Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.04.2013.

Гж 1126/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1126/13
17.04.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог КБЦ "ББ", кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 4780/2011 од 17.10.2012. године, у седници одржаној 17.04.2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ решење садржано у ставу трећем изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 4780/2011 од 17.10.2012. године, којим је одбијен захтев тужиље за ослобађање од плаћања судских такси.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 4780/2011 од 17.10.2012. године у ставу првом и четвртом изреке и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење у укинутом делу.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 4780/2011 од 17.10.2012. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој на име материјалне штете исплати износ од 895.289,73 динара са законском затезном каматом почев од 07.03.2011. године као дана подношења тужбе, па до исплате, као и захтев за трошкове парничног поступка, а све у року од 15 дана. Другим ставом изреке, одбијен је као неоснован приговор пресуђење ствари, истакнут од стране туженог. Трећим ставом изреке, одбијен је као неоснован захтев за ослобађање тужиље од плаћања судских такси. Четвртим ставом изреке, обавезана је тужиља да туженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 63.750,00 динара.

  Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужиља побијајући је у ставу првом, трећем и четвртом изреке, а због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11), Апелациoни суд је нашао да је жалба тужиље делимично основана и то у погледу одлуке о главној ствари, а да је неоснована у односу на решење суда којим је одбијен њен захтев за ослобађање од судских такси.

  У поступку пред првостeпеним судом је утврђено да је правноснажном и извршном пресудом Другог општинског суда у Београду П.бр. 8557/05 од 01.11.2007. године, ставом првим изреке, усвојен тужбени захтев тужиље и тужени обавезан да јој на име накнаде нематеријалне штете исплати укупан износ од 1.380.000,00 динара у року од 15 дана пријема писменог отправка пресуде. Трошкови парничног поступка из те парнице досуђени су пресудом Апелациoног суда у Београду Гж 13864/10 од 02.12.2010. године у износу од 293.400,00 динара. Тужени је првостeпену пресуду примио 05.12.2007. године, а тужиља је своје потраживање у виду накнаде нематеријалне штете која је досуђена поменутом правноснажном пресудом наплатила од туженог у извршном поступку дана 04.03.2011. године.

Имајући у виду напред утврђено, као и чињеницу да тужиљи на досуђени износ накнаде нематеријалне штете у ранијој парници није тражила затезну камату, иако је на то имала право, првостeпени суд је одбио тужбени захтев као у ставу првом изреке побијане пресуде. Полазећи од садржине одредби члана 279. став 2. Закона о облигационим односима, првостeпени суд је закључио да камата, као споредно потраживање, не може бити самосталан захтев у посебној парници, односно да се право на процесну камату може остварити само у спору за исплату доспеле уговорене и затезне камате.

Апелациoни суд налази да се наведени закључак не може прихватити јер се одредба члана 279. став 2. ЗОО, на коју се позвао првостeпени суд одбијајући захтев тужиље, односи се на право повериоца на процесну камату у случају када захтева исплату доспеле и неисплаћене камате. У конкретној парници тужбени захтев се односи на исплату доспеле, а неисплаћене затезне камате на новчане износе који су досуђени у ранијој парници, где такав захтев није постављен. Затезна камата, као врста обештећења повериоца због доцње дужника у испуњењу новчане обавезе, тече по самом закону ( члан 277. став 1. ЗОО) и има карактер споредног потраживања, све док дужник не испуни ту главну новчану обавезу. Међутим, када дужник исплати главни дуг, камата постаје главно потраживање и као таква може бити утужена, као самостално потраживање, као што је то случај у овој парници.

Сагласно наведеном, тужиља као поверилац коме је главни дуг исплаћен у доцњи, има право на затезну камату, од доспелости до исплате главног дуга, на који износ сагласно члану 279. став 2. ЗОО има право и на процесну затезну камату од дана утужења, с обзиром да је такав захтев поставила.

Из наведених разлога, побијана пресуда се морала укинути (а не преиначити), јер првостeпени суд није оценио све изведене доказе, сматрајући их ирелевантним за одлуку у овој парници, чиме је учинио битну повреду поступка из члана 361. став 1. у вези члана 8. ЗПП, на коју се основано указује у жалби тужиље. Ово се посебно односи на налаз и мишљење вештака који је у овом поступку ангажован на предлог тужиоца, а ради утврђивања износа утужене камате. Такво поступање је супротно наведеној законској одредби која, између осталог, утврђује обавезу суда да изврши оцену сваког доказа изведеног у парници, након чега тек може закључити да ли је исти од утицаја на одлуку о тужбеном захтеву.
  
У поновном поступку првостeпени суд ће, имајући у виду изложени став, отклонити учињену повреду поступка и оценом налаза и мишљења вештака утврдити висину потраживања тужиље у овој парници. При том ће посебно имати у виду да је одлуком Уставног суда РС бр. Уз 82/2009 утврђено да одредба члана 3. став 2. Закона о висини стопе затезне камате („Службени лист СРЈ“ бр. 9/01), у делу који гласи: „примена конформне методе“, није у сагласности са Уставом, тако да је потребно да се вештак који је обавио вештачење, изјасни на који начин је извршио обрачун затезне камате која је предмет тужбеног захтева, почев од доспелости па до исплате главног дуга.

Жалбом тужиље се побија и одлука суда којом је одбијен њен захтев за ослобађање од плаћања судских такси, иако се наводима жалбе таква одлука не доводи у сумњу. С обзиром да тужиља до закључења главне расправе није доставила доказ о свом имовном стању, то је првостeпени суд примењујући одредбе члана 164. ЗПП, правилно одлучио као у ставу трећем изреке побијане пресуде.

Из изнетих разлога, а применом члана 387. у вези члана 375, члана 376. став 1. и члана 377. став 2. ЗПП, одлучено као у изреци. Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер зависи од одлуке о главној ствари.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)