Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.07.2011.

Гж 12920/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж.бр.12920/10
Дана: 13.07.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ, кога у поступку по жалби заступа пуномоћник БА, адвокат, и ВВ, кога у поступку по жалби заступа пуномоћник ВА, адвокат, ради утврђења ништавости, одлучујући о жалбама тужених изјављеним против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.3531/03 од 22.05.2009. године, у седници одржаној 13.07.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.3531/03 од 22.05.2009. године у ставу првом и другом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.3531/03 од 22.05.2009. године, ставом првим изреке утврђује се да је ништав уговор о купопродаји стана аа, закључен дана 15.11.2002. године између тужених ББ, као продавца и ВВ као купца, оверен пред Првим општинским судом у Београду I/I Ов.бр.14992/02, па се обавезује друготужени ВВ, да се са свим лицима и стварима исели из овог стана и исти преда у државину тужиљи у року од 15 дана. Другим ставом изреке, обавезани су тужени да тужиљи накнаде трошкове парничног поступка у износу од 97.300,00 динара. Трећим ставом изреке, одбијен је предлог тужиље за ослобађање од обавезе плаћања судских такси, као неоснован.

Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавила оба тужена, а због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је у одговорима на жалбе тужених предложила да се одбију као неосноване.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372 ЗПП-а Апелациони суд је нашао да су жалбе тужених неосноване.

У поступку доношења побијане пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. ЗПП-а, на које овај суд пази по службеној дужности, а ни повреде из тачке 7. ове законске одредбе на коју се указује у жалби првотуженог. Ово из разлога што je супротно наводима жалбе, а према повратници у списима, првотужени ББ уредно позван за рочиште од 22.05.2009. године и то позивом за саслушање странака, на ком рочишту је расправа и закључена, а што указује да тужени својом кривицом није саслушан као странка, посебно што је на захтев овог туженог одложено рочиште од 19.12.2008. године на коме је требало извести овај доказ. Нема повреде поступка из члана 361. став 1. у вези члана 3. ЗПП-а на коју се указује у жалби друготуженог, јер побијаном пресудом није прекорачен тужбени захтев, односно првостепени суд је побијаном пресудом одлучивао у границама постављеног тужбеног захтева. Побијана пресуда садржи разлоге о свим битним чињеницама, сагласно утврђеном чињеничном стању и изведеним доказима, тако да нису ни основани наводи жалбе друготуженог да је побијана пресуда донета уз битну повреду поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП-а.

У поступку пред првостепеним судом је утврђено да је првотужени, као уговорни носилац станарског права на стану број 31, на трећем спрату у улици Ратних војних инвалида број 36, закључио уговор о откупу стана са Министарством финансија и економије Републике Србије, да је исти стан отуђио закључењем оспореног уговора о купопродаји непокретности дана 15.11.2002. године и овереног пред Првим општинским судом у Београду Ов.бр.14992/02, са друготуженим као продавцем, да је оба ова уговора закључио после 21.02.2002. године, када је његов брак са тужиљом правноснажно разведен, а у току ванпарничног поступка за одређивање носиоца станарског права на предметном стану после развода парничних странака, који је покренут 16.05.2002. године, а правноснажно окончан правноснажним решењем Првог општинског суда у Београду Р.бр.121/04 од 02.04.2005. године, којим је тужиљин предлог усвојен и она одређена да настави са коришћењем предметног стана. Увидом у списе Првог општинског суда у Београду Ки.бр.1769/06 и К.бр.660/06, првостепени суд је утврдио да је против првотуженог вођен кривични поступак због кривичног дела преваре из члана 171. став 2. у вези става 2. КЗ РС, у којим се налази предуговор о купопродаји ове непокретности закључен 01.11.2002. године између тужених, где је у члану 4. став 2. и 3. констатовано да је продавац упознао купца са чињеницом да је у току ванпарничн поступак за одређивање носиоца станарског права између њега и његове бивше супруге, са којом се развео и након развода откупио стан, те да купац и поред ове чињенице жели да изврши куповину стана, а продавац се са своје стране обавезује да уколико његова супруга оствари било какво право везано за овај стан да ће јој исплатити њен део вредности стана. У списима овог предмета такође се налази записник о саслушању друготуженог у својству сведока пред истражним судијом, потписан од стране друготуженог, када је изјавио да је био упознат са чињеницом да је у току ванпарнични поступак за одређивање носиоца станарског права између првотуженог и тужиље као његове бивше супруге, те да је и поред те чињенице желео да закључи уговор о купопродаји стана са првотуженим.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, решавајући као претходно питање из члана 12 ЗПП-а, утврдио да је закључени уговор о откупу стана ништав на основу одредби члана 16. и 35. Закона о становању у вези члана 103 Закона о облигационим односима, па како првотужени није могао стећи право својине на основу ништавог уговора о откупу, то закључењем уговора о кпопродаји са друготуженим није могао пренети на њега више права него што сам има, због чега је суд закључио да је тако закључени уговор о купопродаји супротан принудним прописима и ништав према одредби члана 103 Закона о облигационим односима.

Оцењујући наводе жалби, Апелациони суд налази да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, основано закључујући да је уговор о купопродаји предметне непокретности без правног дејства, дајући за такву одлуку разлоге које прихвата и овај суд.

Супротно наводима жалбе тужених, првостепени суд је могао да као претходно питање, сагласно члану 12 Закона о парничном поступку, утврди да је закључени уговор о откупу стана ништав, па је у ситуацији када је покренута посебна парница за решавање тог питања, како се то сада истиче у жалби, посебно ако је та парница покренута тужбом од 02.04.2009. године, дакле непосредно пре закључења расправе у овој парници.

Супротно наводима жалбе друготуженог, првостепени суд је, с обзиром на утврђене чињенице, правилно применио материјално право основано закључујући да је до закључења уговора о купопродаји између тужених дошло злоупотребом права прописаних у Закону о становању за откуп стана од стране првотуженог, као уговорног носиоца станарског права, а тужени су поступали супротно начелу савесности и поштења (члан 12 Закона о облигационим односима), јер су знали да је у току ванпарнични поступак за одређивање носиоца станарског права између тужиље и првотуженог као разведених брачних другова. Одредбама члана 35. став 4. Закона о становању прописано је да се у случају развода брака разведени супружници могу споразумети о томе ко ће наставити са коришћењем стана у својству закупца, а да ће, уколико споразум не постигну, на предлог једног од супружника надлежни суд у ванпарничном поступку донети решење о одређивању брачног друга који наставља са коришћењем страна у својству закупца, водећи рачуна о свим околностима на које упућује ова законска одредба. Како споразума парничних странака није било, по окончану ванпарничног поступка, донето је правноснажно решење којим је тужиља одређена за закупца стана, при чему она није извршила откуп стана већ је то учинио првотужени, као уговорни носилац станарског права, који је у време закључења уговора о откупу знао за наведени ванпарнични поступак, јер је у њему активно учествовао. Супротно наводима жалбе, решење ванпарничног суда се заснива на околностима које постоје у моменту развода брака, па је његово дејство eh tunc, а не од момента доношења, те се решењем ванпарничног суда о томе ко ће наставити са коришћењем стана у суштини покрива цео период од развода барка па надаље, због чега ванпарнични суд одлучује о статусу разведених супружника, као да уговор о откупу није закључен.

Из напред изнетих разлога, применом члана 375 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка, с обзиром да су тужиљи сагласно члану 149 и 150 ЗПП-а досуђени стварни и опредељени трошкови којима се излагала у току ове парнице а према АТ и ТТ који су важили у време доношења одлуке.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА СУДИЈА
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)