Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.05.2011.

Гж 15639/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15639/10
Дана 25.05.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Вере Петровић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Републичког завода за здравствено осигурање из Београда, улица Јована Маринковића број 2, ради накнаде, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 58975/2010 од 25.10.2010. године, исправљеној решењем Првог основног суда у Београду П. 58975/10 од 18.11.2010. године, у седници већа одржаној дана 25.05.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог Републичког завода за здравствено осигурање из Београда и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П. 58975/2010 од 25.10.2010. године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду П. 58975/10 од 18.11.2010. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 58975/2010 од 25.10.2010. године, обавезан је тужени Републички завод за здравствено осигурање у Београду да тужиоцу на име накнаде трошкова коришћења здравствене заштите у иностранству исплати износ од 9.299,50 ЦХФ, у динарској противвредности према средњем званичном курсу НБС на дан исплате накнаде, са законском затезном каматом на тај износ, у року од 15 дана.

Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 254.675,00 динара, у року 15 дана.

Решењем Првог основног суда у Београду П. 58975/10 од 18.11.2010. године исправљена је пресуда Првог основног суда у Београду П. 58975/10 од 25.10.2010. године у првом ставу изреке пресуде у делу који се односи на доспеће законске затезне камате, тако да иза речи “са законском затезном каматом на тај износ” треба да стоји “са законском затезном каматом на тај износ почев од дана подношења тужбе тј. од дана 16.01.1995. године, па до коначне исплате”, док у осталом делу пресуда остаје непромењена.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да жалба туженог није основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити се у жалби туженог указује на постојање таквих битних повреда поступка, због којих би се побијана пресуда морала укинути.

Из утврђеног чињеничног стања произилази да је тужилац 02.05.1993. године за време трајања приватне посете у Швајцарској примљен у болницу у Гренхему где је лечен до 05.05.1993. године када је отпуштен са дијагнозом “хипертензиона криза” те је наведене трошкове лечења платио 9.299,50 ЦХФ. Решењем Републичког завода за здравствено осигурање Београд од 02.09.1993. године одбијен је захтев овде тужиоца за исплату накнаде трошкова здравствене заштите коришћене у Швајцарској, од 02.05.1993. до 06.05.1993. године, као неоснован, а решењем Републичког завода за здравствено осигурање, Комисије за жалбу од 23.11.1994. године одбијена је жалба овде тужиоца против решења Републичког завода за здравствено осигурање Београда од 02.09.1993. године.

На основу налаза и мишљења судског-медицинског одбора Медицинског факултета у Београду као и из исказа доктора ВВ, председника судског-медицинског одбора при Медицинском факултету-Универзитету у Београду првостепени суд је утврдио да су све дијагностичке процедуре које су примењене код тужиоца предметном приликом у болници у Швајцарској биле медицински оправдане и неопходне, те да исте спадају у оквир хитних интервенција у циљу постављања дијагнозе, јер таква симптоматологија коју је имао тужилац предметном приликом карактерише реалну могућност настанка излива крви у мозак, можданог или пак срчаног инфаркта. Такође је утврђено да је болница у којој је боравио тужилац била једина дежурна болница у тренутку када је тужилац добио повишен крвни притисак у месту Гренхену, као и да је тужилац боравио у здравственој установи и мањи временски период него што му је било потребно за оспособљавање за повратак у земљу.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, а имајући у виду да се код тужиоца радило о хитној медицинској помоћи, медицински оправданој, која је била коришћена само онолико времена колико је потребно да се тужилац оспособи за повратак у земљу, првостепени суд је нашао да тужилац има право на накнаду трошкова који су настали коришћењем стручне медицинске помоћи за време боравка у иностранству па је применом одредбе члана 53, 18 Закона о здравственом осигурању (“Сл.гласник РС” 18/92) и одредбе члана 20 став 1 тачка 16 Одлуке о садржини и обиму здравствене заштите ( “Сл.гласник РС" 44/99), као и одредбе члана 63, 64, 65, 67 и 68 Правилника о условима и начину остваривања права из здравственог осигурања (“Сл.гласник РС” 77/92), одлучио као у ставу један изреке пресуде.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право када је одлучио као у изреци, дајући за своју одлуку јасне, довољне и уверљиве које у свему прихвата и Апелациони суд.

Наиме, одредбом члана 25 Закона о здравственом осигурању (“Сл.гласник РС” 18/92), који је важио у време када је тужиоцу пружена медицинска помоћ, прописано је да право на здравствену заштиту у иностранству имају осигураници ако је пре њиховог одласка у иностранство утврђено да не болују од акутних или хроничних обољења за које је потребно лечење или лекарски надзор. Ставом два истог члана прописано је да осигураник који је боравио у иностранству без претходно утврђеног здравственог стања, у смислу става 1 овог члана, има право на накнаду од Завода ако су трошкови лечења настали коришћењем хитне медицинске помоћи због акутног обољења или повреде.

Одредбом члана 65 Правилника о условима и начину остваривања права из здравственог осигурања (“Сл.гласник РС” број 77/92) прописано је да у случају када је осигуранику у иностранству пружена хитна медицинска помоћ, а претходно није издата потврда о коришћењу здравствене заштите у иностранству, Завод здравственог осигурања ће признати трошкове те здравствене заштите, осим у случајевима када осигураник отпутује у иностранство у стању обољења за које је потребно дуже лечење или стални лекарски надзор.

Како је у првостепеном поступку утврђено да је тужиоцу у Швајцарској пружена хитна медицинска помоћ, која је била медицински оправдана и неопходна, што је утврђено из налаза и мишљења медицинског одбора Медицинског факултета у Београду, те да тужилац раније није имао здравствених проблема нити је отпутовао у стању обољења за које је потребно дуже лечење и стални лекарски надзор, то је правилно првостепени суд утврдио да тужилац припада кругу лица која имају право регреса по основу трошкова лечења у иностранству.

Неосновани су наводи жалбе туженог да је у првостепеном поступку утврђено да је тужилац боловао од високог крвног притиска дуги низ година пре одласка у иностранство, због чега у смислу члана 25 Закона о здравственом осигурању горе наведеног нема право на регрес трошкова лечења у иностранству. Ово из разлога што се тужена у жалби неосновано позива на изјашњење судског вештака др ВВ председника судско-медицинског одбора датом при саслушању на рочишту 25.10.2010. године у коме је вештак изјавио да се “из тачке један медицинске документације види да је АА препоручена редовна контрола притиска сваке две недеље и један од лекова које треба да узима за крвни притисак”. Из медицинске документације која се налази у списима предмета произилази да се вештак у конкретном случају позвао на медицинску документацију болнице у Гренхену а која је преведена на српски језик, те се исто односи на случај који се догодио тужиоцу у Швајцарској и садржи препоруку швајцарског лекара о контроли и лечењу тужиоца убудуће.

Осталим жалбеним наводима не доводи се у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања и донете одлуке, па их овај суд није посебно образлагао.

На основу свега напред изложеног, применом одредби члана 375 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Правилна је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу другом изреке пресуде, која је донета применом одредаба члана 149 и 150 ЗПП-а.


Председник већа – судија
Весна Обрадовић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)