Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.02.2012.

Гж 7282/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7282/11
Дана 02.02.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Олге Сокић, председника већа, Драгане Миросављевић и Јованке Кажић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат против туженог ББ, из Либије, чији је пуномоћник БА, адвокат из Београда, ради поништаја усменог завештања, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.45372/2010 од 08.4.2011.године, у седници већа одржаној дана 02.02.2012.године, донео је следећу


ПРЕСУДУ

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.45372/2010 од 08.4.2011.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.45372/2010 од 08.4.2011.године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужилаца и поништено усмено завештање пок. ПП из Београда, које је проглашено дана 06.12.2005.године у оставинском поступку О.бр.1147/05 пред Првим општинским судом у Београду, што је тужени дужан да трпи. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцима накнaди трошкове парничног поступка у износу од 311.975,00 динара, у року од 15 дана од данa пријема писменог отправка пресуде под претњом извршења.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане одлуке, у смислу чл.372 ЗПП (Сл.гласник РС бр.125/05), који се овде примењује на основу чл.506 ст1. ЗПП (Сл.гласник РС бр.72/11), Апелациони суд је нашао да је жалба туженог неоснована.

При доношењу побијане одлуке нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а разлозима жалбе се не указује на друге повреде одредаба парничног поступка.

Из утврђеног чињеничног стања произилази да су тужиоци у оставинском поступку иза пок. ПП упућени на парницу против тестаменталног наследника, супруга оставиље туженог ББ, ради утврђења непуноважности усменог завештања, проглашеног на записнику пред Првим општинским судом у Београду 06.12.2005.године, којом приликом су саслушани сведоци усменог завештања и тужени дао наследничку изјаву да се прихвата наслеђа по тестаменту. Сада пок. ПП је била писмена и образована жена, вишегодишњи болесник, боловала је од хепатитиса Ц и цирозе јетре и често боравила у болници. Више пута се изјашњавала да жели да сачини писмени тестамент и да имовину остави туженом. Дан пред смрт ПП је било лоше, али није отишла у болницу и тада је изјавила да стан оставља туженом. У болницу је одведена наредног дана где је и преминула.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд закључио да је тужбени захтев основан с обзиром да нису постојале изузетне прилике које би спречиле сада пок. ПП да сачини завештање с обзиром да је реч о вишегодишњем болеснику те да је сада пок. ПП према исказима сведока у тренутку када је саопштила своју последњу вољу била потпуно свесна као и наредног дана у болници па како дуготрајна болест тестатора не спада у изузетне прилике, а оставиља је била писмена, образована и свесна те је могла да сачини писмено завештање, судско завештање, својеручно завештање односно да своју последњу изјаву воље у неком од законом предвиђених облика који не подразумевају постојање изузетних прилика као услов за своју пуноважност, то је првостепени суд правилно одлучио када је усвојио тужбени захтев, дајући за своју одлуку ваљане разлоге, које прихвата и овај суд.

  Чињеница да се првостепени суд у образложењу своје пресуде образлажући изузетне прилике позвао на одредбу чл.78 ЗОН уместо на чл.110 ст.1 ЗОН, како указује жалбом тужени, по налажењу Апелационог суда, није од утицаја на правилност и законитост првостепене пресуде. Ово стога што је првостепени суд правилно применио чл.110 ст.1 ЗОН, који је у делу свог образложења и цитирао, па чињеница да се у преосталом делу свог образложења позвао на чл.78 ЗОН (који дефинише појам завештања), уместо на чл.110 (који регулише усмено завештање) је без утицаја на правилност првостепене одлуке. Жалбом се даље наводи да је пок. ПП била болесна због чега је више десетина пута била у болници одакле се враћала жива због чега чињеница да се оставиља овог пута није вратила из болнице, иако се надала да ће се вратити и евентуално сачинити тестамент, представља за пок. ПП изузетну окoлност. Наведена тврдња, по налажењу Апелационог суда, није од утицаја на другачије решење ове правне ствари с обзиром да дугогодишња болест и последице таквог стања (па и смртни исход) не могу да се подведу под појам изузетних прилика као један од услова пуноважности усменог завештања.

Потврђена је и одлука о трошковима спора јер је иста донета правилном применом чл.149 и 150 ЗПП-а.

Са изложеног, а сходно чл. 375 ЗПП у вези чл. 506 ст1. ЗПП (Сл. гласник РС бр. 72/11) одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Олга Сокић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)