Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.03.2018.

Гж 1455/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1455/18
07.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Драгане Миросављевић и Веселинке Милошевић, чланова већа, у парници тужиоца Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Града Београда, улица Његошева бр. 84, против тужених ББ, чији је пуномоћник АБ, адвокат из Београда, ББ1 и ББ2, чији је пуномоћник АБ, као правних следбеника сада покојног ПП, ради стицања без основа, одлучујући о жалбама тужених изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П 80198/10 од 11.04.2016. године, која је исправљена решењем истог суда П 80198/10 од 23.05.2016. године, у седници одржаној 07.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 80198/10 од 11.04.2016. године, која је исправљена решењем истог суда П 80198/10 од 23.05.2016. године у ставу првом, трећем, четвртом и петом изреке.

ОДБИЈА СЕ захтев тужених за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 80198/10 од 11.04.2016. године, која је исправљена решењем истог суда П 80198/10 од 23.05.2016. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев, па су обавезани тужени да тужиоцу, као солидарни дужници исплате износе од 280.137,28 динара са законском затезном каматом почев од 25.09.2002. године па до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу тужбеног захтева за исплату законске затезне камате на досуђени износ од 280.137,28 динара за период пре 25.09.2002. године. Ставом трећим изреке, усвојен је предлог тужиоца за одређивање привремене мере па је забрањено туженима да отуђе и оптерете непокретност локал аа. Ставом четвртим изреке, одлучено је да привремена мера остаје на снази до правноснажног окончања поступка у предмету овог суда П 80198/10. Ставом петим изреке, обавезани су тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка солидарно исплате износ од 30.800,00 динара.

Тужене ББ и ББ2 су изјавиле благовремену жалбу из чије садржине произилази да исту побијају у ставу првом, трећем, четвртом и петом изреке због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, а тужени ББ1 због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у ожалбеном делу на основу члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14), Апелациони суд је нашао да жалбе тужених нису основане.

  У поступку пред првостепеним судом, није учињена нека од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбама указује на повреду поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП, јер је изрека побијане пресуде разумљива, у складу је са разлозима наведеним у образложењу и изведеним доказима и дати су јасни и непротивречни разлози, тако да се законитост и правилност побијане пресуде може испитати.

У поступку пред првостепеним судом је утврђено да се пред Првим општинским судом у Београду под бројем П 5731/02 водио поступак по тужби тужилаца ПП и ББ против тужене Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града, ради накнаде штете, у ком поступку је донета пресуда П 2933/97 од 31.10.1999. године и ставом првим изреке усвојен тужбени захтев и обавезана тужена Дирекција да тужиоцима на име накнаде штете исплати износ од 538,26 динара са законском затезном каматом од 30.09.1995. године па до исплате и износ од 5.000 ДМ у динарској противвредности по курсу на дан исплате на име изгубљене користи са домицилном каматом од 01.02.1990. године па до исплате, док је ставом другим изреке за преостали део одбијен тужбени захтев. Ставом трећим изреке одлучено је о трошковима поступка. Пресудом Окружног суда у Београду Гж 3878/00 од 14.08.2000. године, потврђена је пресуда П 2933/97 у првом и трећем ставу изреке. На основу правноснажне пресуде П 2933/97 донето је решење о извршењу И 783/01 од 08.06.2001. године, којим је одређено извршење наведене пресуде на новчаним средствима дужника Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу. Извршење је спроведено 12.06.2001. године тако што је исплаћен износ од 280.137,28 динара. Након што је спроведено извршење, Врховни суд Србије је решењем Рев 94/01 од 17.07.2002. године укинуо пресуду Окружног суда у Београду Гж 3878/2000 од 14.08.2000. године и пресуду Првог општинског суда у Београду П 2933/97 од 31.10.1999. године у усвајајућем делу (став први и трећи изреке) и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење, а ова одлука је достављена пуномоћнику тужиоца у том поступку 25.09.2002. године. У поновном поступку дана 28.11.2005. године донето је решење о повлачењу тужбе П 5731/02 које је постало правноснажно дана 02.02.2006. године.

Из стања у списима произилази да је тужени ПП преминуо 03.05.2007. године и у поступку расправљања заоставштине утврђено је да су његови законски наследници супруга ББ3, син ББ1 и ћерке ББ и ББ2. Решењем Општинског суда у Крушевцу О бр. 815/07 од 30.08.2007. године, расправљена је заоставштина пок. ПП и за наследника оглашена његова супруга ББ3 на девизним средствима код “Комерцијалне банке” а.д. Београд, Филијала Крушевац. Поднеском од 18.03.2011. године, тужилац је, након смрти ПП, као тужену означио његову супругу ББ3. Како је ББ3 преминула 27.06.2009. године, тужилац је на рочишту 23.10.2012. године и поднеском од 02.11.2012. године, као тужене означио ББ и сукцесоре ББ1 и ББ2.

