Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.05.2018.

Гж 1119/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1119/2018
09.05.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Драгане Миросављевић и Веселинке Милошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против туженог Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Београд, улица др Александра Костића број 9, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П 8694/16 од 09.11.2017. године, у седници одржаној 09.05.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 8694/16 од 09.11.2017. године у другом, петом и шестом ставу изреке.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 8694/16 од 09.11.2017. године у трећем и четвртом ставу изреке.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Првог основног суда у Београду П 8694/16 од 09.11.2017. године године, првим ставом изреке, дозвољено је преиначење тужбе учињено поднеском од 12.10.2017. године. Другим ставом изреке, усвојен је делимично тужбени захтев и обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде штете због неисплаћених пензија за период од 07.04.2013. године до 31.08.2017. године исплати месечне износе појединачно наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом почев од 25-ог наредног месеца за претходни месец па до исплате. Трећим ставом изреке, одбијен је тужбени захтев преко износа досуђених у првом ставу изреке, односно у делу којим је тужилац тражио да му на име доспелих месечних износа пензије за период од 07.04. 2013. године до 31.08.2017. године тужени исплати месечне износе појединачно наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом почев од 25-ог наредног месеца за претходни месец па до исплате. Четвртим ставом изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да му на име доспелих месечних износа пензије за период од марта 1999. године до фебруара 2013. године тужени исплати месечне износе појединачно наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом почев од 25-ог наредног месеца за претходни месец па до исплате. Петим ставом изреке, одбијен је приговор апсолутне ненадлежности суда. Шестим ставом изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 125.250,00 динара са законском затезном каматом почев од 09.11.2017. године, као дана пресуђења, па до исплате. Седмим ставом изреке, тужилац је ослобођен од плаћања трошкова судских такси у овој парници.

Против наведене пресуде, тужилац и тужени су благовремено изјавили жалбе и то тужилац, како произилази из садржине жалбе, против трећег и четвртог става изреке, а тужени, према наводима жалбе, против другог, петог и шестог става изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Испитујући пресуду у побијаном делу, у смислу члана 386. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” број 72/11, 49/13, 74/13 и 55/14), Апелациони суд је нашао да жалба тужиоца и жалба туженог нису основане.

  У поступку пред првостепеним судом није учињена нека од битних повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбама тужиоца и туженог указује на битну повреду поступка из тачке 12. наведене законске одредбе, јер је у побијаном делу изрека пресуде јасна и разумљива, није противречна изнетим разлозима о битним чињеницама, који су јасни, потпуни, међусобно сагласни и непротивречни садржини изведених доказа, те се њена законитост и правилност могу испитати.

Правилно је првостепени суд решењем садржаним у петом ставу изреке побијане пресуде, одбио као неоснован приговор апсолутне ненадлежности, с обзиром да тужилац у овом спору тражи накнаду материјалне штете због неисплаћене пензије, који захтев је имовинско-правне природе и у смислу одредбе члана 1 ЗПП спада у судску надлежност. Неосновано тужени у жалби указује на битну повреду одредаба поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, с обзиром да је предмет потраживања у овој парници накнада штете по основу правила из члана 172 ЗОО, а не право на пензију, јер тужилац не побија нити тражи измену решења којим је правноснажно тужени у управном поступку одлучио о његовом праву на исплату пензије.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем РФ ПИО - Филијала у Приштини од 16.05.1993. године, тужиоцу је признато право на старосну пензију почев од 12.09.1992. године, с тим да је своју обавезу по основу исплате пензије тужени уредно вршио до марта 1999. године, када је обуставио даљу исплату. Тужилац се обратио 31.05.2000. године туженом захтевом да му исплату пензије врши на адресу Патријарха Данила број 10/10, а захтевом из 2015. године тражио је да му се успостави исплата пензије, с тим што је овај захтев одбијен решењем туженог од 02.10.2013. године и предмет по жалби тужиоца прослеђен 30.10.2013. године другостепеном органу. На територији Косова тужилац је корисник основне пензије на основу одредаба Закона бр.04/Л-131 о пензијама на Косову, као и пензије обвезника доприноса под.бр.78358 почев од 17.09.2002. године у износу од 28 евра, 2003. године у износу од 35 евра, 2004, 2005, 2006. и 2007. године у износу од 40 евра, затим 2008. године у износу од 75 евра, а 2009, 2010. и 2011. године у износу од 80 евра, 2012. године у износу од 101 евра, 2013. године у износу од 112 евра, па 2014. и 2015. године у износу од 140 евра и 2016. године у износу од 230 евра. Оценом налаза и мишљења вештака, утврђена је висина неисплаћене пензије за период од 01.03.2013. године до 31.08.2017. године, умањена за исплаћене пензије на КиМ, укупно у износу од 1.893.702,12 динара, с појединачним месечним износима и датутима доспелости табеларно приказаним.

