Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.07.2011.

Гж 14575/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 14575/10
07.07.2011.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Зорице Јашаревић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужиоца АА чији је пуномоћник адвокат АА1 против тужених Републике Србије, чији је законски заступник Републичко јавно правобранилаштво Београд улица Немањина број 26 и Градског центра за социјални рад Београд улица Руска бр.4 чији је пуномоћник адвокат ББ1, ради раскида уговора и исплате, одлучујући о жалбама тужених изјављеном против пресуде Другог основног суда у Београду – Судске јединице у Обреновцу П.бр.328/09 од 21.04.2010.године, у седници већа одржаној на дан 07.јула 2011.године, донео је


П Р Е С У Д У


ДЕЛИМИЧНО СЕ УСВАЈА жалба туженог Градског центра за социјални рад из Београда и ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Другог основног суда у Београду – Судске јединице у Обреновцу П.бр.328/09 од 21.04.2010.године у делу става првог изреке којим је усвојен захтев за раскид уговора о купопродаји непокретности закључен између тужиоца АА као купца и ВВ као продавца оверен дана 21.08.2001.године код Општинског суда у Обреновцу под бројем Ов.24/01 у односу на туженог Градски центар за социјални рад из Београда па се тужбени захтев тужиоца према друготуженом Градском центру за социјални рад из Београда ОДБИЈА као неоснован.

У преосталом делу става првог изреке и у ставу другом изреке ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Другог основног суда у Београду – Судске јединице у Обреновцу П.бр.328/09 од 21.04.2010.године и жалба тужених ОДБИЈА као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду – Судске јединице у Обреновцу П.бр.328/09 од 21.04.2010.године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца АА па је раскинут уговор о купопродаји непокретности закључен између тужиоца АА као купца и ВВ као продавца, оверен дана 21.08.2001.године код Општинског суда у Обреновцу под бројем Ов.24/01 и обавезани тужени Република Србија и Градски центар за социјални рад из Београда да на име повраћаја купопродајне цене солидарно исплате тужиоцу АА износ од 2.300 еура у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије за девизе на дан исплате са домицилном каматом на износ од 4.500 ДМ почев од 01.10.2001.године до 31.01.2001.године а на износ од 2.300 еура почев од 01.01.2002.године па до исплате а све у динарској противвредности као и да исплате износ од 880,00 динара са законском затезном каматом почев од 21.08.2001.године па до исплате, све у року од 15 дана од дана писменог отправка пресуде. Ставом другим изреке, обавезани су тужени Република Србија и Градски центар за социјални рад из Београда да тужиоцу солидарно исплате износ од 101.516,00 динара на име трошкова парничног поступка, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против означене пресуде у целини, друготужени је изјавио жалбу из свих законских разлога.

Првотужени је изјавио жалбу такође из свих законских разлога против дела одлуке којим је обавезан да солидарно са друготуженим изврши повраћај купопродајне цене како произлази из жалбених навода.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе члана 372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба првотуженог неоснована, а жалба друготуженог делимично основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које апелациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је, као купац, са сада покојном ВВ (која је у току овог поступка преминула, те поступак настављен против њеног правног следбеника Републике Србије), као продавцем, закључио уговор о продаји непокретности који је оверен код Општинског суда у Обреновцу дана 21.08.2001.године под бројем Ов.24/01. Уговор је закључен у присуству радника друготуженог Центра за социјални рад чији штићеник је била сада покојна Живана у време закључења уговора. Покојна Живана није била под старатељством, нити је била лишена пословне способности. Цео износ купопродајне цене тужилац је исплатио благајни друготуженог Градског центра за социјални рад на основу споразума са продавцем а друготужени је добијени износ уплатио на рачун буџета Републике Србије ради делимичног намирења трошкова смештаја продавца ВВ у Геронтолошком центру у Обреновцу. На непокретности која је била предмет уговора о продаји уписана је забрана отуђења у земљишним књигама у корист друготуженог који је одбио да изда тужиоцу брисовну дозволу. Тужилац није уведен у посед купљене непокретности.

