Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.07.2011.

Гж 15865/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15865/10
13.07.2011.године
Б Е О Г Р А Д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Зорице Јашаревић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужиоца Стамбене зграде "АА" чији је пуномоћник адвокат АА1 против туженог ББ чији је пуномоћник адвокат ББ1, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.51488/2010 од 15.09.2010.године, у седници већа одржаној на дан 13.јула 2011.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.51488/2010 од 15.09.2010.године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.51488/2010 од 15.09.2010.године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца Стамбене "АА" којим је тражио да се утврди да уговор о уређивању међусобних односа поводом извођења радова на адаптацији и претварању вешернице и сушионице у стан, као и проширење таквог стана на неуређеном делу таванског простора на _ спрату улаза "ББ" а изнад станова број _ и _, закључен дана 15.11.1999.године између Скупштине зграде "АА" и туженог ББ, који је оверен пред Четвртим општинским судом у Београду Ов.бр.10743/1999 од 21.12.1999.године је непостојећи уговор и не производи правно дејство као неоснован. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 118.750,00 динара у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.

Против означене пресуде, благовремено је тужилац изјавио жалбу из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе члана 372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба основана.

Првостепени суд је одлучио као у изреци побијане пресуде са образложењем да се тужилац у тужби позива на мане воље прописане чланом 63 ЗОО који сходно члану 111 истог закона представља разлог за поништај уговора иако тужилац тражи да се утврди да је уговор непостојећи какве уговоре Закон о облигационим односима не познаје, па како је тужба поднета након истека материјалноправног објективног рока од 3 године из члана 117 закона тужилац је преклудиран у свом тужбеном захтеву.

Апелациони суд оцењује да су основани наводи жалбе тужиоца да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено, ради чега је побијана пресуда морала бити укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Имајући у виду садржину правне заштите која се тужбом тражи и основ утужења спорни правни однос између странака мора се разрешити применом одредаба Закона о одржавању стамбених зграда (“Службени гласник Републике Србије” број 44/95, 46/98) којим се ближе утврђују права и обавезе власника станова и других посебних делова зграде у погледу одржавања и коришћења стамбене зграде, станова и других посебних делова зграде. У члану 18 овог закона дато је право власницима станова и других посебних делова зграде да донесу одлуку о извођењу радова између осталог и на адаптацији заједничких просторија зграде на тавану уз услов за пуноважност уговора о уступању заједничких просторија да је правноснажна одлука Скупштине зграде, да је уговор између зграде и инвеститора закључен у писменом облику и да је оверен код суда. Према пропису члана 15 овог закона лице овлашћено за потпис овереног уговора је председник скупштине зграде.

У конкретном случају је спорно да ли је писмени уговор између стамбене зграде и туженог као инвеститора потписан од стране овлашћеног лица приликом овере уговора. Уговор не би настао уколико га је потписало неовлашћено лице приликом овере а наше законодавство познаје термин непостојећих уговора (уговори у настајању) при чијем закључењу нису били испуњени сви битни услови за настанак уговора. Стога је првостепени суд погрешно применио одредбу члана 111 Закона о облигационим односима по коме је уговор рушљив ако га је закључила странка ограничено пословно способна, када је било мана у погледу воље странака као и када је то овим законом или посебним прописом одређено. У конкретном случају уговор није закључила ограничено пословно способна странка, већ се тужбени захтев заснива на тврдњи да је уговор закључен од стране неовлашћеног лица, а заступани – стамбена зграда овај уговор није накнадно одобрила у писменом облику. Због чега уколико се ове тврдње докажу имало би се сматрати да је уговор закључен без једне уговорне стране (што је битан услов за настанак двостраних уговора) и да сагласност воља није ни постигнута, због чега уговор није ни настао (члан 26 и 55 став 4 ЗОО). Непостојећи уговори се по својим последицама и правном дејству изједначавају са апсолутно ништавим уговорима.

Стога ће првостепени суд у поновном поступку извести предложене доказе на околност да ли је ВВ у време овере уговора са туженим Ов.бр.10743/1999 од 21.12.1999.године био председник скупштине зграде водећи рачуна о исказу овог сведока датог на рочишту за главну расправу од 08.05.2007.године, да је извршен фалсификат одлуке скупштине зграде од 09.11.1999.године додавањем тачке 7 која наводно њега овлашћује на потписивање уговора са туженим те прибавити оригинал ове одлуке, па правилном оценом изведених доказа потпуно и правилно утврдити чињенично стање и донети закониту одлуку.

Ради изложеног, а на основу одредбе члана 377 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка јер зависи од коначног исхода спора.

Председник већа-судија,
Зорица Јашаревић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)