Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.05.2010.

Гж 12008/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 12008/10
Дана 26.05.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеног од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца РЕПУБЛИКА СРБИЈА – МИНИСТАРСТВО РАДА И СОЦИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво Одељење у Ваљеву, против туженог ББ, кога заступа БА адвокат, ради стицања без основа, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву 4 П.1156/10 од 19.02.2010.године, у седници већа одржаној дана 26.05.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву 4 П 1156/10 од 19.02.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Основног у Ваљеву 4 П.1156/10 ставом првим изреке обавезан је тужени да тужиоцу изврши повраћај новчаних средстава на име месечног новчаног примања за незапослене војне инвалиде из оружаних акција после 17.08.1990.године у периоду од 01.04.2003.године до 31.03.2006.године у износу од 337.480,00 динара са законском затезном каматом почев од 06.08.2008. године као дана подношења тужбе па до коначне исплате. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 39.000,00 динара.

Против наведене пресуде благовремено је изјавио жалбу тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу члана 372 ЗПП и налази да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 371 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд води рачуна по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 истог закона на коју се жалбом неосновано указује. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивуречна. Садржи све разлоге о одлучним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је туженом решењем Општинске управе Ваљево, Одељења за управно-правне послове бр.580-1-104/95-03 од 11.05.1995.године признато право на месечно новчано примање у износу од 199,00 динара почев од 01.03.1995.године, јер је незапослен, а војни је инвалид из оружаних акција после 17.08.1990.године. Према овом решењу тужени је као корисник имао обавезу да овом органу пријави сваку промену у стварним и личним околностима које су од утицаја на коришћење овог права, односно датум заснивања радног односа. Првостепени суд је утврдио да је у периоду од 01.04.2003.године до 31.03.2006.године по овом основу туженом исплаћен износ од 337.480,00 динара, што је утврђено решењем надлежног органа од 15.01.2007.године и наложено да овај износ врати тужиоцу. Жалба туженог против овог решења је одбијена. Тужени није прихватио споразум да наведени износ врати у 36 месечних рата. Туженом је признато право на инвалидску пензију од 23.01.1997.године. Иначе, стицањем права на пензију престаје и право на накнаду због незапослености.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право и то одредбе чл.210 и 211 ЗОО усвајањем тужбеног захтева.

Према члану 211 Закона о облигационим односима онај који врши исплату знајући да није дужан да плати нема право да захтева враћање, изузев у ситуацији ако је то право задржао или ако је платио да би избегао принуду. Тужени је управо имао обавезу да тужиоца извештава о свим променама и стварним и личним околностима који су од утицаја на коришћење права. Тужени није обавестио тужиоца да је у пензији што је био дужан, а тужилац о томе није могао да има сазнања уколико га тужени није обавестио. Ово је била обавеза туженог према одредбама члана 70 Закона о основним правима бораца војних инвалида и породица палих бораца („Службени лист СРЈ“ бр.24/98, 29/98 и 25/2000).

Неосновани су жалбени наводи да тужени није у обавези да врати новчана средства јер никада није донето решење о престанку права туженог на примања по решењу од 11.05.1995.године те да је обавеза туженог била да пријави заснивање радног односа, а он се никада није запошљавао. Неосновано се жалбом указује да је тужени неука странка па није знао шта значи промена у стварним и личним околностима. Неосновани су жалбени наводи да се из решења не може утврдити по ком чињеничном и правном основу је туженом неправилно исплаћен износ. Првостепени управни орган је извршио исплату без одговарајућег решења и тужени је тај новац примио као ратни војни инвалид који није у радном односу. Услов је био да је пријављен Националној служби за запошљавање. Моменат одласка у пензију представља сметњу за коришћење овог права, јер тужени није могао истовремено бити и у статусу пензионера и у статусу незапосленог. Неосновано се у жалби указује на решење од 17.05.2006. године којим се утврђује престанак права на допунску личну инвалиднину туженом са 31.03.2006.године. Ради се о деклараторном решењу, а предмет повраћаја новчаних средстава је период 01.04.2003.године до 31.03.2006.године, дакле период који је претходио доношењу овога решења.

Писмени доказ приложен уз жалбу није од значаја, јер није поднет под условима из чл.359 ЗПП и не потврђује навод жалбе.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом одредаба чл.149 и 150 ЗПП.

Са изнетних разлога Апелациони суд у Београду је одлучио као у изреци пресуде на основу одредби чл.375 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)