Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.06.2012.

Гж 14675/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 14675/10
27.06.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић чланова већа, у парници тужиоца Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд из Београда, Булевар Деспота Стефана 68-б, кога заступа адв. АБ, против тужених ББ1, ББ2 и ББ3, које заступа адв. БА, ради регреса, одлучујући по жалби тужених изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 48058/10 од 25.05.2010. године, у седници већа одржаној 27.06.2012. године донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 48058/10 од 25.05.2010. године у ставовима првом и трећем изреке и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се туженици ББ1, ББ2 и ББ3, обавежу да тужиоцу Удружењу осигуравача Србије – Гарантни фонд Београд плате свако по 518.196,00 динара, са законском затезном каматом од 30.06.2009. године до исплате.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженицима плати парничне трошкове у износу од  110.125,00 динара у року од 15 дана од пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом у ставу првом је делимично усвојен тужбени захтев и туженици су обавезани да тужиоцу плате свако по 518.196,00 динара са законском затезном каматом од 30.06.2009. године до исплате. У ставу другом је делимично одбијен тужбени захтев којим је на досуђене износе тражена затезна камата од 27.12.2007. године до 29.06.2009. године и у делу у којем је тражено да се тужени обавежу да солидарно плате 1.554.588,00 динара. У ставу трећем туженици су обавезани да тужиоцу плате парничне трошкове у износу од 122.000,00 динара. 

Против ове пресуде у ставу првом и трећем изреке туженици су благовремено изјавили жалбу из свих разлога прописаних у чл. 360 ст. 1 ЗПП са предлогом да другостепени суд у тим деловима укине или преиначи побијану пресуду. Трошкове другостепеног поступка су тражили по трошковнику у жалби.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП („Службени гласник РС“ 125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11) и нашао да је жалба основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7, и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју указује жалба.

Према утврђеном чињеничном стању тужени ББ1 је управљајући возилом марке „Голф“ _ 15.03.1997. године проузроковао саобраћајну незгоду у којој су ВВ и ВВ1 задобили тешке телесне повреде, а ПП је од претрпљених повреда након 5 дана умрла. Туженом је решењем Окружног суда у Београду Км 12/99 од 11.07.2000. године изречена васпитна мера упућивања у васпитну установу. То решење је преиначено решењем Врховног суда Србије Кжм 77/00 од 22.05.2001. године тако што је поступак обустављен, обзиром да је тужени до доношења другостепене одлуке постао пунолетан. Туженици ББ1 и ББ2 су родитељи туженог ВВ. Тужени ББ је власник возила _ којим је произрокована штета, а његов син на дан штетног догађаја није имао положен испит и није имао право да управља путничким возилом. Власник возила је на дан штетног догађаја имао закључен уговор о обавезном осигурању од одговорности са АДО „Србос“. Над осигуравачем је спроведен стечајни поступак и из стечајне масе је намирено 2,5% потраживања. Правноснажном пресудом Општинског суда у Шапцу П 2494/06 од 24.04.2007. године Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд и туженици ББ1, ББ2 и ББ3 су обавезани да оштећенима солидарно накнаде штету проузроковану саобраћајном незгодом и то ПП1 трошкове сахране пок. ПП 2.305,74 динара, надгробни споменик 40.747,20 динара, материјалну штету на возилу 9.680,00 динара и накнаду за душевни бол услед смрти супруге 367.312,50 динара, све са припадајућом затезном каматом. Туженици су обавезани да ВВ солидарно плате на име накнаде за душевни бол, због смањења животне активности 350.000,00 динара, за физички бол 183.656,25 динара, за страх 122.437,50 динара, за душевни бол због наружености 55.341,75 динара са припадајућом затезном каматом, а тужиоцу ВВ на име накнаде за душевни бол због смањења животне активности 881.550,00 динара, за физички бол 440.775,00 динара, за страх 293.850,00 динара, за душевни бол због наружености 132.232,50 динара. Истом пресудом туженици су обавезани да тужиоцима солидарно плате парничне трошкове у износу од 569.203,00 динара.

Удружење осигуравача Србије је из средстава Гарантног фонда по овој пресуди оштећенима платило укупно 4.076.885,00 динара 26.12.2007. године. Овом исплатом је угашена и обавеза тужених физичких лица у односу на оштећене. Неспорно је да тужилац није обавестио тужене о извршеној исплати и да их пре подношења тужбе није позвао да плате регрес.

