Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.08.2012.

Гж 1418/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1418/11
Дана 23.08.2012.године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Говедарица, председника већа, Снежане Настић и Миланке Вукчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник БАБА, адвокат, ради неоснованог обогаћења, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.49267/10 од 08.07.2010.године, у седници већа одржаној дана 23.08.2012.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.49267/10 од 08.07.2010.године, у ставовима првом и трећем изреке, и предмет у том делу враћа истом суду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име неоснованог обогаћења исплати износ од 1.200.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 19.09.2000.године до исплате. Ставом другим изреке, констатовано је да је предлог тужиоца за одређивање привремене мере повучен. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 234.600,00 динара.

Против наведене пресуде-дела којим је усвојен тужбени захтев (став први изреке) и одлуке о трошковима поступка (садржане у ставу трећем изреке) тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је из свих разлога прописаних одредбом чл.360 ст.1 Закона о парничном поступку.

Тужилац је одговорио на жалбу туженог.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења из чл.372 ЗПП (“Сл.гласник РС”, бр.125/04 и 111/09 који је ступио на снагу 23.02.2005.године), а који се примењује на основу чл.506 ст.1 ЗПП (“Сл.гласник РС” бр.72/11 који је ступио на снагу 01.02.2012.године), Апелациони суд је оценио да је жалба основана.

Према утврђеном чињеничном стању парничне странке су се упознале преко заједничког пријатеља ВВ, који се понудио тужиоцу да га повеже са туженим, поводом пружања правне помоћи тужиоцу у вези спора који је вођен пред Првим општинским судом у Београду. Међу парничним странкама је постигнут споразум да тужени води предметни спор за проценат од 10% од вредности предмета спора. Утврђено је да није закључен уговор о пуномоћству и да су тужилац и тужени неколико пута заједно одлазили у суд. У периоду од септембра 1997.године до децембра 1998.године тужилац је туженом у вези заступања и позитивног решења спора дао укупан износ од 40.000 ДЕМ о чему су сачинили признаницу 19.09.2000.године, коју су потписале обе стране.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев и обавезао туженог да исплати тужиоцу утужени износ. Према разлозима побијане пресуде, обавеза туженог произлази из одредбе чл.210 Закона о облигационим односима.

Међутим, закључак првостепеног суда о основаности тужбеног захтева се за сада не може прихватити.

Према одредби чл.46 ст.1 и 2 Закона о облигационим односима, уговорна обавеза може се састојати у давању, чињењу, нечињењу или трпљењу. Она мора бити могућа, допуштена и одређена, односно одредива. Правило по коме се уговорна обавеза може састојати у давању, чињењу, нечињењу или трпљењу, произлази из самог појма облигације према коме је облигација правни однос између две одређене стране на основу кога је једна страна овлашћења да захтева од друге стране одређено давање, чињење или уздржавање од нечега што би иначе имала право да чини, а друга страна је дужна да то испуни. Из овога произлази да је свака облигација правни односно имовинскоправни однос, да су субјекти облигационог односа одређена лица, да облигациони однос има одређен предмет и садржину, и, да је облигациони однос релативног карактера. Под садржином облигације подразумевају се права и обавезе, док је предмет све оно на шта се облигација односи, тј. давање, чињење или уздржавање од одређеног чињења. Према чл.51 ст.1 Закона о облигационим односима, свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ. Основ је недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. Основ уговорне обавезе или кауза је циљ коме странке теже приликом преузимања уговорних обавеза. Код двострано обавезних уговора обавеза једне странке има за своју каузу обавезу друге странке, обавеза једне, основ је обавезе друге стране. Према томе, кауза је један од битних услова за настанак одређеног правног посла односно уговора. Дакле, кауза, односно основ за закључење уговора, је непосредан разлог за закључење уговора, који у уговору може бити видно изражен или прикривен, али у сваком случају мора бити допуштен. Уколико се основ закључења уговора из самог уговора не види, или је он прикривен, ради оцене његове допуштености, треба установити основ закључења уговора и то не само из садржине уговора, већ испитивањем околности које су довеле до закључења таквог уговора. Првостепени суд је усвојио захтев тужиоца позивајући се на одредбе чл.210 Закона о облигационим односима, мада чињенични основ на коме је тај захтев заснован уопште не упућује на примену овог материјално правног прописа. Наиме, из првостепене пресуде не може се идентификовати основ правног посла. Он се, судећи по наводима тужбе, у овој парници може само наслућивати, због чега не постоје услови да се побијана пресуда испита са потребном сигурношћу, што указује на битну повреду одредаба парничног поступка из чл 361 ст.2 тачка 12 ЗПП. При оцени да ли нека околност представља каузу, треба имати у виду и побуде односно мотиве странака за закључење уговора. Уколико је основ закључења споразума недопуштен, такав споразум сагласно одредби чл.52 Закона о облигационим односима не производи правно дејство, односно био би ништав правни посао. Из садржине признанице произилази да је тужени примио новац на име услуга у вези са заступањем и позитивним решењем спора који је тужилац водио пред Првим општинским судом у Београду. С тим у вези, с обзиром да тужилац тврди да му је тужени обећао помоћ у решавању спора уз противуслугу у висини од 10% од вредности спора, требало је утврдити основ и мотиве за закључење тог уговора, а с тим у вези и да ли је он допуштен. Због тога је одлука заснована и на погрешној примени материјалног права, а последица тог пропуста суда довела је до непотпуног утврђења одлучних чињеница чијим постојањем је условљена оцена суда о основу тужбеног захтева.

Са изнетих разлога, побијана пресуда је морала бити укинута.

Да би се стекли услови за правилно одлучивање о овој правној ствари, првостепени суд, у поновном поступку, треба да расправи чињенице које су изостале у досадашњем току поступка, а које се односе на постојање мотива, побуде странака за закључење уговора. Ако се утврди да основ закључења уговора не постоји или је недопуштен, такав уговор је ништав сагласно одредби чл.52 односно чл.53 Закона о облигационим односима. С обзиром да се на ништавост пази по службеној дужности сагласно одредби чл.109 ст.1 Закона о облигационим односима, првостепени суд ће утврдити наведене околности и чињенице од којих зависи правилна примена материјалног права односно одредбе чл.103 и 104 Закона о облигационим односима и законита одлука о захтеву тужиоца у овој парници.

Пошто сагласно члану 398 став 2 ЗПП поступи по примедбама из овог решења, првостепени суд ће, ценећи и остале жалбене наводе, поново одлучити о тужбеном захтеву и на основу резултата целокупног поступка, водећи рачуна да чињенично стање буде правилно и потпуно утврђено у смислу одредбе чл.313 ЗПП, који је сада на снази и по чијим одредбама ће, сходно чл.506 ст.2, спровести поновни поступак, па ће правилном применом материјалног права донети нову и на закону засновану одлуку за коју ће дати потпуне, јасне и непротивречне разлоге.

Из изложених разлога, применом одредбе чл.376 ст.1 и чл.377 ст.2 ЗПП, важећег у време доношења ожалбене пресуде, одлучено је као у изреци овог решења.

Укинута је и одлука о трошковима поступка на основу чл.161 ст.3 ЗПП, јер зависи од исхода спора и постигнутог успеха странака.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)