Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.04.2011.

Гж 14159/10


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж. бр. 14159/10
Дана 11.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Весне Митровић, чланова већа, у парници тужилаца АА, АА1 и АА1, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Градске oпштине Обреновац, из Обреновца, коју заступа Општински јавни правобранилац, из Обреновца и Јавног предузећа за изградњу Обреновца, из Обреновца, ради накнаде, одлучујући о жалбама тужених изјављеним против пресуде Другог основног суда у Београду ІІІ - 9 П.бр. 362/08 од 15.04.2010. године, у седници већа одржаној дана 11.04.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

І ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду ІІІ - 9 П.бр. 362/08 од 15.04.2010. године, Судска јединица у Обреновцу, у ставу првом изреке.

ІІ УКИДА СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Другог основног суда у Београду ІІІ - 9 П.бр. 362/08 од 15.04.2010. године и у том делу се предмет ВРАЋА Другом основном суду у Београду, Судској јединици у Обреновцу, на поновно поступање.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом усвојен је тужбени захтев па су обавезани тужени Градска oпштина Обреновац и Јавно предузеће за изградњу Обреновца да на име накнаде за експроприсано земљиште кп.бр. 2713/1, кп. бр. 2713/2, кп. бр. 2713/3, кп. бр. 2713/4, кп.бр. 2713/5 и кп.бр. 2713/6 КО Забрежје исплате тужиоцима и то АА износ од 331.187,00 динара, АА1, износ од 331.188,00 динара и АА2 износ од 662.375,00 динара са законском затезном каматом на досуђене износе почев од 07.10.2009. године па до исплате (став І изреке). Обавезани су тужени Градска oпштина Обреновац и Јавно предузеће за изградњу Обреновца из Обреновца да тужиоцима на име трошкова парничног поступка исплате износ од 476.000,00 динара.

Против наведене пресуде тужени су благовремено изјавили жалбу из свих законских разлога предвиђених одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04, са каснијим изменама и допунама), Апелациони суд је нашао

 да су жалбе тужених делимично основане.

Тужиоци су подношењем тужбе иницирали парнични поступак у оквиру кога је заснован процесноправни однос који су процесни субјекти даље развијали предузимањем конкретних радњи усмерених на доношење одлуке о тужбеном захтеву. У том процесном збивању првостепени суд је правилно примењивао оне одредбе Закона о парничном поступку за чију примену су парничне странке давале повода својим радњама и поступцима. Наиме, сваку радњу парничне странке првостепени суд је примио к знању и о њој заузео правилан став са аспекта одговарајуће процесноправне норме. Са предузетим радњама једне странке и њиховим правним последицама првостепени суд је упознао супротну страну и тиме створио услове за несметано кретање и даљи развој процесноправног односа кроз фазе парничног поступка, све до закључења главне расправе. Након закључења главне расправе првостепени суд је у складу са одредбом члана 342 ЗПП донео пресуду. Стога Апелациони суд налази да побијана пресуда није захваћена апсолутно битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 ЗПП, о којима овај суд води рачуна по службеној дужности, као ни релативно и апсолутно битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 и 2 ЗПП на које тужени указују у жалбама.

Што се тиче чињеничног стања, Апелациони суд сматра да је и у том делу ожалбена пресуда правилна и законита. Наиме, првостепени суд је спровео доказни поступак и правилном оценом изведених доказа утврдио чињенично стање из кога и по налажењу овог суда произилази: - да су правни претходници тужиоца били земљишнокњижни власници кат.парц. аа/1, аа/2, аа/3, аа/4, аа/5 и кат. Парц. аа/6 К.О. вв, да је решењем ( бр. 462-4 од 23.02.1993. године ) органа управе Општине Обреновац утврђено да те парцеле представљају градско грађевинско земљиште, да су по основу тог решења правни претходници тужилаца задржали право коришћења на истим, да је преко наведених парцела саграђен пут и постављене водоводне и канализационе цеви, да ове парцеле формално нису експроприсане од тужилаца и њихових правних претходника, да тржишна вредност земљишта износи 1.324.750,00 динара и да су тужиоци сукорисници ових парцела и то АА и АА1 са по ¼ идеална дела и АА2 са ½ идеална дела.

