Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.11.2010.

Гж 14720/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 14720/10
Дана 10.11.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Ивана Негића и Александре Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ коју заступа Републичко јавно правобранилашто из Београда, ул. Немањина бр. 22-26, против тужених АА, АА1 и АА2, сви из _, ради стицања без основа, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П-2114/08 од 17.12.2008. године, у седници већа одржаној дана 10.11.2010. године, донео је,


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П-2114/08 од 17.12.2008. године, тако што се обавезују тужени да солидарно исплате тужиоцу износ од 2.565.220,50 динара са законском затезном каматом од 14.05.2008. године до исплате, у року од 15 дана од дана доставе преписа пресуде, док се у преосталом делу – за законску затезну камату на износ главног дуга почев од 01.11.2007. године до 13.05.2008. године, тужбени захтев одбија као неоснован.

ОБАВЕЗУЈУ СЕ тужени да солидарно исплате тужиоцу трошкове поступка у износу од 20.000,00 динара у року од 15 дана од дана доставе преписа пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П-2114/08 од 17.12.2008. године, одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се обавежу тужени АА, АА1 и АА2 да тужиоцу солидарно исплате износ од 2.565.220,50 динара са законском затезном каматом од 01.11.2007. године, као и да тужиоцу накнаде трошкове парничног поступка у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, правоснажним решењем Секретаријата за здравство, борачку, социјалну и дечију заштиту Града Приштине од 10.11.1998. године одређено је да ће тужиља АА и даље бити корисник породичне војне инвалиднине и да се туженима АА1 и АА2, као сауживаоцима признаје право на увећану породичну инвалиднину почев од 01.08.1998. године. Правоснажним решењем Одељења за финансије, привреду и друштвене делатности Општине Земун од 21.12.2007. године утврђено је да АА и сауживаоцима АА2 и АА1, туженима у овом спору, престаје право на породичну и увећану породичну инвалиднину са 09.06.1999. године, због неиспуњавања законом прописаног услова за даље коришћење тог права. Истим решењем одлучено је да ће се о повраћају износа од 2.565.220,50 динара, на име више исплаћених средстава у последње три године рачунајући од дана последње извршене неправилне исплате, решити у посебном поступку.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да су исплату породичне инвалиднине и увећане породичне инвалиднине вршили државни органи на основу коначног и правоснажног решења од 10.11.1998. године које никада није укинуто и да су ти органи били дужни да се старају о законитости исплата. Осим тога, по налажењу тог суда, држава има моралну и друштвену дужност да туженима – супрузи и деци палог борца који су избегли са територије Косова и Метохије помогне. Из ових разлога, побијаном пресудом заснованом на одредбама чланова 211 и 213 Закона о облигационим односима одбијен је тужбени захтев.

Оваква одлука, по налажењу другостепеног суда, заснована је на погрешној примени материјалног права.

Туженима су, након 09.06.1999. године, вршене исплате породичне и увећане породичне инвалиднине иако нису испуњавали услове за коришћење тих права прописане одредбама чланова 30 и 36 Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца (“Службени лист СФРЈ” број 24/98, 29/98 и 25/00 и “Службени гласник Републике Србије” број 101/05). Управо из разлога неиспуњавања Законом прописаних услова за даље коришћење тог права, правоснажним решењем од 21.12.2007. године утврђено је да туженима, од 09.06.1999. године, престаје право на породичну и увећану породичну инвалиднину. Због тога су све исплате вршене након тог датума биле без основа у Закону и тужени су, у смислу чл. 210 Закона о облигационим односима, дужни вратити примљени износ, чију висину нису спорили, а који представља суму исплаћену само у последње три године рачунајући од последње неправилне исплате.

У конкретном случају, нема места примени одредби чланова 211 и 213 Закона о облигационим односима. Сходно члану 211 наведеног Закона, нема право да захтева враћање онај који је исплату извршио знајући да није дужан платити, изузев ако је задржао право да тражи враћање или ако је платио да би избегао принуду. Тужилац није знао да је, након доношења решења од 10.11.1998. године, код тужених дошло до промене у околностима од којих зависи коришћење права на породичну и увећану породичну инвалиднину. Ово с тога што тужени нису пријавили промену тих околности надлежном органу, а што је иначе била њихова дужност прописана чланом 70 Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца. У овој правној ствари не може се применити ни одредба чл. 213 Закона о облигационим односима, јер исплата породичне инвалиднине не представља природну (натуралну) облигацију, нити се иста врши ради испуњења моралне или друштвене дужности.

Сходно изложеном, другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и применом одредбе чл. 210 Закона о облигационим односима обавезао тужене да солидарно исплате тужиоцу износ од 2.565.220,50 динара са законском затезном каматом од дана подношења тужбе – 14.05.2008. године, у смислу одредбе чл. 214 Закона о облигационим односима, а тужбени захтев одбио у делу споредног потраживања – законске затезне камате на износ главног дуга од 01.11.2007. године до 13.05.2008. године.

Са свега наведеног, на основу чл. 380 тачка 4 ЗПП-а, одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлука о трошковима поступка, садржана у ставу другом изреке, донета је на основу одредбе чл. 161 став 2 ЗПП-а и тужени су обавезани да солидарно исплате тужиоцу трошкове поступка у укупном износу од 20.000,00 динара, на који износ су опредељени парнични трошкови у захтеву тужиочевог заступника за накнаду тих трошкова пре закључења главне расправе.

Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)