Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.04.2011.

Гж 13795/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13795/10
13.04.2011.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Зорице Јашаревић, председника већа, Весне Матковић и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, које обе заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ДДОР “Нови Сад” АДО из Новог Сада, ул.Михајла Пупина бр.8, ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду – Судске јединице у Обреновцу П.бр.565/10 од 09.јуна 2010.године, у седници већа одржаној дана 13.04.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Другог основног суда у Београду – Судске јединице у Обреновцу П.бр.565/10 од 09.јуна 2010.године у ставу један изреке, тако што се одбија као неоснован тужбени захтев тужилаца АА и АА1 обе из _ којим су тражиле да се обавеже тужени ДДОР "Нови Сад" АДО из Новог Сада на исплату накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти супруга пок. ПП износ од 450.000,00 динара тужиљи АА, а тужиљи АА1 на име накнаде нематеријалне штете због смрти оца пок. ПП износ од 450.000,00 динара са законском затезном каматом на ове износе од 09.06.2010.године, као дана доношења пресуде па до исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Другог основног суда у Београду – Судске јединице у Обреновцу П.бр.565/10 од 09.јуна 2010.године у ставу другом изреке, тако да свака странка сноси своје трошкове.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду – Судске јединице у Обреновцу П.бр.565/10 од 09.јуна 2010.године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужилаца па је обавезан тужени да исплати тужиљи АА на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти супруга пок. ПП износ од 450.000,00 динара, тужиљи АА1 на име накнаде нематеријалне штете због смрти оца пок. ПП износ од 450.000,00 динара све са законском затезном каматом почев од 09.06.2010.године као дана доношења пресуде па до исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, док је ставом другим изреке обавезан тужени да исплати тужиљама износ од 94.560,00 динара на име трошкова парничног поступка у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против наведене пресуде, тужени је благовремено изјавио жалбу и то из свих законских разлога.

Тужиље су дале одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, другостепени суд је нашао да је жалба основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које Апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности, али је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право, а на правилну примену материјалног права, другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, дана 12.07.2001.године се догодила саобраћајна незгода у Обреновцу у којој су учествовали теретно возило марке ФАП _ регистарске ознаке БГ аа, с једне стране којим је управљао возач ВВ и бицикл са мотором марке “Томос” АПН-4 којим је управљао ГГ, теретно возило БГ аа власништво АД "ДД из Обреновца је у време незгоде било осигурано код туженог од аутоодговорности. У незгоди је погинуо ПП који се превозио на бициклу са мотором као треће лице, коме је тужиља АА супруга, а тужиља АА1 кћерка, које су живеле у заједничком домаћинству са покојним ПП у време незгоде. Правноснажном пресудом Општинског суда у Обреновцу К.бр.452/05 од 11.09.2006.године, која је правноснажна 13.11.2007.године, возач теретног возила ВВ ослобођен је од оптужбе, да је скривио предметну саобраћајну незгоду, у којој је погинуо супруг, односно отац тужиља.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужени одговоран за штету по принципу објективне одговорности као власник опасне ствари а сходно одредби члана 174 и 178 став 4 Закона о облигационим односима те да тужени као осигуравач одговара солидарно са власником возила за штету коју претрпи треће лице у судару моторних возила без обзира на кривицу његовог осигураника као власника опасне ствари а сходно одредби члана 940 и 941 Закона о облигационим односима. По налажењу тог суда, истакнути приговор застарелости потраживања није основан јер се почетак рока застарелости накнаде штете из члана 376 став 1 Закона о облигационим односима у конкретном случају има рачунати од дана 13.11.2007.године као дана правноснажности пресуде тога суда К.бр.452/05 од 11.09.2006.године, те да с обзиром да су тужиоци у наведеном кривичном поступку учествовали као оштећени са својим захтевом те да је покретањем наведеног кривичног поступка прекинут рок застарелости потраживања накнаде штете а с обзиром да је у предметној правној ствари тужба поднета 24.03.2010.године по оцени тог суда није истекао рок застарелости потраживања накнаде штете. Због тога је са позивом на одредбу члана 200 и 201 истог закона, првостепени суд усвојио тужбени захтеви одлучио као у ставу један изреке побијане пресуде.

Оваква одлука, по налажењу другостепеног суда није правилна, а из разлога што је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, а на правилну примену материјалног права другостепени суд пази по службеној дужности, а на погрешну примену материјалног права се основано указује и изјављеном жалбом.

Наиме, у конкретном случају овде тужиље као оштећене учествовале су у кривичном поступку који је окончан правноснажном пресудом К.бр.452/05 од 11.09.2006.године којом је штетник ослобођен од оптужбе. Одредбом члана 388 Закона о облигационим односима одређено је да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања. Уколико су тужиље поднеле имовинско-правни захтев у кривичном поступку, то је дошло до прекида застаревања њиховог захтева за накнаду штете, без обзира на исход кривичног поступка, под условом да су тужиље, као оштећене у року од три месеца од правноснажности одлуке кривичног суда покренуле парницу за накнаду штете. Ово се заснива на одредби члана 206 став 3 Законика о кривичном поступку који се примењивао у време вођења кривичног поступка, а како је одредбом члана 390 став 1 Закона о облигационим односима одређено да ако је тужба против дужника одбачена због ненадлежности суда или ког другог узрока који се не тиче суштине ствари, па поверилац подигне поново тужбу у року од три месеца од дана правноснажности одлуке о одбацивању тужбе, сматра се да је застаревање прекинуто првом тужбом, то како је пресуда К.бр.452/05 од 11.09.2006.године постала правноснажна дана 13.11.2007.године, а тужба у овој правној ствари је поднета дана 24.03.2010.године то је дакле захтев тужиља за накнаду штете застарео с обзиром да је тужба поднета по истеку рока од три месеца од правноснажности наведене пресуде, што значи да није дошло до прекида застарелости. Наиме, одредбом члана 376 став 1 цитираног ЗОО, одређено је да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а ставом 2, да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година, од кад је штета настала. Како није дошло до прекида застарелости, како је напред образложено, а тужиље су нематеријалну штету у виду душевних болова због смрти супруга, односно оца, претрпеле моментом смрти пок.ПП, дана 18.07.2001.године, то је истекао и субјективни и објективни рок, у коме су могле тражити накнаду штете. При томе је за напоменути, да су тужиље биле овлашћене да овакву тужбу поднесу, сходно одредби члана 178 став 4 ЗОО, не чекајући исход кривичног поступка, обзиром да је сада пок.ПП био треће лице у насталој саобраћајној незгоди-сувозач.

Са свега наведеног, на основу члана 380 став 1 тачка 4 ЗПП-а, одлучено је као у ставу један изреке.

Због преиначења првостепене пресуде у погледу одлуке о главној ствари морала је бити преиначена и одлука о трошковима поступка садржана у ставу два изреке побијане пресуде, зато што право на накнаду парничних трошкова има само странка која је успела у спору, а трошкови нису досуђени туженој, јер их није определила, а што је била дужна сходно одредби члана 159 став 2 ЗПП-а, због чега је на основу члана 387 тачка 3 ЗПП-а, одлучено је као у ставу два изреке.

На основу одредбе члана 161 ЗПП-а одбијен је захтев тужиља за накнаду трошкова другостепеног поступка, јер исти нису били нужни и неопходни, па је одлучено као у ставу три изреке.

Председник већа-судија,
Зорица Јашаревић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)