Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.10.2011.

Гж 1008/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1008/11
Дана 12. октобра 2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија, Владиславе Милићевић, председника већа, Сање Пејовић и Добриле Страјине, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против тужене Републике Србије-Министарство одбране, коју заступа Начелник Дирекције за имовинско правне послове из Београда, Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 16010/10 од 08. децембра 2010. године, у седници већа одржаној дана 12. октобра 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр. 16010/10 од 08. децембра 2010. године, а жалба тужиоца ОДБИЈА као неоснована.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете исплати за претрпљени страх износ од 100.000,00 динара и за умањење животне активности износ од 300.000,00 динара, све са законском затезном каматом на ове износе почев од 08.12.2010. године па до исплате. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 6.000,00 динара.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У поступку пред првостепеним судом нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, нити друге повреде које су биле или могле бити од утицаја на доношење правилне и законите одлуке, а супротно наводима жалбе побијана пресуда је са јасним и непротивуречним разлозима о свим битним чињеницама.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је учествовао у рату као припадник ВП _ Бања Лука у периоду од 17.09.1991. године до 31.03.1996. године. Ова војна пошта је до 19.05.1992. године била у организационом саставу бивше ЈНА, а након тога Војске Републике Српске. За време боравка на ратишту тужилац је свакодневно учествовао у борбеним дејствима и сукобима који су били најжешћи у реону Липика и Медара, због чега је одмах по доласку на ратиште почео да осећа страх, гушење, висок притисак и несаницу, због чега су му у амбуланти у Окучанима давали лекове за умирење. Ове тегобе су се наставиле и по повратку тужиоца са ратишта. Због свих ратних стресова које је доживео на ратишту и претрпљеног страха у периоду од 17.09.1991. године до 19.05.1992. године тужилац је оболео од посттрауматског стресног поремећаја, због које болести је током 2009. године хоспитализован у Општој болници у Градишкој на одељењу психијатрије, где му је 22.06.2009. године и констатовано наведено обољење. Тужба у овој правној ствари поднета је 29.09.2009. године.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, које је супротно наводима жалбе правилно и потпуно утврђено, и које овај суд у свему прихвата као такво, правилно је првостепени суд поступио када је одлучио као у изреци побијане пресуде, правилно налазећи да је основан истакнути приговор застарелости потраживања тужиоца.

Наиме, штета учињена припадницима бивше ЈНА у сукобу са паравојним формацијама на територији бивше СФРЈ до 22.05.1992. године сматра се као штета проузрокована кривичним делом оружане побуне из чл. 124 КЗЈ, па потраживање накнаде штете застарева у року од 15 година, који рок је прописан за застарелост кривичног гоњења за наведено кривично дело, у смислу чл. 377 ст. 1 ЗОО. Како је тужилац, као припадник тадашње ЈНА, учествовао на ратишту у БиХ до 19.05.1992. године, а тужбу у овој правној ствари је поднео 29.09.2009. године, то је потраживање тужиоца застарело на основу чл. 377 ЗОО, јер је тужба поднета по протеку рока од 15 година од настанка штете, када је већ наступила застарелост кривичног гоњења за кривично дело оружане побуне.

Наводима жалбе којима се указује да је тужилац тек 2009. године сазнао да болује од посттрауматског стресног поремећаја и да његово лечење није завршено, да је тужилац био учесник на ратишту све до 1996. године због чега је дошло до застоја застаревања у смислу чл. 382 ст. 1 ЗОО, те да још није протекао законом прописани рок за застарелост потраживања из чл. 377 ст. 2 и 3 ЗОО у вези чл. 104 ст. 6 КЗ РС којом је прописано да застарелост кривичног гоњења почиње од дана када је кривично дело извршено и да уколико последица кривичног дела наступи касније, застарелост кривичног гоњења почиње од дана када је последица наступила, а да је у конкретном случају код тужиоца последица кривичног дела наступила касније због чега нема места примени одредаба о застарелости из чл. 377 ст. 1 ЗОО у вези чл. 124 КЗ СРЈ, не доводи се у сумњу правилност и законитост побијане пресуде. Ово стога што за застарелост потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом није од утицаја моменат сазнања за коначан обим штете, јер је реч о року застарелости чијим протеком оштећени апсолутно губи право на потраживање накнаде штете.

