Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.07.2013.

Гж 1042/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1042/10
Дана,10.2.2010.
БЕОГРАД

 

У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац-Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Весне Митровић, чланова већа, у парници тужиоца ДИРЕКЦИЈЕ ЗА ГРАЂЕВИНСКО ЗЕМЉИШТЕ И ИЗГРАДЊУ БЕОГРАД ЈП „БЕОГРАД", ул. Његошева бр. 84, против туженог "АА", ББ, чији је пуномоћник АБ адвокат, и ЈП ЗА СТАМБЕНЕ УСЛУГЕ БЕОГРАД, ул. Данијелова бр. 33, ради утврђења, одлучујући о жалби првотуженог и друготуженог изјављеној против пресуде Трећег општинског суда у Београду П.бр. 1489/05 од 19.4.2006.године и решавајући о жалби трећетуженог на решење о трошковима парничног поступка садржано у истој пресуди, у седници већа одржаној дана 10.2.2010.године, донео је


ПРЕСУДУ
I
ОДБИЈА СЕ КАО неоснована жалба тужених "АА" и ББ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П.бр. 1489/05 од 19.4.2006.године, у ставу првом, другом, трећем и у делу става четвртог којим су они обавезани да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплате износ од 22.400,00 динара.

II
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу четвртом пресуде Трећег општинског суда у Београду П.бр. 1489/05 од 19.4.2006.године, тако што се ОДБИЈА као неоснован захтев тужиоца да му трећетужено ЈП за стамбене услуге на име трошкова парничног поступка плати износ од 22.400,00 динара.


Образложење

Побијеном пресудом усвојен је тужбени захтев тужиоца Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Београда ЈП „Београд", па је утврђено да је ништав уговор о размени станова бр. 22008/2006-2-5 од 5.10.1998.године, оверен пред Другим општинским судом у Београду под Ов.бр.16338/98 од 27.10.1998.године? штоје тужени "АА" дужан да призна и трпи (став први изреке). Утврђено је да је ништав уговор о закупу стана бр. 201915010 од 16.9.1990.године? што су друготужени ББ и трећетужени ЈП за стамбене услуге „Београд" дужни да признају и трпе (став други изреке). Обавезан је друготужени ББ да се са свим лицима и стварима исели из стана аа и да стан испражњен од свих лица и ствари преда тужиоцу на слободно коришћење и располагање (став трећи изреке). Обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 22.400 динара (став четврти изреке).

Против наведене пресуде тужени "АА" и ББ су преко заједничког пуномоћника изјавили жалбу из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП; док је тужено ЈП за стамбене услуге „Београд" изјавило жалбу против става четвртог наведене пресуде , такође из свих законских разлога предвиђених наведеном одредбом ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП („Сл.гласник РС" бр. 125/04), Апелациони суд је нашао

- да жалба тужених "АА" и ББ није основана, док је жалба туженог ЈП за стамбене услуге „Београд" основана.

Према стању списа произилази да се парничне странке споре око правилности и законитости уговора о размени станова. Наведени правни посао закључили су тужилац и првотужени 5.10.1998.године и оверила га пред Четвртим општинским судом у Београду 27.10.1998.године ( Ов.бр.16338/98). Тужилац тражи да се утврди ништавост уговора о размени зато што уговорне стране нису добиле сагласност Владе Републике Србије да закључе уговор који је за свој објекат имао стан у државној својини. Првотужени и друготужени су оспорили основаност овога захтева, истичући приговор несавесности тужиоца.

Код таквог стања ствари, правилно је првостепени суд поступио када је спровео доказни поступак и правилном оценом изведених доказа утврдио: -да су тужилац и првотужени 27.10.1998.године закључили и оверили пред Четвртим општинским судом у Београду уговор о размени станова ( Ов.бр. 16338/98), да је предмет обавезе тужиоца по том уговору био да првотуженоме да у размену стан аа, да је првотужени за узврат требао да на тужиоца пренесе право својине на стану (у изградњи) аа1, да су уговорне стране испуниле своју обавезу, да је дошло до размене станова, да Влада Републике Србије није дала сагласност за извршену размену станова и да је трећетужени са друготуженим закључио уговор о закупу стана 6.9.1999.године. (бр. Уговора 201915010).