Примењујући на тако утврђено чињенично стање материјално право одредбе чланова 124, 125 став 3, 132 став 2 и 5 ЗОО које регулишу услове за раскид двостраних уговора и последице раскида, те одредбе члана 210 став 2 и 214 истог закона које регулишу неосновано обогаћење, првостепени суд је тужбени захтев за раскид предметног купопродајног уговора и повраћаја примљене купопродајне цене према оба тужена усвојио ценећи да је тужилац у целости испунио своју уговорну обавезу исплатом купопродајне цене на благајни друготуженог, док продавац односно његов правни следбеник првотужени није извршио своју уговорну обавезу, није увео тужиоца у посед купљене непокретности, а друготужени није омогућио несметан упис тужиоца у земљишне књиге издајући му обећану брисовну дозволу без које се према земљишнокњижним правилима не може извршити упис права својине у земљишним књигама.

Имајући у виду садржину правне заштите која се тужбом тражи те утврђено чињенично стање које се жалбеним наводима не доводи у сумњу правилна је правна оцена првостепеног суда да су се стекли услови за раскид предметног уговора о продаји у односу на првотужену Републику Србију као универзалног правног следбеника продавца и да су оба тужена солидарно дужни да тужиоцу изврше повраћај исплаћене купопродајне цене по овом уговору у утуженом износу о чему је првостепени суд дао довољне и јасне разлоге које као правилне прихвата и апелациони суд.

Основано се међутим жалбом друготуженог указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право када је и према друготуженом усвојио захтев за раскид предметног уговора о продаји. Према одредби члана 148 став 1 и 2 Закона о облигационим односима уговор ствара права и обавезе за уговорне стране а има дејство и на универзалне правне следбенике уговорних страна. Будући да је уговор о продаји Ов.24/01 од 21.08.2001.године закључен између тужиоца, као купца и правног претходника првотужене ВВ, као продавца, а само исплата купопродајне цене уговорена између купца и продавца у корист друготуженог предметни уговор се може раскинути из разлога прописаних одредбама члана 124 и 125 став 3 ЗОО који у овом случају постоје према првотуженој Републици Србији као универзалном правном следбенику продавца који није испунио своју уговорну обавезу предаје купљене непокретности купцу и обезбеђења несметане укњижбе, али не и према друготуженом Центру за социјални рад који није уговорна страна ни универзални правни следбеник продавца.

Међутим, друготужени је по предметном уговору на име испуњења обавезе исплате купопродајне цене од тужиоца, као купца по споразуму са продавцем примио 01.10.2001.године износ од 4.500 ДЕМ па с обзиром да је раскинут уговор о купопродаји по коме му је извршена ова исплата дужан је да солидарно са првотуженим изврши повраћај примљеног новчаног износа са каматом од дана пријема до исплате сагласно одредбама члана 210 и 214 ЗОО.

Одговорност првотужене Републике Србије заснива се на одредби члана 132 став 2 и 5 у вези са чланом 148 став и 1 и 2 Закона о облигационим односима и чланом 212 Закона о наслеђивању који регулишу последице раскида двострано теретног уговора и дејство раскида уговора на законске наследнике уговорних страна, ради чега се првотужена Република Србија неосновано позива на чињеницу да новац на име купопродајне цене није примила, код несумњивог утврђења од стране првостепеног суда да је тај новац по налогу продавца, правног претходника друготужене, на основу споразума са тужиоцем као купцем у смислу одредбе члана 305 ЗОО уплаћен на благајни друготуженог Градског центра за социјални рад из Београда, те је дакле продавац примио купопродајну цену, само је исплата извршена друготуженом ради чега је дужан продавац да примљену цену врати купцу по раскиду купопродајног уговора, односно првотужена као продавчев правни следбеник.

Није основано истицање у жалби друготуженог да је ово потраживање застарело у смислу одредбе члана 117 ЗОО. Ово зато што прописом члана 117 овог закона је предвиђен преклузивни рок унутар кога уговорној страни припада право захтевати поништај рушљивог уговора, што овде није случај, јер се тужбом тражи раскид уговора због неиспуњења уговорне обавезе и повраћај датог по том уговору а обавеза туженог за повраћај примљеног новчаног износа по том уговору произлази из одредби члана 210 ЗОО која застарева у општем застарном року из члана 371 овог закона.

Апелациони суд је ценио и остале жалбене наводе али код напред изложеног нашао је да су без утицаја на пресуђење.

С обзиром на изнете разлоге, а на основу одредбе члана 373 став 1 тачка 2 и 5 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка донета правилном применом одредаба члана 149 и 150 ЗПП.

Председник већа-судија,
Зорица Јашаревић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)