Најзад, када је процесноправни однос сазрео за мериторно одлучивање, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право тј. одредбе члана 1, 15 и члана 43-а Закона о експропријацији РС и закључио да је захтев тужилаца основан. Са правним закључком првостепеног суда слаже се и овај суд, јер су за исти дати разлози којима се правилно објашњава како су тужиоци стекли право на новчану накнаду и зашто су тужени дужни да исту плате. У питању је тзв. фактичка експропријација код које се по логици ствари не тражи да је општина формално експроприсала земљиште да би власник или корисник одузетог земљишта стекао право на новчану накнаду. Однос фактичке експропријације настаје када се на земљишту граде путеви, инфраструктурни или други објекти од јавног и општег интереса, иако не постоји одлука – решење о одузимању земљишта. Дакле, до фактичке експропријације долази услед пропуста општине која дозвољава изградњу објеката од јавног интереса на земљишту које није формално експроприсано. Таква пракса доводи до угрожавања и повреде субјективних грађанских права физичких и правних лица на земљишту и другим непокретностима. Кроз институт фактичке експропријације штите се власници или корисници земљишта у односу на општину и друге државне органе који сами или преко трећих лица (крајњих корисника) организују изградњу јавних и других добара на земљишту које није формално експроприсано. Управо из ових разлога првостепени суд је обавезао тужене да тужиоцима плате накнаду за фактички одузете катастарске парцеле. Наиме, изградњом улице са потребном комуналном инфраструктуром промењен је карактер земљишта преко кога прелази та улица. Више се не ради о приватном добру, тј. приватном путу већ о јавном добру о коме води рачуна држава преко својих органа и јавних предузећа. У исто време општина и крајни корисник сносе одговорност власнику или кориснику земљишта јер су то њихово земљиште привели одговарајућој намени, а да га претходно нису одузели. Што се тиче висине досуђене надокнаде, овај суд налази да је правилно првостепени суд у складу са одредбом члана 43-а Закона о експропријацији РС закључио да су тужени дужни да плате тужиоцима укупан износ од 1.324.750,00 динара. Такође је правилна првостепена одлука уколико се иста односи на досуђену законску затезну камату, јер је иста правилно заснована на одредбама члана 277 став 1 ЗОО.

Имајући у виду наведено, овај суд је у складу са овлашћењем из одредбе члана 375 ЗПП жалбе тужених одбио као неосноване и потврдио првостепену пресуду у ставу І изреке.

Жалбама тужени нападају резултате доказног поступка покушавајући да кроз изнете тврдње доведу у сумњу тачност закључака првостепеног суда о битним чињеничним питањима спорног односа. Овај суд нема основа да сумња у чињенично стање побијане пресуде, јер је првостепени суд у образложењу своје одлуке дао разлоге којима се на јасан и потпун начин објашњава како је текао доказни поступак, који су докази изведени у току тог поступка и како су утврђене чињенице битне за одлучивање о захтеву тужилаца. Стога је непотребно да овај суд поново наводи и интерпретира разлоге којима је првостепени суд образложио своје чињеничне закључке. Пошто је чињенично стање правилно и потпуно утврђено и како су се међу њима стекле чињенице које законодавац претпоставља за примену наведених одредаба Закона о експропријацији РС, то су неосновани и они наводи жалбе којима се тврди да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је одлучивао о захтеву тужилаца.

Када је у питању правилност и законитост решења о трошковима парничног поступка, овај суд налази да је правилно првостепени суд закључио да тужиоцима треба признати право на накнаду тих трошкова; али првостепени суд очигледно није водио рачуна о томе да ли су све радње предузете од стране пуномоћника тужилаца биле нужне и потребне за вођење ове парнице, због чега се решење о трошковима парничног поступка не може сматрати правилним и законитим. Наиме, када законодавац у одредби члана 150 став 1 ЗПП прописује да ће суд узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице, тада у тој одредби треба видети правну норму која дефинише под којим условима се странци која је успела у парничном поступку може признати право на накнаду трошкова тог поступка. У наведеној правној норми законодавац користи формулацију „трошкови који су били потребни ради вођења парнице“, која је по својој садржини неодређеног карактера и подразумева да суд суштински испита процесне радње поводом којих је тражена накнада за њихово извођење па тек након тога изведе правни закључак да ли се за те радње може признати право на накнаду. Приликом одлучивања о трошковима поступка првостепени суд се уопште није бавио наведеним чињеничним питањима, већ је тужиоцима признао право за састав 13 поднесака. Стога овај суд сматра да је првостепени суд пропустио да на потпун начин утврди чињенично стање потребно за доношење правилне и законите одлуке о трошковима парничног поступка, због чега је у складу са овлашћењем из одредбе члана 387 став 1 тачка 3 ЗПП укинуо одлуку о трошковима парничног поступка као у ставу ІІ изреке. У поновном поступку првостепени суд ће прво утврдити које процесне радње је у име и за рачун тужилаца предузео њихов пуномоћник и да ли су исте биле нужне и потребне за вођење ове парнице. Након тога првостепени суд ће, у складу са захтевом тужилаца, одлучити о трошковима парничног поступка тако што ће на правилно и потпуно утврђено чињенично стање применити Адвокатску тарифу која је важила у моменту закључења главне расправе као и правило тзв. субјективне кумулације ( пошто је на страни тужилаца било више лица заступаних од стране истог адвоката ).

Овај суд је имао у виду све жалбене наводе тужених али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Тамара Узелац Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)