Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.07.2011.

Гж 14347/10

 РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 14347/10
21.07.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиље АА из Загреба, коју заступа АБ, адвокат, против тужене Репбулике Србије, коју заступа Републички јавни правобранилац са седиштем у Београду, ул. Немањина бр. 22-26, Општине Врачар у Београду, коју заступа Јавни правобранилац општине Врачар, ул. Његошева бр. 77 и ББ, коју заступа БА, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалбама тужених изјављеним против пресуде Трећег општинског суда у Београду П.458/01 од 03.10.2007. године, у седници већа одржаној 21.07.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

Одбијају се као неосноване жалбе тужених и потврђује пресуда Трећег општинског суда у Београду П.458/01 од 03.10.2007. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег општинског суда у Београду П.458/01 од 03.10.2007. године ставом првим изреке утврђено је да не производи правно дејство као ништав уговор о откупу стана закључен 23. септембра 1999. године између тужене Општине Врачар као продавца и тужене ББ, као купца, оверен код Трећег општинског суда у Београду Ов. 4460/1999 дана 29.септембра 1999. године. Ставом другим изреке је утврђено да тужиља има право власништва на двособном стану који се налази на другом спрату стамбене зграде аа, што су тужени Република Србија и Општина Врачар дужни да признају и трпе да тужиља упише право својине у јавној књизи. Ставом трећим изреке обавезани су тужени да тужиљи на име накнаде трошкова парничног поступка исплате 190.090,00 динара.

Против наведене пресуде у целости жалбе су благовремено изјавили тужени Општина Врачар и ББ због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Тужена Република Србија је благовремено изјавила жалбу у делу одлуке о трошковима поступка.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП и налази да жалбе нису основане.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст 2 тачка 12 истог Закона, на коју се жалбама тужених Општине Врачар и ББ неосновано указује. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивуречна. Садржи разлоге о одлучним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужена ББ 27.12.1995. године поднела предлог за проглашење тужиље умрлом. Решењем Трећег општинског суда у Београду Р. 94/95 од 21. маја 1996. године тужиља је проглашена умрлом, а као датум смрти сматра се 01. јули 1988. године. Правноснажним решењем Трећег општинског суда у Београду О.1056/96 од 21. јула 1997. године заоставштина пок. АА која се састоји од права власништва на аа, предата је на управљање и коришћење Општини Врачар. Тужена Република Србија је уписала право својине на предметној непокретности у јавној књизи, са правом коришћења тужене Општине Врачар. Тужена Општина Врачар је као продавац са туженом ББ као купцем 23. септембра 1999. године закључила уговор о откупу предметног стана, за купопродајну цену од 40.865,31 динар. Уговор је оверен код Трећег општинског суда у Београду Ов.I-4460/1999 од 29. септембра 1999. године. Решењем Трећег општинског суда у Београду Р.11/05 од 30. јуна 2005. године укинуто је решење Трећег општинског суда у Београду Р. 94/95 од 21. маја 1996. године којим је тужиља проглашена умрлом и тужена ББ као предлагач је обавезана да накнади трошкове ванпарничног поступка тужиљи као противнику предлагача.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно је побијаном одлуком примењено материјално право и то чл. 103 ст 1 Закона о облигационим односима усвајањем тужбеног захтева.

Према чл. 207 ст 2 Закона о наслеђивању (“Службени гласник РС” бр. 46/95), рокови који по овом закону почињу да теку од дана отварања наслеђа, теку од дана правноснажности решења о проглашењу лица за умрло. У смислу чл. 209 Закона о наслеђивању, код заоставштине без наследника која се предаје на уживање Републици Србији, она стиче својину на предатим стварима у року од 3 године за покретне, а 10 година за непокретне ствари, почев од отварања наслеђа. Тужиља је проглашена умрлом решењем од 21. маја 1996. године. У време закључења уговора о откупу стана 1999. године нису били протекли рокови потребни за стицање права својине Републике Србије на спорној непокретности, нити је ово право стечено касније, до подношења тужбе у овој парници 2001. године односно до доношења одлуке којим је укинуто решење о проглашењу тужиље за умрлу 2005. године, без обзира на упис права у јавну књигу јер је упис права својине на непокретности код стицања на основу наслеђа деклараторног, а не конститутивног карактера. Стога се жалбама тужених Општине Врачар и ББ неосновано указује да су били испуњени услови за ваљаност уговора о откупу у време његовог закључења. Будући да је тужена Општина Врачар уговором о откупу располагала оним што нема, предметни уговор је ништав применом чл. 103 ст 1 Закона о облигационим односима.

Према томе, тужена Република Србија односно тужена Општина Врачар није имала право располагања ствари у време када је учињен промет, па ни тужена ББ није могла стећи право својине, супротно наводима њене жалбе. Међутим и да је ово право стечено, услед чињенице да није био испуњен услов за наслеђивање тужиље, тужени Општина Врачар и ББ би свакако били обавезни да имовину врате, сходно чл. 210 ЗОО којим је предвиђено враћање имовине уколико се није остварио или је касније отпао основ за прелаз имовине. И у тој ситуацији је уговор о откупу ништав, применом чл. 103 ст. 1 Закона о облигационим односима.

Наводи жалбе тужене ББ којима се указује да је уговор извршен и да је она савестан купац немају утицаја на одлучивање. Не ради се о вишеструком промету непокретности када својину на ствари стиче савестан купац. Између тужених Општине Врачар и ББ је закључен уговор о промету непокретности који је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима јер тужена Општина Врачар као продавац није имала право располагања са ствари. Тужиља као власник прометоване непокретности има правни интерес да захтева утврђење ништвости тог уговора као и да суд утврди њено право својине (чл. 109 ЗОО). Поред тога, у конкуренцији савесности тужиље која није својим радњама проузроковала одузимање права својине и тужене као стицаоца, оправдан је повраћај права својине тужиље. Супротно наводима жалбе тужене Општине Врачар, околност да решење којим се заоставштина тужиље предаје њој на коришћење није стављено ван снаге, нема значај јер тужиља свакако има право да захтева утврђење права својине у парници, која је корективног карактера. Околност да уговор о закупу на неодређено време тужене ББ није стављен ван снаге такође није од утицаја јер је предмет ове парнице утврђење права својине, а не захтев за исељење и предају ствари. Жалбом тужене Општине Врачар се неосновано оспорава правни интерес тужиље за утврђење права својине код чињенице да је у јавној књизи на спорном стану уписано право својине Републике Србије.

Тужена Република Србија неосновано оспорава одлуку о трошковима поступка указивањем да није својим радњама изазвала спор. Тужена Република Србија је уписана као носилац права својине на спорној непокретности у јавној књизи па је пасивно легитимисана у спору за утврђење права својине по тужби другог лица. Поред тога, тужена Република Србија неосновано указује да није учествовала у промету спорног стана будући да према чл. 8 ст 1 Закона о средствима у својини Републике Србије, о прибављању и отуђењу непокретности које користе државни органи и организације одлучује Влада Републике Србије. Супротно наводима жалбе тужене Општине Врачар, одлука о трошковима поступка је донета у складу са Тарифом о наградама и накнадама за рад адвоката важећом у време доношења побијане пресуде.

Са изнетих разлога, применом чл. 375 ЗПП, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)