Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.03.2011.

Гж 1013/11_

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1013/11
Дана 03.03.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Миланке Вукчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, коју заступа пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, вредност предмета спора 7.067,02 евра у динарској противвредности, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П.902/05 од 14.12.2007.године и жалби тужиоца изјављеној против допунске пресуде Првог основног суда у Београду П. 72838/2010 од 23.09.2010.године, у нејавној седници већа одржаној дана 03.03.2011.године донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П.902/05 од 14.12.2007. године у ставу другом изреке.

  Иста пресуда се у ставу првом и ставу трећем изреке ПРЕИНАЧУЈЕ тако што се:

а) ОДБИЈА, као неоснован, тужбени захтев којим је тужилац АА тражио да се обавеже тужена ББ, да тужиоцу, на име накнаде штете, исплати износ од 3.133,02 евра са домицилном каматом почев од 15.05.2007.године па до исплате, све у динарској противвредности, све у року од 15 дана;

б) ОБАВЕЗУЈЕ тужилац АА да тужиљи ББ, на име трошкова парничног поступка исплати износ од 69.975,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде.

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ допунска пресуда Првог основног суда у Београду П.72838/2010 од 23.09.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П.902/05 од 14.12.2007. године, ставом првим изреке, делимично се усваја тужбени захтев тужиоца АА па се обавезује тужена ББ да тужиоцу на име накнаде штете исплати износ од 3.133,02 еура са домицилном каматом почев од 15.05.2007.године па до исплате, све у динарској противвредности у року од 15 дана. Ставом другим изреке део тужбеног захтева који представља разлику између тражених 7.067,02 еура и досуђених 3.133,02 еура у динарској противвредности са домицилном каматом почев од 15.05.2007.године, одбија се као неоснован. Ставом трећим изреке одлучено је да свака страна сноси своје трошкове поступка.

Допунском пресудом Првог основног суда у Београду П.72838/2010 од 23.09.2010.године, ставом првим изреке, одбија се тужбени захтев тужиоца АА у делу у ком се тужена ББ обавезује да исплати износ од 1.701,24 ЕУР у динарској противвредности по курсу НБС важећем на дан исплате, са каматом у висини есконтне стопе коју утврђује Европска централна банка, све у динарској противвредности по курсу НБС важећем на дан исплате, почев од 16.05.2007.године, па до коначне исплате, у року од осам дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења, као неоснован. Ставом другим изреке одбија се предлог тужиоца за доношење допунског решења о трошковима.

Против наведене пресуде Четвртог општинског суда у Београду обе парничне странке су благовремено изјавиле жалбе, и то тужиља, побијајући исту у ставу првом и ставу трећем изреке, а тужилац, побијајући исту у ставу другом и ставу трећем изреке, обоје из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати. Против наведене допунске пресуде од 23.09.2010.године тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Тужена је поднела одговор на жалбу тужиоца изјављену против допунске пресуде.

Апелациони суд је испитао побијане пресуде у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да жалбе тужиоца нису основане, а да је жалба тужене основана.

У поступку доношења побијаних пресуда нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијане пресуде немају недостатака због којих се не могу испитати, па нису захваћене битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на које се у жалбама посебно указује.