  Имајући у виду напред утврђено, да је тужени на основу решења о признатом праву на пензију од 16.05.1993. године био у обавези да тужиоцу исплаћује месечне износе пензије, све док за то постоје законски услови, а што у конретном случају тужени није учинио, већ је без разлога престао да тужиоцу исплаћује пензију, као стечено право што представља повреду стеченог права и имовине у смислу члана 1 Протокола бр.1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, првостепени суд је правилно закључио да је тужени својим неправилним поступањем, односно обуставом исплате пензије тужиоцу у утуженом периоду причинио штету у висини месечних износа који су утврђени вештачењем, те је примењујући одредбу члана 172 Закона о облигационим односима делимично усвојио захтев тужиоца за период од марта 2013. године до августа 2017. године, као у другом ставу изреке побијане пресуде. У преосталом делу тужбени захтев тужиоца је одбијен, јер је првостепени суд по приговору туженог оценио да је потраживање у смислу члана 376. ЗОО застарело за период пре марта 2013. године, с обзиром да је до подношења тужбе 07.04.2016. године протекао рок застарелости и из члана 372. Закона о облигационим односима који се има конкретно применити јер пензије имају карактер оброчних давања која доспевају сваког месеца, па је одлучено као у четвртом ставу изреке.

Оцењујући жалбене наводе тужиоца, Апелациони суд налази да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је закључио да је предмет потраживања накнада штете коју је неправилним поступањем, односно обуставом исплате пензије, тужени проузроковао тужиоцу у смислу одредбе члана 172 ЗОО, којом је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Тужбом је тражена исплата пензије коју по решењу од 16.05.1993. године, тужени без законског разлога није исплаћивао тужиоцу од марта 1999. године, чиме је у смислу члана 155. ЗОО наступила штета умањењем имовине тужиоца за износе доспелих а неисплаћених пензија, па се неосновано жалбом тужиоца оспорава оцена приговора застарелости указивањем да се обуставом исплате пензије без правног основа, тужени обогатио, због чега се има применити општи рок застарелости од 10 године. С тим у вези без утицаја је жалбено позивање тужиоца на члан 6 став 2 Закона о ПИО, да право на пензију и инвалиднину не застарева, код правилно утврђеног да је основ потраживања накнада штета а не право на пензију, с обзиром да би се у том случају судска заштита остваривала у управном спору. Наиме, у конкретном случају, штета је у виду неисплаћене пензије настала при сваком пропусту туженог да тужиоцу исплати доспели месечни износ пензије, када је тужилац са сваком неисплатом сазнао за обим и висину штете од када тече субјективни рок застарелости од три године прописан одредбом члана 376 став 1 Закона о облигационим односима, и то од доспелости сваког појединачног месечног износа, тако да је основан приговор застарелости потраживања накнаде штете за период пре марта 2013.године, јер је реч о потраживањима која су доспела у периоду дужем од 3 године пре подношења тужбе (07.04.2016. године), односно од када је тужилац сазнао за штету и висину. Непримањем пензије за март 1999. године, која је доспела за исплату 25.04.1999. године, тужилац је као корисник пензије могао имати сазнања да му је проузрокована штета, јер му пензија није исплаћена. Тужба тужиоца је поднета 07.04.2016. године, што значи да најстарије незастарело потраживање потиче из марта 2013. године. Сходно наведеном, неосновано се жалбом тужиоца оспорава оцена приговора застарелости с позивом на праксу Европског суда за људска права и заузети став у предмету истог чињеничног и правног основа, Грудић против Србије, да због повреде неотуђивог права на имовину загарантованог Европском кнвенцијом о заштити људских права и основних слобода, подносиоци преставке имају право на све износе непримљене пензије од 1999. године, дакле, без обзира на застарелост. Наиме питање трогодишњег рока застарелости из члана 376 ЗОО није постављено у предмету Грудић, а реч је о законском року застарелости чије постојање само по себи није несагласно са Конвенцијом и Протоколом уз њу, јер је реч о року који тежи легитимном циљу, обезбеђењу правне сигурности, а који се, у одсуству доказа, не може сматрати произвољно примењиваним од стране судова нити да би овај рок могао бити непропорционално кратак према посебним околностима случаја незаконите обуставе исплате пензија као стеченог права (пресуда Европског суда за људска права, предмет Зариф Скендери и други против Србије, Представка број 15090/08, пресуда од 04. јула 2017. године, став 97 и 100).