Одлучујући о правилности и законитости уговора о размени станова, правилно је првостепени суд закључио да је тај правни посао ништав. Санкција ништавости наступила је због чињенице да су уговорне стране без сагласности државе извршиле размену станова. Одредбом чл. 8а Закона о средствима у својини Републике Србије („ Сл.гласник Републике Србије бр. 53/95, 3/96, 54/96 и 32/97) прописана је обавезна сагласност Владе Републике Србије када јавне установе отуђују непокретности из државне својине. Истом одредбом Закона прописана је санкција апсолутне ништавости када се без сагласности Владе располаже државном својином на непокретним стварима. Према правилном образложењу,тужилац и првотужени нису добили сагласност државе да закључе уговор о размени станова тј. да из државне својине путем размене отуђе стан аа. Са оваквим образложењем првостепеног суда слаже се и овај суд, јер се правилно са аспекта одредбе чл. 8а Закона о средствима у својини Републике Србије објашњавају правне последице уговора закљученог без сагласности надлежног државног органа. Апсолутна ништавост уговора о размени станова имала је за даљу последицу проузроковање ништавости уговора о закупу стана бр. 201915010 од 16.9.1999.године. Наведени низ праних последица логичан је исход апсолутне ништавости уговора о размени станова. Ово због тога што је утврђивањем ништавости уговора о размени престао да постоји правни основ стицања права својине првотуженог на предметном стану, па самим тим и његово право да располаже тим станом и да закључи уговор о закупу стана са друготуженим 16.9.1999.године, апреко трећетуженог.

Жалбом првотуженог и друготуженог напада се правилност и законитост пресуде истицањем пропуста коју је првостепени суд учинио у поступку одлучивања о захтеву тужиоца. На првом месту жалбом се указује да је тужилац требао да докаже да је добио сагласност Владе Републике Србије да закључи уговор о размени. Како је тужилац тврдио да није добио сагласност, то се од њега није могло очекивати да доказује непостојање чињенице тј. сагласности нити је првостепени суд био дужан да по службеној дужности утврђује ту чињеницу, већ су наведену чињеницу морали да доказују првотужени и друготужени. Исто се може рећи за тврдњу првотужени и друготуженог да је решење Министарства финансија (бр.58081/98) од 20.10.1998.године остало без оцене суда у погледу правног значаја и дејства тог решења на валидност уговора о размени. Као што је наведено, одредбом чл. 8 а Закона о средствима у својини Републике Србије предвиђено је да Влада Републике Србије даје сагласност на отуђења државне имовине, а не њен орган односно Министарство финансија. Осим тога, на првотуженом и друготуженом је лежао терет доказивања чињенице да је Министарство финансија овлашћено да у име Владе даје сагласност на правне послове којима се отуђују непокретне ствари из државне својине.Што се тиче тврдње првотуженог и друготуженог да је тужилац био несавестан, овај жалбени навод и да је тачан не би произвео правне последице на које првотужени и друготужени указују у жалби. Несавесност има свој правни значај, али се у овом случају не састоји у губитку права тужиоца да тражи утврђивање ништавости и реституцију, јер ни објекат ни циљ уговора нису били супротни императивним прописима. Другим речима дозвољено је и друштвено допуштено продавати и размењивати ствари у државној својини, али само под условима прописаним законом. Такође се жалбом истиче да је првостепени суд требало да утврди чињеницу да ли је друготужени у поседу спорнога стана како би се исти могао иселити из стана. Ни ову чињеницу по налажењу Апелационог суда није било потребно посебно расправљати када се према уговор о закупу стана од 16.9.1999.године може претпоставити да је друготужени у поседу предметног стана. Најзад, жалбом се од стране првотуженог и друготуженог истиче да тужилац није доказао активну легитимацију за вођење овога спора, јер није приложио доказе да је власник предметног стана; што је у директној супротности са стањем списа, из којих произилази да је тужилац доставио уговоре по основу којих је његов правни предходник стекао право својине на предметном стану.

Са разлога што је нашао да је чињенично стање у овој парници правилно утврђено и да је на исто правилно примењено материјално право, као да није почињена ни једна од битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 1 и 2 ЗПП, - Окружни суд је сходно овлашћењу чл. 375 ЗПП жалбу првотуженог и друготуженог, одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду у ставу првом, другом и трећем. А потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу четвртом изреке уколико се иста односи на првотуженог и друготуженог, јер је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање, правилно применио одредбе чл. 149 и 150 ЗПП.

Када је у питању жалба треће туженог на решење о трошковима парничног поступка, иста је основана јер није било разлога да првостепени суд обавезује трећетуженог да плати трошкове парничног поступка када је треће- тужени признао захтев тужиоца и самим тим отклонио повод за даље вођење парничног поступка према њему. Имајући у виду наведено, Апелациони суд је у складу са овлашћењем чл. 387 ст. 1 тач. 3 ЗПП преиначио решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу четвртом ожалбене пресуде и одлучио као у ставу II ове пресуде.

Председник већа-судија,
ТАМАРА УЗЕЛАЦ ЂУРОВИЋ

ЉП

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)