Према утврђеном чињеничном стању стан аа је стечен у време трајања брачне заједнице парничних странака, њиховим заједничким средствима, па је у парници Четвртог општинског суда у Београду П. 2035/89 закључено судско поравнање којим је утврђено сувласништво тужиоца АА на наведеном стану са 1/3 идеалних делова непокретности. Тужена ББ је обавезана да на име накнаде за део од 1/3 тужиоцу АА исплати износ од 7.000 евра у динарској противвредности, што је она и учинила на дан закљученог судског поравнања. Парничне странке никада нису заједно живеле у наведеном стану, пошто се тужиља у исти уселила после развода брака (брак између парничних странака је трајао од 22.08.1981.године до 10.09.1987. године, а фактички је престао септембра месеца 1986. године). У периоду од 01.09.1993.године до 01.07.2002.године, тужена је била у искључивој државини стана, а тужилац није тражио од тужене да му преда кључ од стана, нити је учествовао у режијским трошковима за стан. Такође у спорном периоду тужилац није плаћао закупнину за други стан, већ је од 1987.године, када се вратио из _, до 1989.године живео у Зрењанину, у породичној стамбеној згради, а од 1989.године, па надаље живи у Новом Саду у стану на коме је сувласник заједно са својом садашњом супругом, а што произлази из исказа тужиоца приликом извођења доказа саслушањем парничних странака. Налазом и мишљењем вештака економско-финансијске струке утврђена је висина 1/3 закупнине за ненамештени спорни стан, а за период од 01.09.1993.године до 01.07.2002.године, у износу од 3.133,02 евра на дан 15.05.2007.године, узимајући у обзир да су се цене закупнине мењале у спорном периоду. Према висини закупнине за спорни стан у истом периоду, рачунајући висину закупнине од 200 евра 1/3 вредности те закупнине на дан 15.05.2007.године износи 7.067,02 евра.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд није правилно применио материјално право закључујући да тужилац има право на исплату 1/3 вредности закупнине за поменути стан, а у висини од 3.133,02 евра у динарској противвредности са домицилном каматом почев од 15.05.2007.године. Наиме, у конкретном случају се не могу применити одредбе Закона о облигационим односима којима се прописују правила о накнади штете, јер је у првостепеном поступку утврђено да тужилац није претрпео штету због немогућности коришћења свог сувласничког удела у наведеном стану, пошто није био принуђен да плаћа закупнину за други стан. У случају када се ствар налази у сусвојини, а један сувласник је искључиви држалац ствари, право на накнаду другог сувласника за коришћење ове ствари се оцењује применом правила о стицању без основа. У том смислу, када сувласници не захтевају деобу нити уређење начина коришћења, искључиви држалац не позива другог сувласника на судржавину, други сувласник се пасивно понаша, а у застарном року од 10 година подноси тужбу по основу стицања без основа захтевајући плаћање накнаде у висини закупнине према месним приликама, сувласник који не употребљава ствар нема право на накнаду за коришћење ако понашање сувласника-држаоца није противправно. Уколико би се сувласнику који није у државини ствари признало право на накнаду за коришћење те ствари, то би било у супротности са правном природом сувласништва, одредбама Закона о облигационим односима који у члановима 210 – 219. не признаје ову накнаду сувласнику, а било би супротно и начелу савесности и поштења. Тачно је да сувласник има право да ствар држи и да се њоме користи са осталим сувласницима у складу са уделима, не вређајући права осталих, како је прописано чланом 14. Закона о основама својинскоправних односа. Пошто је сувласник власник сваке честице на ствари, он може заједно са другим сувласником користити ствар, с тим што се својим овлашћењем употребе може, али не мора користити. У пасивном понашању сувласника који се не налази у државини ствари манифестује се воља да се ствар не користи, па самим тим право употребе према потребама, прелази на другог сувласника, који се у државини ствари већ налази. Како сувласник, као и власник, има потпуну слободу коришћења или некоришћења ствари, сувласник држалац, без обзира што је сувласништво правна заједница, не би био у обавези да позива другог сувласника на коришћење и да му активно нуди судржавину, у ситуацији када то други сувласник не тражи. С обзиром на суштину овлашћења употребе код сувласништва и слободну вољу у коришћењу или некоришћењу ствари код заједничке судржавине, док се споразум не постигне или се судски не одлучи о начину коришћења или деоби ствари, сувласник држалац, на основу члана 210. став 1. Закона о облигационим односима, није дужан да накнади вредност користи коју је имао од употребе, јер привремени евентуални прелаз користи има свој основ у правној природи сувласништва. С друге стране, сувласник који се не налази у државини ствари не може захтевати накнаду за коришћење ни по основу члана 219. Закона о облигационим односима, зато што други сувласник не користи туђу ствар већ своју, а наведена законска одредба уређује однос између два власника, односно власника и трећег лица које има мање право својине. Основ за плаћање накнаде не представља ни члан 14. Закона о основама својинскоправних односа, јер се у наведеној законској одредби не прописује обавеза накнаде за коришћење ствари на којој постоји сувласништво, а која се налази у искључивој државини једног сувласника. Поред наведеног, свако субјективно право мора да се остварује савесно, што у најширем смислу забрањује противречно понашање и захтева моралност у правним односима, искрено и лојално понашање и обзир према интересима друге стране. Зато је неморално код држаоца, пасивним понашањем и незаинтересованошћу, створити привид одрицања од употребе ствари и после више година, а у оквиру општег застарног рока од 10 година, захтевати накнаду за коришћење и остварити добит на коју нико од сувласника не рачуна док су међусобни односи добри.

