јер одражава њену стварну вољу. Испод тога, на левој страни је уписан датум 13.01.1999. године, а на десној је потпис завештаоца. Испод потписа је садржана изјава сведока који потврђују да је завештање састављено по непосредном казивању пок. ПП да јој је прочитано и да је иста изјавила да то представља непосредан и тачан израз њене последње воље и да га као такво потписије, а сведоци то знају јер су све време састављања и потписивања били присутни. На другој страни тестамента као сведоци су се потписале СС и СС1. Завештање је откуцано писаћом машином, ћириличним писмом, а пок. ПП и завештајни сведоци су се потписале латиницом. ПП је пре сачињавања завештања закључила уговор о доживотном издржавању и уговор о стицању на стану, из исказа странака и завештајних сведока је утврђено а је била образована особа која је умела и могла да чита и пише, да јој је због старости у кућним пословима била потребна помоћ другог лица, али да је била покретна и способна да расуђује и да схвати значај и последице радње коју предузима.

Завештајни сведоци СС и СС1 су дугогодишње пријатељице и суседи сада пок. ПП и она их је лично позвала да буду сведоци њеног завештања. Завештање је сачињено у стану пок. ПП и томе су поред сведока и пок. ПП присуствовали тужена и адвокат који је сачинио тестамент. Првостепени суд је из исказа сведока СС1 утврдио да је пок. ПП издиктирала адвокату тестамент, а из исказа сведока СС да је адвокат прочитао тестамент, да је ПП била срећна и да је потписала тестамент говорећи „То је то, добро је“. Завештајни сведоци су према стању у списима први пут саслушани истовремено на расправи од 01.11.2004. године, СС1 је преминула у току првостeпеног поступка, а СС је поново саслушана 18.03.2011. године у свом стану јер због здравственог стања и година живота (рођена је 1933. године) није могла да дође у суд. Тада је изјавила да осим пок. ПП нико није читао тестамент, али да се сећа да је био присутан и пуномоћник тужене који је пред пок. ПП такође читао тестамент. Првостепени суд није прихватио измењени исказ сведока у делу где је она тврдила да осим пок. ПП нико није читао тестамент већ је као истиниту узео њену изјаву са ранијег саслушања да је тестамент прочитао човек који га је написао. Тужиоци су повукли предлог да се вештачењем утврђује способност пок. ПП да располаже завештањем и да схвати значај и последице тог правног посла, па је суд ову чињеницу утврдио на основу расположивих доказа у смислу чл.7 став 2 ЗПП.

Првостепени суд је утврдио да је пок. ПП, као лице које је умело и могло да чита и пише, оставила писмено завештање пред сводоцима у чијем присуству је садржину завештања у издиктирала адвокату који је затим прочитао текст, а она га потписала изјављујући „то је то, добро је“ те да су се сведоци којима је садржина завештања била позната истовремено потписали на тестаменту, али из тих чињеница је извео погрешан правни закључак да завештање није сачињено у форми прописаној одредбом из чл. 85 ЗОН јер недостаје изјава завештаоца пред завештајним сведоцима да је прочитао сачињено писмено.

По одредби из чл. 78 ЗОН завештање је једнострана, лична и увек опозива изјава воље за то способног лица којом оно распоређује своју имовину за случај смрти у законом одређеном облику, а по одредби из чл. 85 став 1 и 2 ЗОН завешталац који зна да чита и пише може сачинити завештање тако што ће пред два сведока изјавити да је већ сачињено писмено прочитао, да је то његова последња воља и при томе се на писмено својеручно потписати. Сведоци се истовремено потписују на самом завештању. Завештање је строго формални једнострани правни посао и при његовом сачињавању се морају поштовати сви услови прописани за његову пуноважност који се односе на радње које треба предузети у циљу његовог сачињавања и на облик у којима се оне предузимају. Строга форма као услов пуноважности је прописана са циљем да обезбеди правну сигурност завештаоцу, наследнику или легатару.

Захтев форме писменог завештања пред сведоцима да завешталац пред два истовремено присутна сведока пре потписивања изјави да је сачињено писмено прочитао и да је то његова последња воља у домаћем законодавству је први пут прописан законом о наслеђивању из 1995. године („Службени гласник РС“, бр. 46/95). Одредбом из чл. 64 став 1 ранијег важећег закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 52/74) пуноважност алографског завештања је било довољно да тестатор пред сведоцима призна завештање за своје и да се на њему потпише. Строжија форма, сада важећим законом, који се примењује на овај случај, је предвиђена у циљу појачавања заштите интереса самог завештаоца и сигурности његових располагања. Изјава завештаоца да је прочитао сачињено писмено је предвиђена као битан елемент форме завештања са циљем да завешталац наведеном изјавом пред сведоцима потврди да зна садржину писмена и да је оно што потписује његова последња воља. Од завештаоца се не тражи да чита завештање пред завештајним сведоцима већ да изјави да је то учинио и да га признаје за своје и да завештање својеручно потпише пред сведоцима. Изјава завештаоца да је писмено које потписује његово завештање и да га је претходно прочитао су законом предвиђене као довољна гаранција да завешталац зна садржину завештања, а од његове воље зависи да ли ће завештајне сведоке упознати са садржином завештања или неће.

  У конкретном случају овај циљ је задовољен изјавом „То је то и то је добро“ и потписивањем завештања пред два истовремено присутна завештајна сведока. Завештање је сачињено писаћом машином у стану пок. ПП тако што га је она издиктирала пред два истовремено присутна завештајна сведока, откуцани текст је затим гласно прочитан и предат пок. ПП која је изјавила да је то добро и својеручно га потписала а потом су га потписали и завештајни сведоци. Обзиром на начин сачињавања несумњиво је да је пок. ПП знала садржину тестамента, што је наведеном изјавом потврдила и истовремено завештање признала за своје. У ситуацији када се завештање сачини на основу непосредног казивања завештаоца а затим гласно прочита и преда завештаоцу и када је изван сваке сумње да завешталац зна садржину писмена које потписује па затим изјави да је то његова последња воља и потпише завештање, може се сматрати да је у таквој изјави садржана и изјава да је сачињено писмено прочитао. Ова изјава је установљена са циљем да завешталац пред сведоцима потврди да зна садржину завештања, тај циљ је у овом случају постигнут, па оспорено завештање има облик потребан за његову пуноважност. Због тога је тужбени захтев неоснован.

Из наведених разлога на основу чл. 380 тачка 4 ЗПП је одлучено као у ставу првом пресуде.

Одбијањем примарног тужбеног захтева су се стекли услови да првостeпени суд одлучује о евентуалном тужбеном захтеву из поднеска тужилаца од 08. 02. 2013. године, па је решење о парничним трошковима укинуто јер зависи од исхода спора, а списи се враћају првостeпеном суду на даљи поступак по евентуалном тужбеном захтеву и на одлучивање о парничним трошковима.

Из наведених разлога је одлучено као у ставу другом ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић


 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)