Неосновано се жалбом тужиоца оспорава утврђено чињенично стање указивањем да је изостало правилно утврђење чињеница у погледу обима и висине штете коју је тужилац трпео по основу неисплаћене пензије, јер је без правног основа обрачунати износ умањен за износ примљених накнада на Косову, код утврђеног да је основ спора накнада штете коју је тужени проузроковао тужиоцу у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, а не право на пензију. Начело одштетног права да накнада штете не може бити већа од износа штете налаже да се све исплате у вези са истом штетом имају урачунати у накнаду. Како из сврхе исплате коју је тужилац остварио сходно одредбама Правилника о пензијама на Косову, произилази да је том исплатом смањена штета коју је тужилац трпео, правилно је првостепени суд досудио тужиоцу месечне износе пензије које је требало да прими у спорном периоду умањене за износе које је тужилац примао од стране администрације Косова и Метохије, све у складу са налазом и мишљењем вештака.

Неосновано се жалбом туженог оспорава оцена изведених доказа указивањем да је у смислу члана 107 Закона о основама ПИО, односно члана 88 став 3 Закона о ПИО тужилац био дужан да туженом пријави промену која је од утицаја на право или обим коришћења тог права, па тако да туженог обавести о адреси на којој је доступан или овласти друго лице да у његово име прима пензију, што у конкретном случају није учинио, код утврђеног да је тужилац обавестио туженог о промени адреси поднетим захтевом од 31.05.2000. године за исплату пензије на адреси Патријарха Данила број 10/10, о ком захтеву туежни није одлучио, а да је терет доказивања чињенице и околности да је тужиоцу престало право на пензију било у смислу члана 231 став 2 ЗПП на туженом, с обзиром да је реч о чињеницама на основу којих оспорава постојања права тужиоца на исплату пензије. Неосновано тужени жалбом указује да тужиоцу не припада право на исплату пензије у смислу члана 119 Закона о ПИО, јер прима пензију од администрације Косова и Метохије, код утврђеног да је основ спора накнада штете по правилима из члана 172. Закона о облигационим односима, те да је у складу са начелом одштетног права тужени обавезан на исплату штете умањене за износе које је тужилац примао од стране администрације Косова и Метохије. По налажењу овог суда, правилно је првостепени суд применио материјално право из члана 277 Закона о облигационим односима када је обавезао туженог на исплату камате на сваки појединачни месечни износ неисплаћене месечне пензије, имајући у виду да је основ потраживања накнаде штете која се у смислу одредбе члана 186 ЗОО у конкретном случају сматра доспелом од тренутка када тужени није исплатио месечну пензију, односно доспели део месечне пензије, па се неосновано жалбом туженог указује да тужиоцу на основу одредбе члана 279 став 3 ЗОО припада камата од дана када је суду поднет захтев за исплату.

Неосновано се жалбом туженог оспорава одлука првостепеног суда о трошковима парничног поступка, с обзиром да је првостепени суд правилно у складу са својим овлашћењима из члана 153 став 2 ЗПП, одмерио накнаду сразмерног дела потребних трошкова према оствареном успеху у спору. Како је обавеза накнаде парничних трошкова новчана обавеза, која доспева доношењем одлуке, правилно је првостепени суд, обавезао туженог да на целокупно досуђени износ на име трошкова парничног поступка, тужиоцу исплати и законску затезну камату, почев од дана доношења првостепене пресуде, до коначне исплате, а сходно одредби члана 277. став 1. и 324. став 2. Закона о облигационим односима.

Како се ни осталим наводима жалбе тужиоца и туженог не доводи у питање правилност првостепене одлуке у побијаном делу, овај суд је из напред изнетих разлога, применом члана 390 Закона о парничном поступку одлучио као у првом и другом ставу изреке.

  Како је жалба тужиоца одбијена као неоснована, одлучено је као у трећем ставу изреке ове пресуде, применом члана 153 став 1, а на основу члана 165 став 1 ЗПП.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)