У конкретном случају тужена је, као сувласник стана у улици Стојана Аралице 8 са уделом од 2/3 била искључиви држалац истог, а тужилац је сувласник овог стана са 1/3 идеалног дела. Исплатом вредности сувласничког удела тужиоцу на дан 01.07.2002.године тужена је постала једини и искључиви власник овог стана. Тужилац од дана усељења тужене у овај стан није тражио од тужене да му преда кључеве од стана, ради ступања у судржавину стана, нити је учествовао у режијским трошковима за стан. Такође, тужилац није плаћао закупнину у спорном периоду за други стан, јер је у том периоду становао прво у породичној стамбеној згради у __, која је била у сусвојини његове мајке и брата, а затим у стану у Новом Саду, на коме има сусвојину са својом садашњом супругом. При томе, тужена није била дужна да тужиоца позове да користи спорни стан, односно да ступи у судржавину овог стана тако што би му предала кључ од улазних врата стана, па због свега што је већ наведено није дужна да тужиоцу исплати трећину вредности закупнине за овај стан у спорном периоду, који несумњиво није ни издавала. Зато је жалба тужиоца морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставу другом изреке, а жалба тужене је морала бити усвојена и побијана пресуда преиначена у ставу првом изреке.

Првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи допунску пресуду, а за исту је дао довољно разлога које прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд закључио да тужилац нема право на исплату обрачунате камате на износ од 7.067,02 евра за спорни период, с обзиром да је тужена побијаном пресудом од 14.2.2007.године била обавезана да на досуђени износ плати камату од 15.5.2007.године, јер би на тај начин тужена била обавезана да исплати два пута камату на досуђени износ. Зато је жалба тужиоца морала бити одбијена, а побијана допунска пресуда потврђена у ставу првом изреке.

На правилност побијане допунске пресуде не утичу наводи жалбе којима се указује на противречност образложења побијане допунске пресуде и пресуде од 14.12.2007.године, поготово зато што је та наведена пресуда преиначена, а тужбени захтев тужиоца одбијен, као неоснован.

Тужена је у спору успела, а трошкове поступка је тражила и преко свог пуномоћника определила на рочишту на коме је закључена главна расправа. Зато је тужилац дужан да туженој накнади трошкове парничног поступка, у смислу чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку. Трошкови се односе на заступање тужене од стране адвоката на 5 одржаних рочишта по 7.650,00 динара, на заступање на 3 неодржана рочишта по 3.825,00 динара, на састав 3 поднеска по 6.750,00 динара, што укупно износи 69.975,00 динара. Тужилац у спору није успео, допунском пресудом је одбијен његов тужбени захтев, па је правилна одлука о трошковима поступка из допунске пресуде од 23.09.2010.године. Због тога је побијана пресуда од 14.12.2007.године преиначена у ставу трећем изреке, а допунска пресуда 23.09.2010.године потврђена у ставу другом изреке.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а на основу члана 380. став 1. тачка 4, члана 375. и члана 387. став 1. тачка 3. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија
Маргита Стефановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)