Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.02.2010.

Гж 103/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 103/10
Дана 10. фебруар 2010. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу сасатављеном од судија Тамаре Узелац-Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Весне Митровић, чланова већа, у парници тужиље AA, чији је пуномоћник AБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Другог општинског суда у Београду IX П.бр. 6225/04 од 26.12.2005. године, у седници већа одржаној дана 10.02.2010. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе парничних странака и потврђује пресуда Другог општинског суда у Београду IX П.бр. 6225/04 од 26.12.2005. године.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом усвојен је тужбени захтев тужиље ВВ, па је поништен уговор о поклону I/3 Ов.бр. 5915/04, закључен 18.05.2004. године пред Другим општинским судом у Београду између тужиље као поклонодавца и ББ као поклонопримца, о поклону зграде без земљишта, куће вв на кат. парц. бр. __, све описано као ЗК тело __ у ЗКУЛ бр. __ КО __, заједно са двориштем које иде уз кућу и које двориште је идентнично кат. пар. бр. __ КО __ пов. __м2 (став I изреке). Решено је да свака странка сноси своје трошкове поступка (став II изреке).

Против става II наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, док је тужени изјавио жалбу против става I пресуде из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04), Апелациони суд је нашао

 да жалбе нису основане.

Према стању списа произилази да се тужиља и тужени споре око правилности и законитости уговора о поклону који су парничне странке закључиле 18.05.2004. године и овериле га пред Другим општинским судом у Београду (I/3 Ов.бр. 5915/04). Тужиља тражи да се поништи уговор о поклону зато што ју је тужени довео у заблуду погрешним представљањем чињенице да је искључиви ванкњижни власник објекта уговора о поклону. Код тужиље (као земљишно-књижног власника објекта уговора о поклону) није постојала намера дарежљивости него добра воља да се закљученим уговором усклади правно са фактичким стањем тј. да се туженом омогући да постане земљишно-књижни власник поклоњених ствари. Тужени је оспорио основаност овога захтева истичући да је супруг тужиље предложио да се закључи уговор о поклону и да тужиља није преварена већ се иста сама довела у заблуду због недовољно исказане пажње приликом потписивања уговора о поклону.

Код таквог стања ствари првостепени суд је спровео доказни поступак и правилном оценом изведених доказа утврдио следеће чињенично стање:- да је тужиља земљишно - књижни власник куће вв и једне зграде на кат.парц __ све уписано у ЗКУЛ __ КО __, да је наведене непокретности купио правни претходник туженог сада пок. ПП од правног претходника тужиље, да ова лица код суда нису оверила уговор о купопродаји непокретности, да су парничне странке закључиле уговор о поклону у намери да ускладе земљишно-књижно стање са фактичким стањем ствари, да тужиља није из разлога дарежљивости поклонила туженом предметне непокретности и да тужени није био једини ванкњижни власник поклоњених ствари.

Одлучујући о самом праву тужиље, правилно је првостепени суд закључио да је због наведених чињеница уговор о поклону неправилан и незаконит правни посао. Правни закључак првостепеног суда прихвата и овај суд зато што су за исти дати разлози којима се правилно указује да се неправилности и незаконитост уговора о поклону на првом месту манифестује кроз непостојање намере дарежљивости као битног елемента овог правног посла. Тужиља из доброчиних побуда није поклонила предметне непокретности туженом већ се руководила практичним разлозима када је закључила уговор о поклону. Погрешно верујући да је тужени једини ванкњижни власник објекта уговора о поклону тужиља је хтела да као формални власник усклади правно са фактичким стањем. Овакво убеђење код тужиље је створио тужени давањем нетачних информација о корисницима и ванкњижним власницима поклоњених ствари. Дакле, да тужени није довео у заблуду тужиљу иста не би пристала да му поклони предметне непокретности. Недостатке у вољи тужиље приликом закључења уговора о поклону правилно је првостепени суд санкционисао са аспекта одредбе чл. 62 и 111 ЗОО тако што је усвојио захтев тужиље и поништио уговор о поклону.

Најзад и да тужиља није била у заблуди и да је код исте постојала намера дарежљивости (animus donandi), уговор о поклону не би опстао као пуноважан и законит правни посао јер су парничне странке овај правни институт користиле у недозвољене сврхе. Смисао уговора о поклону је да се из доброчиних разлога пренесе право својине на покретним или непокретним стварима са поклонодавца на поклонопримца. Тужиља није могла да пренесе право својине на поклоњеним стварима на туженог када тужиља по сопственим речима и наводима туженог није била власник тих ствари. Погрешан избор парничних странака у погледу правног института по основу кога ће извршити усклађивање између земљишно-књижног и ванкњижног стања ствари имао је за последицу неправилност и незаконитост уговора о поклону чији недозвољено правно дејство је првостепени суд морао да уклони из правнога промета.

Са разлога што је нашао да је чињенично стање у овој парници правилно утврђено и да је на исто правилно примењено материјално право, као и да није почињена ни једна од битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 ЗПП, Апелациони суд је сходно овлашћењу чл. 375 ЗПП жалбу туженог одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду у ставу I изреке; а потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу II изреке, јер је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио одредбе чл. 149 и 150 ЗПП. При томе је неоснован жалбени навод тужиоца којим се тврди да је првостепени суд морао да узме као уредан захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка иако тај захтев није био номинално опредељен за сваку појединачну процесну радњу поводом које је тужилац имао трошкове у парничном поступку. Ово стога што је одредбом чл. 159 став 2 ЗПП прописано да је странка дужна да определи захтев за накнаду трошкова парничног поступка. Како тужилац на задњем рочишту за главну расправу није определио постављени захтев за накнаду трошкова парничног поступка и како према садржини записника не произилази основаност жалбеног навода да је суд погрешно подучио тужиоца да не мора да определи захтев за накнаду трошкова парничног поступка, те како суд није ни дужан да подучава тужиоца који има адвоката о његовим процесним правима, то је овај суд нашао да је правилно првостепени суд поступио када је решио да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Што се тиче жалбеног навода туженог да њему није омогућено да расправља пред судом зато што је првостепени суд у року за жалбу експедовао списе у другостепени суд, исти је неоснован јер из стања списа произилази да је тужени примио жалбу 22.05.2006. године док је спис послат у другостепени суд 12.06.2006. године тј. 6 дана после истека рока за жалбу.

Овај суд је имао у виду све жалбене наводе парничних странака али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост ожалбене пресуде.

Председник већа-судија,
Тамара Узелац-Ђуровић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)