На основу овог чињеничног стања првостепени суд је применом чл. 106 у вези чл. 87 ст. 2 Закона о осигурању имовине и лица, чл. 939 ст. 1, 208 ст. 1, 412 ст. 2, 414 ст. 1 и 424 ст. 1 у вези чл. 324 ЗОО делимично усвојио тужбени захтев. Суд сматра да тужилац као испунилац солидарне обавезе по правноснажној пресуди Општинског суда у Шапцу П 2494/06 има право на регрес у односу на тужене и да је исплатом штете из средстава Гарантног фонда у смислу чл. 939 ст. 1 ЗОО ступио у права АД „Србос“ према туженицима као лицима одговорним за штету. Овакво становиште првостепеног суда је погрешно.

У конкретном случају тужени ББ2 је закључио уговор о обавезном осигурању од одговорности за штете причињене трећим лицима са АД „Србос“. Неспорно је да је уговор закључен на основу општих услова осигурања аутоодговорности који предвиђају да осигураник губи права из осигурања ако управља возилом без возачке дозволе. У случају осигурања одговорности, осигуравач по чл. 940 ЗОО одговора за штету коју осигураник проузрокује трећем лицу и то у границама одговорности свог осигураника и у границама своте осигурања. Стога се код осигурања одговорности не може применити правило о прелазу осигураникових права према лицу одговорном за штету на осигуравача из чл. 939 ст. 1 ЗОО. Прелаз права трећих оштећених лица на осигуравача након исплате накнаде по уговору о обавезном осигурању је регулисан одредбом из чл. 87 ст. 2 и 88 ст. 2 Закона о осигурању имовине и лица („Службени лист СФРЈ“ 30/96) који се примењује на конкретан случај. Одговорност Гарантног фонда се не заснива на уговору о осигурању и стога се овај пропис не примењује на међусобни однос лица одговорног за штету и Гарантног фонда након исплате накнаде трећим оштећеним лицима. По одредби из чл. 99 наведеног закона Гарантни фонд чине средства која се образују доприносом организација за осигурање ради економске заштите путника и трећих оштећених лица и тај фонд се користи за накнаду штета проузрокованих употребом неосигураних или непознатих превозних средстава и за накнаду штета проузрокованих употребом моторног возила за које је био закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом над којом је отворен стечајни поступак. По чл. 100 Закона средства за трошкове пословања фонда и за накнаду штета из чл. 99 Закона се образују из доприноса које организације за осигурање издвајају из премија обавезног осигурања и из средстава остварених од регресних захтева према лицима која нису закључила уговор о обавезном осигурању. Из чл. 106 Закона произлази да организација за осигурање одговара за штету по основу уговора о осигурању одговорности и када је над њом отворен стечајни поступак. Из средстава Гарантног фонда се накнађује онај део штете који се није могао накадити из стечајне масе осигуравача. Гарантни фонд може остваривати право на регрес по чл. 104 ст. 2 Закона у односу на власника неосигураног возила, а по чл. 105 ст. 2 Закона (када је исплаћена штета проузрокована употребом непознатог возила, па се после исплате утврди које је возило проузроковало штету) према осигуравачу возила. Овим прописима није предвиђено право на регрес у односу на друга лица одговорна за штету. Гарантни фонд није сукцесор осигуравача, он по исплати накнаде не може да ступи у права трећих оштећених лица према лицима одговорним за штету и на њега не прелази право осигуравача на регрес у смислу чл. 87 ст. 2 и 88 ст. 2 Закона. Примена општег прописа о регресу исплатиоца из чл. 208 Закона о облигационим односима и праву испуниоца солидарне обавезе на регрес у односу на остале солидарне дужнике из чл. 423 и 424 Закона о облигационим односима је искључена одредбама из чл. 99 до 106 Закона о осигурању имовине и лица, тако да околност што су штетник, његови родитељи и тужилац солидарно обавезани да накнаде штету трећим лицима нема значаја. Због тога је побијана пресуда преиначена одбијањем тужбеног захтева.

Решење о парничним трошковима је преиначено због преиначења одлуке о главној ствари. Туженицима је обзиром на постигнути успех и околност да их је све заступао један пуномоћник, у оквиру њиховог опредељеног захтева досуђено 22.000,00 динара на име награде за састав одговора на тужбу, 24.000,00 динара на име награде за заступање на једном рочишту, 20.125,00 динара на име таксе на одговор на тужбу и 44.000,00 динара на име награде за жалбу, што износи 110.125,00 динара.  

Из наведених разлога на основу чл. 380 тач. 4 и 161 ст. 2 у вези чл. 149 ст.1 ЗПП је одлучено као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)