Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.03.2018.

Гж 1062/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1062/17
21.03.2018.године
Београд

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бранке Дражић, председника већа, Невенке Ромчевић и Весне Миљуш, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ адвокат, против тужене ББ, коју заступа АБ1 адвокат, ради дуга, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 73494/10 од 26.10.2016. године, у седници већа одржаној 21.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 73494/10 од 26.10.2016. године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу врати драгоцености-златни накит ближе означен у кривичном предмету Окружног суда у Београду К 286/03, с тим што се може ослободити ове обавезе ако исплати противвредност истог у износу од 5.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу врати износ од 5.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате. Ставом трећим изреке обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 160.125,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама законских овлашћења из члана 372 ЗПП (“Сл. Гласник РС”, бр. 125/04, 111/09 и 53/13) који се примењује на основу чл. 506 став 1 ЗПП (“Сл. Гласник РС”, 72/11, 49/13, 74/13, 55/14) и налази да жалба није основана.

У спроведеном поступку није учињена ниједна од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 наведеног закона на коју се жалбом неосновано указује. Побијана пресуда је потпуна, јасна и непротивуречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостeпени суд је утврдио да је тужилац поднео тужбу против тужене ради повраћаја златног накита ближе означеног у кривичном предмету Окружног суда у Београду К 286/03 и износа од 5.000 евра, а свој тужбени захтев заснива на чињеници да је туженој дао на чување драгоцености-злато у тежини од 1кг, које је прибавио кривичним делима и новац у износу од 10.000 евра и да тужена одбија да му их врати. Из пресуде Окружног суда у Београду К 286/03 утврђено је да је тужилац оглашен кривим за извршење кривичног дела разбојништва из члана 168 став 1 КЗ у вези члана 22 ОКЗ и кривичног дела разбојничке крађе из члана 167 став 1 КЗ у вези члана 22 ОКЗ, због тога што је у намери да себи прибави противправну имовинску корист 10.01.2003. године из златарске радње "АА" одузео златни накит у тежини од 589,3 грама, а 25.01.2003. године из златаре "АА1" одузео златни и сребрни накит у тежини од 1.321,74 грама.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд одбио тужбени захтев за повраћај златног накита ближе означеног у кривичном предмету Окружног суда у Београду К 286/03, оценом да тужилац нема право да тражи повраћај ствари које је прибавио кривичним делом, те оценом да тужилац није пружио доказе за своје тврдње у погледу износа који потражује од тужене, па је применом правила о терету доказивања из члана 231 ЗПП одлучио одбијањем тужбеног захтева као у ставу другом изреке.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостeпени суд одлучио одбијањем тужбеног захтева као у изреци.

Наводима жалбе тужиоца не доводи се у сумњу закључак првостепеног суда да је његов тужбени захтев за повраћај драгоцености-златног накита ближе означеног у кривичном предмету Окружног суда у Београду К 286/03 неоснован.

Наиме, тужилац је предметне драгоцености-злато у тежини од 1кг, а које се налазило у “замотуљку” чврсто облепељено широком лепљивом траком, оставио туженој на чување, које је тужена требало да врати када он то буде затражио. У смислу одредбе члана 713 ЗОО, уговор о остави може пуноважно закључити у своје име и лице које није носилац права располагања, односно сопственик ствари, а оставопримац је дужан вратити ствар њему, изузев ако би дознао да је ствар украдена. У конкретном случају, тужилац је предметне драгоцености-1 кг злата, прибавио противправним радњама-крађом, за шта је правноснажно осуђен кривичном пресудом Окружног суда у Београду К 286/03 од 06.10.2003. године, а тужена је током поступка истицала да је наведену робу предала трећем лицу, из разлога што је сазнала да се ради о украденој ствари, па тужилац нема право да захтева повраћај ствари које је стекао на незаконит и противправан начин. Истицање у жалби да је тужилац правноснажном кривичном пресудом Окружног суда у Београду К 286/03 обавезан да оштећенима накнади драгоцености које је предао туженој на чување, без утицаја је на другачију одлуку суда, па су супротни наводи жалбе неосновани.

Првостепени суд је правилно применио одредбе из чл. 223 ЗПП које прописују правило о терету доказивања, када је закључио да тужилац није доказао чињеничне наводе из своје тужбе да је туженој предао износ од 10.000 евра на чување, а које му она није вратила. Разлоге које је дао првостепени суд као правилне прихвата и апелациони суд, па су супротни наводи жалбе неосновани.

Насупрот жалбеним наводима, првостепени суд је правилно применио одредбу члана 8 ЗПП, којом је прописано да суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка одлучује које чињенице ће узети као доказане. У образложењу пресуде првостепени суд је на јасан, логичан и прихватљив начин изнео садржину изведених доказа и правилно их оценио, а пре свега исказ тужиоца. У таквој ситуацији правилно је првостепени суд отклонио извођење предложених доказа-саслушање тужене и економско финансијско вештачење, у смислу члана 221 став 2 ЗПП, који предвиђа да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница. Стога су супротни наводи жалбе неосновани.

Осталим наводима жалбе не доводи се у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, па их овај суд посебно не образлаже.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом чл. 149 и 150 ЗПП, па су неосновани жалбени наводи којима се паушално оспорава одлука у наведеном делу.

Са изнетих разлога применом члана 375 ЗПП-а одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)