Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.03.2012.

Гж 10561/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 10561/10
Дана 24.03.2011.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиље AA, коју заступа адвокат АБ, против туженог сада пок. ПП, чији је правни следбеник ББ, ради утврђења, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П.5825/01 од 17.05.2007. године, у седници већа одржаној 24.03.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П.5825/01 од 17.05.2007. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П.5825/01 од 17.05.2007. године ставом првим изреке утврђено је да је тужиља по основу брачне тековине сувласник са 35/100 идеалних делова стана аа, што је тужени дужан признати и трпети и дозволити укњижбу права власништва у земљишне и друге јавне књиге када се за то стекну услови а што ако не учини ова пресуда има служити за укњижбу тужиљиног права сусвојине па се обавезује тужени да јој преда 35/100 наведене непокретности у својину и државину. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиљи исплати износ од 75.100,00 динара, на име трошкова парничног поступка.

  Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП и налази да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 истог закона. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивуречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је између странака закључен брак _.године, који је разведен 23.06.2004.године правоснажном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. бр. 16/04 од 23.06.2004.године. Тужиља и сада покојни ПП из овог брака нису имали заједничке деце. ПП је преминуо _.20_.године, а правноснажним решењем Четвртог општинског суда у Београду О бр. 2510/08 од 21.10.2008.године, које је исправљено решењем истог суда О бр. 2510/08 од 29.01.2009.године за јединог законског наследника иза пок. ПП оглашен је син оставиоца ББ. Тужени је спорни стан добио на коришћење 1968.године у својству носиоца станарског права од Предузећа „АА“ у коме је радио, за себе и своја два сина, да би 197_.године, када је тужиља са ћерком из првог брака прешла да живи са туженим и његовим синовима, свих петоро засновали заједницу живота. Тужиља је тада, као супруга покојног ПП, стекла својство суносиоца станарског права, према члану 18 тада важећег Закона о стамбеним односима ( Сл. лист СФРЈ број 11/66, 32/68), а живела је у брачној заједници са туженим скоро три деценије. Уговор о откупу предметног стана тужени је као носилац станарског права закључио 12.12.1992.године, као и анекс овог уговора 28.10.1993.године. Предметни стан је откупљен је у току трајања брака. Правни основ није био споран међу парничним странкама, већ само висина сувласничког удела. Током трајања брачне заједнице, тужиља се бринула о породици, домаћинству и деци. Вештачењем је утврђено да је тужиљин допринос 35/100 у стицању предметног стана обзиром да тужиља није била запослена, а да је скоро три деценије одржавала домаћинство и бринула се о њиховој деци, чистила, прала, кувала и својим доприносом у брачној и породичној заједници у наведеном износу допринела стицању спорног стана.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио одредбе члана 171, 178, 180 Породичног закона Републике Србије усвајањем тужбеног захтева.

Уговором о откупу стана, стиче се право својине по самом закону и такав уговор има стварно правно дејство, при чему је стицање извршено моментом закључења пуноважног правног посла односно уговора о откупу стана. Када је у току брака, брачни друг који је уговорни носилац станарског права закључио уговор о откупу стана, право на стан улази у режим заједничке имовине супружника и други супружник је овлашћен да тражи утврђење свог удела у стицању.

  Уговор о откупу предметног стана, на основу члана 16 Закона о становању, закључио је сада пок. ПП, по бенефицираним и нетржишним условима, у току брачне заједнице са тужиљом, па правилно закључује првостепени суд да стан који је предмет спора улази у режим заједничке имовине тужиље и супружника, у смислу члана 171 Породичног закона.

Правилно је првостепени суд у оквиру постављеног тужбеног захтева, признао тужиљи удео у стицању заједничке имовине за време трајања брака са туженим у висини од 35/100 идеална дела, правилном применом одредбе члана 180 Породичног закона РС.

Наводи жалбе да приликом одређивања откупне цене није коришћен радни стаж тужиље није од значаја, јер је уговор о откупу предметног стана закључен за време трајања брака, заједничким средствима странака уз утврђен и допринос тужиље.

Неосновани су наводи жалбе да је нејасна изрека првостепене пресуде у делу којом се обавезује тужени да тужиљи преда 35/100 наведене непокретности у својину и државину. Како сувласник може располагати стварима сразмерно свом сувласничком уделу неповређујући право осталих сувласника, по оцени Апелационог суда, изрека првостепене пресуде није у противречности са образложењем пресуде, нити се њоме дира у сусвојинско право туженог. Из садржине тужбеног захтева јасно произлази да тужиља не тражи предају стана у искључиву државину, већ предају у судржавину идеалног дела стана који је претходно утврђен у висини 35/100 у корист тужиље, што је и изричито сувласничко право прописано чланом 43 Закона о основама својинскоправних односа.

Нису основани ни наводи жалбе, којима се оспорава право тужиље на сувласнички удео услед некоришћења стана од стране тужиље и њеног супруга у време откупа стана. Ради се о приговору релевантном искључиво у спору о пуноважности уговора о откупу, који би могао да истиче само давалац стана на коришћење.

Одлука о трошковима донета је правилном применом одредби члана 149, 150 и 159 Закона о парничном поступку.

Са изнетих разлога Апелациони суд у Београду је одлучио као у изреци пресуде, на основу члана 375 ЗПП.

Председник већа-судија
Слађана Накић – Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)