Наиме, тужилац је учествовао у борбеним дејствима у периоду од 17.09.1991. године до 19.05.1992. године, услед чега је психички оболео. Дан окончања учешћа у борбеним дејствима истовремено представља и дан извршеног кривичног дела за које се везује почетак рока за застарелост кривичног гоњења и накнаду штете. Законски рок од 15 година за накнаду штете из чл. 377 ЗОО је истекао пре подношења тужбе 29.09.2009. године. Стога је тужиоцу престало право да захтева новчану накнаду нематеријалне штете у смислу чл. 360 ст. 1 ЗОО. Опредељењем за повољнији рок застарелости за накнаду штете проузроковане кривичним делом (које се гони по службеној дужности), тужилац је имао право да потражује накнаду штете у продуженом року, везаном за застарелост кривичног гоњења, које се може прекидати само по правилима кривичног поступка (до истека рока за апсолутну застарелост кривичног гоњења). Према чл. 95 ст. 1 тач. 2 ЗКП, кривично гоњење се не може предузети кад протекне 15 година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор преко 10 година. Законом прописани рок из наведене законске одредбе се не може продужавати зато што је то привилеговани рок за накнаду штете. Код привилегованог рока застаревања нема места примени одредби о застоју застаревања из чл. 382, чл. 383 и 384 ЗОО. Зато је материјално-правно становиште првостепеног суда правилно.

Осим тога, тужилац током поступка, а ни у жалби није указао ни на једну чињеницу која би оправдала став о претпостављеној продужености застаревања кривичног гоњења. Наиме, тужилац не указује против кога је то конкретно требало покренути кривични поступак због учињеног кривичног дела оружане побуне, да ли је кривични поступак покренут, а ако јесте кога је покренуо, те које су то сметње због којих надлежни државни тужилац није могао да покрене кривични поступак због извршеног кривичног дела у коме је тужилац повређен, а због кога би постојао застој кривичног гоњења, нити пружа било какве доказе на околности испуњености било ког процесног услова за прекид застаревања кривичног гоњења прописаног у чл. 96 ст. 1, 2, 3 и 4 ЗКП. Терет доказивања процесних разлога за прекид или застој кривичног гоњења је сходно чл. 223 ЗПП на тужиоцу. Те доказе је морао да пружи тужилац до закључења главне расправе и одмах по истицању приговора застарелости од стране тужене. Тужилац такве доказе није дао до закључења главне расправе пред првостепеним судом, нити их уопште наводи у жалби. Правни став из кога произилази да застарелост кривичног гоњења наступа протеком рока за апсолутну застарелост кривичног гоњења, мора се доказати у сваком конкретном случају. То подразумева да се тако изражени правни став не може бранити само упућивањем на чл. 377 ст. 2 и 3 ЗОО. Тврдња тужиоца да застарелост кривичног гоњења није наступила, мора бити доказана озбиљним и несумњивим доказима пруженим на те околности. То доказивање мора да садржи чињенице да је против учиниоца кривичног дела оружане побуне, у којој је повређен тужилац, постојала могућност покретања кривичног поступка и да та могућност и сада постоји. Ово због тога што су по среди потпуно објективне немогућности које, изузев за ратне злочине, спречавају било какав кривични прогон против учесника оружаних сукоба. Отуда не може уопште бити речи о евентуалном прекиду или застоју застаревања кривичног гоњења против учиниоца или учинилаца кривичног дела које за последицу има обољевање тужиоца, јер се против њих објективно није могао покренути кривични прогон, нити се кривични прогон може покренути, а потом и спроводити. То подразумева да код потпуне немогућности покретања кривичног поступка учиниоца кривичног дела, имамо искључење прекида и застоја застаревања кривичног гоњења, које се као што је речено уопште не може предузети. 

Правилна је и одлука о парничним трошковима, јер је донета на основу чл. 149 и 150 ЗПП.

Из наведених разлога, Апелациони суд је жалбу тужиоца одбио као неосновану и одлучио као у изреци, на основу чл. 375 ЗПП.

Председник већа-судија
Владислава Милићевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)