Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.08.2011.

Гж 10735/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 10735/10
Дана 18.08.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Зорице Јашаревић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиоца Дечијег одмаралишта "АА", против туженог ББ, ради исплате и утврђења права својине, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Општинског суда у Бољевцу П-209/08 од 05.05.2009. године, у седници већа одржаној дана 18.08.2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Општинског суда у Бољевцу П-209/08 од 05.05.2009. године, и предмет УСТУПА Основном суду у Зајечару на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Бољевцу П-209/08 од 05.05.2009. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца Дечијег одмаралишта ,,АА” којим је тражено да се обавеже тужени ББ на исплату износа од 1.407.360,00 динара по основу неоснованог обогаћења због адаптације објекта на парцели аа на један спрат са пет одељења. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца Дечијег одмаралишта ,,АА” за утврђење према туженом ББ да је тужилац по основу улагања власник у делу од 95% објекта од чврстог материјала на један спрат са пет одељења на парцели аа. Ставом трећим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.

Против наведене пресуде, тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законом предвиђених жалбених разлога.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, другостепени суд је нашао да је жалба основана.

Према до сада утврђеном чињеничном стању, решењем Народног среског суда у Бољевцу бр. 127/45 од 22.10.1945. године одређено је спровођење конфискације имовине народног непријатеља ББ1, оца туженог. Одлуком истог суда од 26.10.1945. године извесна имовина правног претходника туженог, између осталог и једна зграда на спрат са пет одељења у насељу Ртањ на парцели аа, издвојена је од подржављења. И поред тога наведена непокретност није враћена породици покојног ББ1 већ је у катастарским књигама уписана на Општину Бољевац. Након ступања на снагу Закона о средствима у својини Републике Србије иста непокретност уписана је као државна својина са правом коришћења Општине Бољевац. У предметној згради био је смештен пионирски дом ,,ВВ”, правни претходник тужиоца, који је извео радове на санацији и адаптацији објекта и исте исплатио по окончаној ситуацији од 25.11.1996. године. Правноснажном пресудом Општинског суда у Бољевцу П-185/05 од 22.09.2005. године усвојен је тужбени захтев и према Републици Србији утврђено право својине ББ, овде туженог на парцели аа површине 4 ара 24 м2 са стамбеном зградом од тврдог материјала на један спрат са пет одељења. Правноснажном пресудом истог суда П-332/07 од 12.06.2008. године обавезано је Дечије одмаралиште ,,АА”, овде тужилац да преда у државину ББ, овде туженом, парцелу аа са стамбеном зградом на истој. Предаја ових непокретности извршена је 30.03.2009. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепeни суд је закључио да је тужиочево новчано потраживање застарело јер је од 1996. године када је извршена санација и адаптација објекта на парцели аа до дана подношења тужбе – 11.03.2008. године протекло више од 10 година. По налажењу тог суда, тужилац је знао и морао знати да је предметна непокретност власништво породице покојног ББ1, тако да на истој не може стећи својину ни одржајем нити на основу улагања у санацију и адаптацију за време док је исту користио мимо одлуке Народног среског суда у Бољевцу од 26.10.1945. године. Због тога је, не наводећи одредбе материјалног права које је применио, побијаном пресудом одбио тужбене захтеве.

Оваква одлука се, по налажењу другостепеног суда за сада не може прихватити као правилна јер је донета уз погрешну примену материјалног права што је имало за последицу непотпуност утврђеног чињеничног стања.

Наиме, по налажењу овога суда, о тужбеном захтеву којим тужилац тражи исплату новчаних средстава уложених у објекат на парцели аа који је враћен туженом као власнику, одлучује се применом одредби чланова 38 – 40 Закона о основама својинско-правних односа. Тим одредбама уређено је право држаоца да од власника коме враћа ствар захтева накнаду трошкова које је имао око ствари, при чему се прави разлика између савесног и несавесног држаоца с једне стране, и разлика између нужних, корисних и луксузних трошкова с друге стране. Савесни држалац има право на накнаду нужних и корисних трошкова уколико нису покривени користима које је имао од ствари (члан 38 ставови 3, 4 и 5), али нема право на накнаду луксузних трошкова (члан 38 став 6). Сходно члану 72 став 2 Закона о основама својинско-правних односа држалац је савестан ако не зна или не може знати да ствар коју држи није његова. Несавесни држалац има право на накнаду нужних трошкова (члан 39 став 4), а право на накнаду корисних трошкова само ако су они корисни лично за власника (члан 39 став 5), док нема право на накнаду луксузних трошкова ( члан 39 став 6). Несавесна државина постоји онда када држалац зна или према околностима мора да зна да нема право да ствар држи. И савестан држалац постаје несавесан од тренутка када му је тужба достављена, с тим што власник може доказивати да је савесни држалац постао несавестан и пре достављања тужбе (члан 39 став 7). Нужни трошкови су они који су неопходни за очување суштине ствари, тако да би њих предузео и сам власник да се ствар налазила код њега ( трошкови текућег и инвестиционог одржавања, поправке ствари и сл.). Корисни трошкови су они којима се увећава вредност ствари, а луксузни трошкови су они који су учињени само ради улепшавања и задовољства личних прохтева држаоца и њих власник не би учинио да се ствар налазила код њега. Накнада нужних и корисних трошкова савесном и несавесном држаоцу утврђује се по ценама у време предаје ствари власнику, а према тим ценама се утврђује и вредност користи коју је држалац имао од ствари.