Код утврђеног, првостепени суд је закључио да је доношењем одлуке Врховног суда Србије Рев 94/01 отпао правни основ за исплату новачног износа од 280.137,28 динара, с обзиром да је решењем Врховног суда Србије укинута првостепена и другостепена одлука и тужени неосновано држе исплаћена новчана средства тужиоца од момента достављања решења Врховног суда Србије пуномоћнику тужилаца у том поступку, што представља моменат сазнања да је основ по којем држе исплаћени новац отпао и од тог тренутка се сматрају несавесним држаоцем, па је сходно члану 210 и 214 Закона о облигационим односима обавезао тужене да тужиоцу исплате износ од 280.137,28 динара са законском затезном каматом почев од 25.09.2002. године па до исплате. Одлучујући о предлогу за издавање привремене мере, а имајући у виду основаност тужбеног захтева тужиоца у погледу главног потраживања и делимичну основност у погледу потраживања законске затезне камате, те чињенице да би по налажењу суда отуђењем предметног локала могла бити осујећена или знатно отежана наплата потраживања тужилаца одређена у ставу првом изреке, то је са позивом на одредбу члана 293 и 294 Закона о извршењу и обезбеђењу одредбио привремену меру као у изреци.

По налажењу овог суда, првостепени суд је потпуно и правилно утврдио чињенично стање и правилном применом материјалног права донео одлуку као у ожалбеном делу побијане пресуде.

Оцењујући наводе жалбе тужених ББ и ББ2 да у пресуди није правилно унета реч парничних странака, овај суд налази да су овакви наводи без утицаја на другачије решење у овој правној ствари, с обзиром да пресуда у смислу члана 355 ЗПП садржи увод, изреку и образложење, у пресуди су докази цењени правилно сходно члану 8 ЗПП, па чињеница да првостепени суд није у потпуности изложио реч странака не води другачијој одлуци. Позивање у жалби на одредбу члана 222 Закона о наслеђивању да наследник одговора за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине, да је искључиви наследник ПП била његова супруга ББ3 и да иза ББ3 оставина није вођена, јер није било заоставштине и да тужени стога не могу бити одговорни за дугове свог оца, нису основани. Пре свега тужена ББ одговора лично као странка и као лице које је било тужилац у предмету П 5731/2002, а у току поступка међу странкама није било спорно да су тужени правни следбеници ББ3, која је оглашена за наследника на заоставштини ПП и која је пријемом наслеђа преузела и дугове оставиоца, па како тужени у току поступка нису предложили доказе у односу на тврдњу да иза ББ3 није било заоставштине, не може се прихватити жалбени навод да тужени не одговарају за повраћај исплаћеног новца. Тачно је да су тужени у току поступка навели да иза ББ3 није било заоставштине, али такву тврдњу нису доказали, а тужилац ову чињеницу није учинио неспорном, већ је у поднеску од 05.11.2012. године обавестио суд да иза ББ3 није вођен оставински поступак, али без изјашњења на околност заоставштине иза ББ3. Осим тога, оставинско решење је декларативног карактера, јер заоставштина у смислу члана 212 Закона о наслеђивању прелази на оставиочеве наследнике у тренутку његове смрти, па околност да оставински поступак иза сада пок. ББ3 није вођен, у том контексту не утиче на обавезу тужених као законских наследника да врате примљени новчани износ. Стога постоји одговорност тужених као санаследника за оставиочеве дугове у смислу члана 222 и 224 Закона о наслеђивању, код изнете чињенице да су правни следбеници ББ3 која је наследила ПП. У односу на период од када тече камата на износ главног дуга, као и у погледу разлога за одређивање привремене мере првостепени суд је дао правилне и ваљане разлоге које прихвата и овај суд па их неће понављати.

Оцењујући наводе жалбе туженог ББ1 да је у предмету П 5731/2002 део износа досуђен у динарима а део у ДМ, овај суд налази да наводи нису од утицаја на другачију одлуку, с обзиром да је са рачуна тужиоца 12.06.2001. године по правноснажној пресуди П 2933/97 скинут и исплаћен укупан износ од 287,137,28 динара. Указивање на недостатак пасивне легитимације туженог ББ1 јер је ББ3 наследила свог супруга, није основано код чињенице да је тужени ББ1 законски наследник ББ3 која је наследила ПП, а да тужени у току поступка није доказао да ББ3 није имала имовине. Првостепени суд је правилно усвојио тужбени захтев у делу камате на износ главног дуга почев од 25.09.2002. године па до исплате, па је без утицаја на другачију одлуку указивање у жалби да је приликом одбијања тужбеног захтева у делу камате на износ главног дуга дошло до техничке грешке, тим више што је ова техничка грешка у току поступка и исправљена решењем од 23.05.2016. године.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, која се сагласно члану 150 и 153 ЗПП, правилно признати и обрачунати.

Одбијен је захтев тужених за накнаду трошкова другостепеног поступка, јер тужени нису успели у поступку по жалби.

Из изнетих разлога, а на основу члана 390 ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)