Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.09.2011.

Гж 1093/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1093/11
15.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају адвокати АБ и АБ1, против тужене Републике Србије – Министарства одбране, коју заступа Дирекција за имовинскоправне послове из Београда, ул. Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 12196/10 од 23.11.2010. године, у седници већа одржаној дана 15.09.2011. године донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 12196/10 од 23.11.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Првог основног суда у Београду П 12196/10 од 23.11.2010. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тражено да суд обавеже тужену да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 1.400.000,00 динара и то: на име умањења животне активности износ од 600.000,00 динара; на име претрпљених физичких болова износ од 400.000,00 динара; на име претрпљеног страха износ од 300.000,00 динара и на име наружености износ од 100.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од пресуђења па до исплате, као неоснован. Ставом другим изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

  Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због погрешне примене материјалног права.

  Испитујући правилност побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд налази да је жалба неоснована.
  
  У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а у жалби се не указује на друге повреде поступка.

  Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужилац за време рата на територији БиХ као припадник оружаних снага тадашње СФРЈ био заробљен од стране муслиманско-хрватске војске дана 10.05.1992. године и да је у заробљеништву био до 25.06.1992. године када је размењен, код Драгалица. За време боравка у заробљеништву тужилац је трпео физичке болове и страх јаког интензитета, који су се смењивали у зависности од ситуације у којој се налазио, а као последица заробљавања код њега је дошло до трајне промене личности и губитка општеживотне способности 30%, као и до трајне естетске наружености тела лакшег степена.

  На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио одредбе чл. 173, 174, 186, 377 и 388 Закона о облигационим односима, одбијањем тужбеног захтева.

  Одредбама чл. 376 Закона о облигационим односима су прописани рокови потраживања накнаде проузроковане штете који су везани за дан сазнања за штету и лице које је штету учинило. Одредбама чл. 377 истог закона прописани су дужи привилеговани застарни рокови истицања захтева за накнаду штете када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости. У том случају захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Прекид застарелости кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете, а исто важи и за застој застаревања.

  Из наведеног произлази да се рачунање привилигованих застарних рокова не везује за дан настанка штете нити за сазнање оштећеног за штету и учиниоца, већ за проузроковање кривичног дела и за време предвиђено за застарелост кривичног гоњења по одредбама кривичног законодавства.

  Штета проузрокована припадницима бивше ЈНА у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших Република СФРЈ до дана њиховог међународног признања од стране Генералне скупштине ОУН 22.05.1992. године проузрокована је кривичним делом оружане побуне из члана 124 КЗ Југославије, па њено потраживање застарева у року од 15 година прописаном за застарелост кривичног гоњења за то дело (члан 377 став 1 Закона о облигационим односима). Супротно наводима жалбе, правилно је првостепени суд закључио да је у конкретном случају наведено кривично дело оружане побуне према тужиоцу учињено моментом његовог заробљавања 10.05.1992. године, а његово право на накнаду штете сматра се доспелим од тренутка настанка штете у смислу члана 186 Закона о облигационим односима, те да ако се има у виду чињеница да је тужилац био у заробљеништву до 25.06.1992. године, а да је тужбу суду поднео 26.06.2007. године, то је и тужиочево потраживање накнаде штете застарело, јер је законски рок од 15 година за накнаду штете из члана 377 став 1 Закона о облигационим односима истекао пре подношења тужбе, односно 25.06.2007. године.

  Стога је тужиоцу престало право да захтева накнаду нематеријалне штете у смислу члана 360 став 1 Закона о облигационим односима. За застарелост потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом није од утицаја моменат сазнања за коначни обим штете, јер је реч о року застарелости чијим протеком оштећени апсолутно губи право на потраживање накнаде штете. Повољнији рок застарелости за накнаду штете проузроковане кривичним делом тужиоцу даје право да потражује накнаду штете по продуженом року везаном за застарелост кривичног гоњења које се може прекидати само по правилима кривичног поступка (до истека рока за апсолутну застарелост кривичног гоњења). До подношења тужбе тај рок је истекао. Подношењем захтева за обештећење ван спора 04.04.2007. године није дошло до прекида застарелости у смислу члана 388 Закона о облигационим односима, па је правилан закључак првостепеног суда да је у конкретном случају до прекида застарелости могло доћи само по правилима кривичног поступка и до истека рока апсолутне застарелости, што у конкретном случају није учињено.

  Неоснован је навод жалбе да је услед проглашења ратног стања и стања непосредне ратне опасности 15.04.1992. године, укинутих одлукама Председника Републике од 15.12.1995. године и одлуком од 19.06.1996. године Председника Народне скупштине, дошло до застоја застарелости. Уредбом о примењивању Закона о облигационим односима (“Службени лист СРЈ'' бр.22/09, 23/99, 35/99) је било прописано да се за време ратног стања прекидају судски и други поступци за накнаду штете против СРЈ Савезног министарства за одбрану војске Југославије и Савезног министарства за унутрашње послове као и против република чланица органа република чланица надлежних за унутрашње послове. Мере прописане наведеном Уредбом штите интерес државе, војске и МУП-а, а тужилац није субјект на кога се Уредба односила, услед чега садржина Уредбе не утиче ни на рокове застарелости потраживања тужиоца за накнаду штете, у смислу чл. 382 став 1 Закона о облигационим односима.

  Нису основани ни жалбени наводи којима се указује да застарелост кривичног гоњења наступа од дана када је наступила последица. Рок застарелости кривичног гоњења у овом случају почиње да тече од дана када је кривично дело извршено. Према чл. 104 Кривичног законика, уколико последица кривичног дела настане касније, застарелост кривичног гоњења се рачуна од дана када је последица наступила. Последица у смислу цитираних одредби се дефинише у кривично правном (а не у грађанско правном) значењу, односно према опису кривичног дела, прописаног Кривичним закоником. У овом случају предмет спора је нематеријална штета у виду душевних болова због умањења животне активности, претрпљених физичких болова, страха и наружености. Наведене касније последице евентуално извршеног кривичног дела не утичу на застој и прекид застаревања кривичног гоњења, јер нематеријална штета није елемент бића кривичног дела оружане побуне, услед чега се рок застарелости кривичног гоњења везује за време извршења кривичног дела, а не тренутак када је тужилац трпео душевне болове. Према чл. 360 став 1 Закона о облигационим односима, протеком рокова застарелости престало је право захтевати испуњење обавезе, па је тужбени захтев правилно одбијен као неоснован.

  Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом члана 159 став 2 и 3 ЗПП.

  Са изнетих разлога, одлучено је као у изреци пресуде на основу чл. 375 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА :
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)