Накнада нужних и корисних трошкова може се захтевати тек након предаје ствари власнику, што се може закључити из одредби члана 38 став 8 и 40 став 2 Закона о основама својинско-правних односа којима је прописано да тек од тог момента почиње да тече застарелост потраживања накнаде нужних и корисних трошкова савесног и несавесног држаоца.

Наведене законске одредбе нису примењене у овој правној ствари приликом одлучивања о облигационо-правном захтеву тужиоца. Због тога је првостепeни суд погрешно оценио истакнути приговор застарелости тужиочевог потраживања тако што је почетак тог рока везао за моменат када су изведни радови на санацији и адаптацији спорног објекта у власништву туженог, занемарујући чињеницу да је тај објекат предат у државину власнику – туженом тек 30.03.2009. године. Осим тога, непримењивање наведених законских одредби имало је за последицу пропуст у утврђивању чињеничног стања, с обзиром да нису утврђиване чињенице од којих зависи оцена савесности или несавесности државине тужиоца на спорном објекту, односно савесност и несавесности државине његовог правог претходика, као ни чињенице од којих зависи оцена природе трошкова које је држалац – правни претходник тужиоца имао у вези с тим објектом и чију накнаду тражи од власника – туженог којем је објекат предат у државину. Све ове чињенице имају карактер битних чињеница за одлуку о том тужбеном захтеву, тако да пропуст првостепeног суда да исте утврди представља сметњу за испитивање правилности примене материјалног права о чему другостепени суд, сходно члану 372 став 2 ЗПП-а, води рачуна по службеној дужности.

Имајући изложено у виду, побијана пресуда је морала бити укинута у целости, и у погледу одлуке о другом тужбеном захтеву за утврђење права сусвојине тужиоца који је истакнут у тужби као евентуални тужбени захтев, у смислу члана 191 став 2 ЗПП-а, и о којем се одлучује само у случају ако тужбени захтев истакнут пре њега није основан, те је предмет враћен Основном суду у Зајечару који је, на основу члана 22 став 2 Закона о уређењу судова и члана 3 тачка 7 Закона о седиштима и подручјима судова, стварно и месно надлежан за поновно суђење.

У поновљеном суђењу првостепeни суд ће отклонити пропусте у утврђивању чињеничног стања релевантног за одлуку о облигационо-правном захтеву тужиоца тако што ће утврдити када је правни претходник тужиоца уведен у посед спорних непокретности, ко је и на основу чега увео тужиочевог правног претходника у државину објекта који је враћен туженом – власнику, које трошкове је правни претходник тужиоца имао у вези са тим објектом и на име чега су ти трошкови учињени, па ће на основу тих и других чињеница оценити да ли су правни претходник тужиоца и тужилац били савесни или несавесни држаоци спорне непокретности и да ли се трошкови које су учинили у вези са тим објектом у својини туженог могу сматрати нужним и корисним трошковима. Тек након тога, нижестепени суд ће бити у могућности да правилном применом одредби чланова 38 – 40 Закона о основама својинско-правних односа донесе правилну одлуку о првом (основном) тужбеном захтеву којим је тужилац захтевао од туженог накнаду трошкова уложених у санацију и адаптацију зграде на парцели 4066 КО Илино у својини туженог.

О другом тужбеном захтеву који је истакнут као евентуални првостепeни суд ће одлучивати само ако нађе да је први тужбени захтев неоснован. С обзиром да другим (евентуалним) тужбеним захтевом тужилац захтева утврђење права сусвојине на предметној згради (такав захтев иначе може бити изражен само у виду разломка, а не процентуално), нижестепени суд ће приликом одлучивања о том тужбеном захтеву имати у виду да се доградњом, надзиђивањем или адаптацијом туђег грађевинског објекта не стиче право својине, ако законом или уговором није другачије одређено, као и да изузетно доградњом или надзиђивањем посебног дела зграде савестан градитељ стиче право својине на посебан део зграде само ако је власник знао за градњу и није се томе противио (сходно члану 24 став 1 Закона о основама својинско-правних односа).

Укинута је и одлука о трошковима поступка јер иста зависи од коначног исхода спора.

Са свега наведеног, на основу члана 377 став 2 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)