Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.10.2011.

Гж 14346/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 14346/10
13.10.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

  Апелациони суд у Београду у већу састављеном од судија: Споменке Зарић, председника већа, Меланије Сантовац и Милице Аксентијевић чланова већа, у парници по тужби тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат против тужене ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради раскида уговора и исплате и по тужби тужиоца Општинског јавног тужиоца из Зајечара против тужених АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат и ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради утврђења ништавости уговора, одлучујући о жалбама АА и ББ изјављеним против пресуде Основног суда у Зајечару П 529/10 од 22.06.2010.године, у седници одржаној 13.10.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ПОТВРЂУЈЕ се пресуда Основног суда у Зајечару П 529/10 од 22.06.2010.године у ставу другом изреке пресуде и ОДБИЈАЈУ, као неосноване, жалба тужене ББ и жалба тужиоца АА у наведеном делу.

   ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Зајечару П 529/10 од 22.06.2010.године у ставу првом и трећем изреке пресуде тако што СЕ ОБАВЕЗУЈЕ тужена ББ да тужиоцу АА исплати износ од 3.000,00 евра са затезном каматом по стопи Централне европске банке почев од 29.02.2008.године до исплате, све у динарској противвредности по курсу на дан исплате у року од 15 дана од пријема преписа ове пресуде, док се тужбени захтев тужиоца у преосталом делу којим је тражио да се раскине уговор о купопродаји непокретности закључен између њега као купца и тужене ББ као продавца оверен пред Општинским судом у Зајечару Ов I 4833/2006 од 04.12.2006.године, да се тужена ББ обавеже да тужиоцу АА исплати: износ од 9.000,00 евра у динарској противвредности по курсу на дан 04.12.2006.године, преко досуђеног износа од 3.000,00 евра до траженог износа од 12.000,00 евра, све у динарској противвредности, износ од 6.722,50 динара на име трошкова приликом закључења уговора о купопродаји, износ од 8.250,00 динара на име трошкова за адвокатске услуге приликом састава уговора о купопродаји, износ од 47.040,00 динара на име плаћеног пореза на промет непокретности, све са законском затезном каматом почев од 04.12.2006.године до исплате, као и у делу захтева за исплату затезне камате на износ од 3.000,00 еура преко досуђене, а до тражене каматне стопе почев од 04.12.2006.године до 29.02.2008.године ОДБИЈА, као неоснован.

  ПРЕИНАЧУЈЕ се одлука о трошковима поступка садржана у ставу четвртом изреке пресуде Основног суда у Зајечару П 529/10 од 22.06.2010.године тако што се обавезује тужена ББ да тужиоцу АА на име трошкова поступка исплати износ од 58.085,80 динара, у року од 15 дана од пријема преписа ове пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Основног суда у Зајечару П 529/10 од 22.06.2010.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се раскине уговор о купопродаји непокретности закључен између тужене ББ као продавца и тужиоца АА као купца оверен пред Општинским судом у Зајечару Ов I 4833/2006 од 04.12.2006.године, да се тужена ББ обавеже да тужиоцу исплати на име купопродајне цене износ од 12.000,00 евра у динарској противвредности по званичном курсу на дан 04.12.2006.године, на име трошкова приликом закључења уговора о купопродаји износ од 6.722,50 динара, на име трошкова за адвокатске услуге приликом састава уговора о купопродаји износ од 8.250,00 динара, на име плаћеног пореза на промет непокретности износ од 47.040,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 04.12.2006.године до исплате. Ставом другим изреке, утврђено је да је ништав и да не производи правно дејство уговор о купопродаји непокретности закључен између тужене ББ као продавца и тужиоца АА као купца оверен пред Општинским судом у Зајечару Ов I 4833/2006 од 04.12.2006.године. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена ББ да износ од 3.000,00 евра у динарској противвредности по званичном курсу на дан исплате преда Граду Зајечару. Ставом четвртим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

  Против наведене пресуде благовремену жалбу је изјавио АА због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Против наведене пресуде у ставу другом и трећем изреке благовремену жалбу је изјавила ББ због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Апелациони суд у Београду је испитао првостепену пресуду у границама овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку и оценио да су жалбе делимично основане.

  У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд у смислу одредбе члана 372. став 2. истог Закона пази по службеној дужности нити друге битне повреде одредаба парничног поступка, које би биле од утицаја на правилност и законитост побијане пресуде. Није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361.став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку на коју се указује у жалби тужене ББ, јер је у пресуди наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

  Према утврђеном чињеничном стању, тужилац АА као зајмодавац је туженој ББ као зајмопримцу дао на зајам износ од 3000,00 евра са роком враћања од 2 месеца и месечном каматом од 15%. Како се тужена ББ налазила у тешкој материјалној ситуацији, ради обезбеђења потраживања зајмодавца по наведеном уговору о зајму, између ових лица је закључен и оверен пред Општинским судом у Зајечару уговор о купопродаји непокретности - зграде аа, као и дворишта површине 0,03,72 ха, све уписано у ПЛ _ КО Зајечар. У уговору је наведено да је купопродајна цена 12.000 евра у динарској противвредности. Тужилац АА, сем 3000,00 евра није предао други новчани износ туженој ББ.

   Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд ставом другим изреке побијане пресуде утврдио да је предметни уговор о купопродаји ништав. Ово стога што је првостепени суд правилно закључио да је конкретан уговор закључен ради обезбеђења потраживања туженог по основу усмено закљученог уговора о зајму, а не ради остварења циља купопродајног уговора (основ за пренос права својине на непокретности), те да као такав сагласно одредби члана 66. ЗОО представља привидан правни посао. Привидан (симулован) уговор о промету непокретности не производи правно дејство и не може бити основ за стицање права својине. С обзиром да је спорни купопродајни уговор закључен ради обезбеђења и извршења обавезе тужене ББ из уговора о зајму, то је у конкретном случају, сагласно одредби члана 52. ЗОО, основ купопродајног уговора, недопуштен, односно спорни купопродајни уговор је ништав и не производи правно дејство. Правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да раскине спорни уговор о купопродаји и обавеже тужена ББ да тужиоцу накнади штету због неиспуњења и раскида уговора. Наиме, спорни уговор као привидан уговор нема дејства међу уговорним странама, те се као такав не може ни раскинути из разлога што једна од уговорних страна није испунила своју уговорну обавезу, нити остварити накнада штете због неиспуњења и раскида таквог уговора. Како је према утврђеном чињеничном стању, тужилац АА, као један од учесника закључења ништавог правног посла био несавестан (у свом исказу је навео да није имао намеру да купи спорну кућу) по налажењу овог суда, правилно је одбијен његов захтев за накнаду штете у виду учињених трошкова приликом састављања и закључења уговора о купопродаји, као и и трошкова плаћеног пореза на промет непокретности, јер је ове трошкове као последицу закључења ништавог уговора, сам скривио. Према одредбама члана 66. став 2. ЗОО ако привидан уговор прикрива неки други уговор, тај уговор важи ако су испуњени услови за његову правну ваљаност. У конкретном случају, ни прикривен (дисимулован) уговор о зајму не испуњава услове за пуноважност, јер према утврђеном чињеничном стању, новац је дат на зајам уз камату од 15% месечно, а тужиоцу АА је било познато да је тужена ББ као зајмопримац била у тешкој финансијској ситуацији, те је закључењем таквог уговора испољена очигледна несрамера узајамних давања уговорних страна, па је првостепени суд правилно закључио да овај уговор има елементе зеленашког уговора, који сагласно члану 141. ЗОО, не производи правно дејство.

  Имајући у виду наведено, неосновано се у жалбама парничних странака оспорава утврђено чињенично стање које се односи на закључење уговора о купопродаји, као и да ни из једног доказа не произилази да је уговор о купопродаји ништав. Наиме, првостепени суд је правилном оценом изведених доказа (саслушањем парничних странака) утврдио да је уговор о купопродаји закључен ради обезбеђења враћања износа позајмице, те да код АА није постојала намера стицања права својине на предметној непокретности, нити намера ББ да исту отуђи.

  Међутим, према налажењу другостепеног суда, првостепени суд је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право када је побијаном пресудом обавезао тужену ББ да примљени новац у износу од 3000,00 евра преда Граду Зајечару, сматрајући да су у конкретном случају испуњени услови предвиђени чланом 104. став 2. и 3. ЗОО. Одредбом члана 104. ЗОО и то ставом 1. прописано је, између осталог, да у случају ништавости уговора свака страна је дужна да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, а ставом 2. прописано је да ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, суд може одбити, у целини или делимично, захтев несавесне стране за враћање оног што је другој страни дала, а може и одлучити да друга страна оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији она има седиште, односно пребивалиште или боравиште, док је ставом 3. прописано да ће суд приликом одлучивања водити рачуна о савесности једне, односно обеју странака, о значају угроженог добра или интереса, као и о моралним схватањима. Имајући у виду цитиране законске одредбе, као и утврђено чињенично стање, Апелациони суд налази да нису испуњени услови за предају спорног новчаног износа Граду Зајечару, с обзиром да околности конкретног случаја не представљају такво кршење принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја да би се у конкретном случају одредила санкција из члана 104. став 2. ЗОО, па је сагласно наведеној одредби става 1. истог члана тужена ББ дужна да тужиоцу АА врати новчани износ 3000,00 евра (примљен по ништавим правним пословима), на који износ тужилац АА има право на затезну камату по стопи Централне европске банке (јер се ради о девизном потраживању) све у динарској противредности, стим да камата тече почев од дана поднете тужбе до исплате, имајући у виду, да су према утврђеном чињеничном стању, обе уговорне стране биле несавесне.

  Из наведених разлога, овај суд је применом одредаба чланова 375. и 380. тачка 4. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци ове пресуде.

  Одлучујући о трошковима парничног поступка суд је имао у виду успех станака у спору и чињеницу да ОЈТ у Зајечару није захтевало трошкове, па је применом одредаба чланова 149. став 1, 150. и 161. став 2. Закона о парничном поступку обавезао тужену ББ, која је у целини изгубила парницу, да АА, који је опредељено захтевао трошкове, накнади издатке који су били потребни ради вођења ове парнице и то нужне трошкове ангажованог адвоката за приступ на 7 рочишта у износу од по 5.000,00 динара и трошак судске таксе на тужбу и пресуду по 11.542,90 динара, што укупно чини износ од 58.085,80 динара, а одмерени су према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксеној тарифи Закона о судским таксама. Тужиоцу није признат трошак састава тужбе, с обзиром да тужиоца у време подношења тужбе није заступао адвокат.

  Из наведених разлога, овај суд је применом одредбе члана 387. тачка 3. Закона о парничном поступку преиначио одлуку о накнади трошкова парничног поступка садржану у ставу четвртом изреке побијане пресуде и одлучио као у ставу трећем изреке ове пресуде.


Председник већа-судија
Споменка Зарић, ср.

МШ
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)