Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2012.

Гж 1484/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1484/11
Дана 04.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац Ђуровић, председника већа, Сање Лекић и Добриле Страјина, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, Београд, Ул. Немањина бр. 26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду 14.П.бр.45107/2010 од 29.10.2010. године, у седници већа одржаној дана 04.10.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалбa тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 14.П.бр.45107/2010 од 29.10.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА, да се обавеже тужена Република Србије – Министарство унутрашњих послова, да му на име накнаде нематеријалне штете исплати и то: - за претрпљени и будући страх износ од 200.000,00 динара, - за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части износ од 200.000,00 динара, - за претрпљене душевне болове због повреде слободе износ од 500.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због повреде личности износ од 200.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 600.000,00 динара, што укупно износи 1.700.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до исплате; на име накнаде материјалне штете износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 01.07.1995. године па до коначне исплате, износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 01.08.1995. године па до коначне исплате, износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 01.09.1995. године па до коначне исплате или износ од 26.479,00 динара, са законском затезном каматом од 01.09.1995. године па до исплате; као и тужбени захтев тужиоца да му тужена иплати на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени и будући страх, за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части, повреде слободе и повреде права личности, те душевних болова због умањења животне активности износ од 1.700.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до иплате; на име накнаде материјалне штете износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 01.07.1995. године па до коначне исплате, износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 01.08.1995. године па до коначне исплате, износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 01.09.1995. године па до коначне исплате или износ од 26.479,00 динара, са законском затезном каматом од 01.09.1995. године па до исплате (став први изреке). Обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 9.375,00 динара, у року од 15 дана (став други изреке).

Против првостепене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога предвиђених одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП ( “Службени гласник РС”бр. 125/04 са каснијим изменама и допунама ), а на основу одредбе из чл. 506 ст. 1 ЗПП ( “Службени гласник РС” бр. 72/11 ), Апелациони суд је нашао

 да жалба није основана.

Што се тиче чињеничног стања, Апелациони суд сматра да је у том делу ожалбена пресуда правилна и законита. Наиме, првостепени суд је спровео доказни поступак и правилном оценом изведених доказа утврдио чињенично стање из кога и по налажењу овог суда произилази: - да је тужилац крајем маја месеца 1995. године ухапшен на свом радном месту и одведен у стационар Звездара, - да је исте ноћи пребачен у касарну _, ВП _ _, Српска војска Крајина (код капетана Драгана), - да је на ратишту био до 08.08.1995. године, - да тужилац није учествовао у непосредним ратним дејствима, - да је тужилац тужбу за накнаду штете поднео дана 01.11.2002. године; те како се код овог суда приликом одлучивања о жалби тужиоца није појавила сумња да су правилно утврђене чињенице на којима је заснована првостепена пресуда, то се у конкретном случају има сматрати да је правилно и потпуно утврђено чињенично стање у погледу свих чињеница које је првостепени суд узео за основ своје одлуке о основаности тужбеног захтева.

Све важне чињенице за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева првостепени суд је потпуно и правилно утврдио изведеним доказима, које је правилно оценио применом одредбе чл.8 ЗПП; а Апелациони суд у потпуности прихвата као јасне и разумљиве разлоге које је првостепени суд навео за своје закључке о истинитости одлучних чињеница и за своје чињеничне закључке, за које сматра да нису доведени у сумњу жалбеним наводима тужиоца.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, тужена би одговарала тужиоцу за претрпљени страх и душевне болове због умањења животне активности да током поступка није истакла приговор застарелости потраживања. Приликом оцене истакнутог приговора застрарелости, правилно је првостепени суд закључио да је исти основан, водећи рачуна о томе да субјективни рок тече и истиче у границама објективног рока. Наиме, одредбом чл. 376 ст. 1 ЗОО је прописано да право на накнаду штете застарева када протекне рок од 3 године од момента сазнања оштећеног лица о томе ко је штету проузроковао и у чему се штета састоји. Одредбом чл. 376 ст. 2 ЗОО је прописано да право на накнаду штете дефинитивно застарева протеком 5 година од дана када је штета настала. Како у конкретном случају тужилац потражује накнаду штете настале за време његовог боравка на ратишту током 1995. године, а тужбу је поднео дана 01.11.2002. године, то је у конкретном случају протекао као субјективни тако и објективни рок из чл. 376 ЗОО, те је тужиоцу престало право да захтева испуњење обавезе од тужене сходно одредби чл. 360 ст. 1 ЗОО.

Са разлога што је нашао да је чињенично стање у овој парници правилно утврђено и да је на исто правилно примењено материјално право, као и да није почињена ни једна од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 и 2 ЗПП, - Апелациони суд је сходно овлашћењу из члана 375 и 373 ст. 1 тач. 2 ЗПП жалбу тужиоца одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду.

Жалбом тужилац неосновано напада резултате доказног поступка покушавајући да кроз изнете тврдње доведе у сумњу тачност закључака првостепеног суда о битним чињеничним питањима спорног односа. Овај суд нема основа да сумња у чињенично стање побијане пресуде, јер је првостепени суд у образложењу своје одлуке дао разлоге којима се на јасан и потпун начин објашњава како је текао доказни поступак, који су докази изведени у току тог поступка и како су утврђене чињенице битне за одлучивање о захтеву тужиоца. Стога је непотребно да овај суд поново наводи и интерпретира разлоге којима је првостепени суд образложио своје чињеничне закључке.

Такође, неосновано тужилац у изјављеној жалби истиче да је у конкретном случају првостепени суд требало да примени одредбе чл. 377 ЗОО приликом оцене истакнутог приговора застарелости потраживања, а ово због тога што је правилно првостепени суд закључио да у овом случају нема места примени привилегованог рока застарелости, јер у се тај рок може применити само према учиниоцу кривичног дела; па како у конкретном случају није вођен кривични поступак нити је неко осуђен за кривично дело противправно лишење слободе, то је правилно првостепени суд приговор застарелости ценио у смислу одредбе чл. 376 ЗОО.

Неосновани су и жалбени наводи којима се указује на постојање битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 8 и тач. 9 ЗПП, јер је првостепени суд током читавог поступка употребљавао искључиво српски језик и ћирилично писмо у свом обраћању; а што се тиче заступања тужене у поступку, исто је у потпуности било у складу са Законом о јавном правобранилаштву.

Овај суд је имао у виду све жалбене наводе тужиоца, али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост ожалбене пресуде; а што се тиче жалбених навода тужиоца да је застарелост његовог потраживања могла почети да тече тек од момента сазнања за штету односно од када је болест добила свој коначни облик, исти су без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари пошто сазнање тужиоца од чега болује доводи до почетка тока субјективног рока застарелости потраживања, али тај рок тече у границама објективног рока; па како је објективни рок у овом случају протекао, то је застарело потрживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете. У противном тј. када би се прихватило мишљење вештака у делу у коме он користи формулацију да је “болест добила свој коначан облик”, значило би да тужилац није боловао од болести коју је вештак медицински конкретизовао и означио медицинским називом, већ да је до тада био здрав или да је у питању болест којој је потребан дуги низ година да се развије и испољи; а уколико би се прихватило да је коначан облик болести тужиоца наступио 2005. године, онда би се могло сматрати да је тужба тужиоца преурањена, јер је поднета дана 01.11.2002. године.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Тамара Узелац Ђуровић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)