Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.09.2011.

Гж 15888/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15888/10
19.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужилаца АА, АА1 и АА2, које заступа АБ, адвокат, против тужених ББ и Компаније "ББ", ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене Компаније "ББ", изјављеној против пресуде Општинског суда у Ваљеву П 828/10 од 08.12.2009. године, у седници већа одржаној дана 19.09.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене "ББ" и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Ваљеву П 828/10 од 08.12.2009. године (исправљена решењем истог суда П 828/10 од 24.05.2010. године) у односу на овог туженог у ставу првом, делу става другог изреке у односу на главни дуг, ставу четвртом и деветом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Ваљеву П 828/10 од 08.12.2009. године у делу става другог изреке и обавезује тужена Компанија "ББ" да тужиоцима АА, АА1 и АА2 на износ од 221.350,02 динара исплати законску затезну камату почев од 08.12.2009. године до исплате, у року од 15 дана по пријему преписа пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Ваљеву П 828/10 од 08.12.2009. године ставом првим изреке обавезани су тужени да тужиоцима на име претрпљених душевних болова због смрти супруга, односно оца, сада пок. ПП солидарно плате износ од по 600.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 08.12.2009. године до исплате. Ставом другим изреке обавезани су тужени да тужиоцима на име накнаде трошкова сахране и издавања подушја сада пок. ПП солидарно плате износ од 221.350,02 динара са законском затезном каматом почев од 02.04.2007. године до исплате. Ставом трећим изреке обавезан је тужени ББ да тужиоцима на име накнаде трошкова сахране и издавања подушја сада пок. ПП поред износа из става другог изреке плати износ од 8.695,73 динара са законском затезном каматом почев од 02.04.2007. године до исплате. Ставом четвртим изреке обавезани су тужени да тужиоцу АА2 на име изгубљеног издржавања до 30.09.2008. године солидарно плате износ од 15.715,13 динара са законском затезном каматом почев од 08.12.2009. године до исплате, а за период од 01.10.2008. па убудуће док за то постоје законски услови износ од по 1.448,75 динара месечно до петог у месецу за текући месец, стим што ће доспеле а неизмирене рате платити одједном. Ставом петим изреке обавезан је тужени ББ да тужиоцу АА2 осим износа из става четвртог изреке, на име изгубљеног издржавања до 30.09.2008. године плати износ од 617,37 динара са законском затезном каматом почев од 08.12.2009. године до исплате, а за период од 01.10.2008. па убудуће док за то постоје законски услови износ од по 56,92 динара месечно до петог у месецу за текући месец, стим што ће доспеле, а неизмирене рате платити одједном. Ставом шестим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца према туженој Компанији "ББ" за вишак преко досуђеног износа из става другог изреке, а до траженог износа од 230.045,75 динара са каматом. Ставом седмим изреке одбијен је у целини тужбени захтев тужиоца АА1 којим је тражио да се тужени обавежу да му на име изгубљеног издржавања за период од 27.02.1990. до 06.07.2005. године солидарно плате износ од 1.480.000,00 динара са каматом почев од 08.12.2009. године. Ставом осмим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА2 у делу за тражено изгубљено издржавање и то у односу на тужену Компанију "ББ" за вишак преко досуђених износа из става четвртог изреке, а до тражених износа за период од 27.02.1990. до 30.09.2008. године од 1.792.000,00 динара са каматом почев од 08.12.2009. године до исплате, а за период од 01.10.2008. године до траженог износа од 8.000,00 динара месечно и у односу на туженог ББ за вишак преко досуђених износа из става четвртог и петог изреке, до тражених износа за период од 27.02.1990. до 30.09.2008. године од 1.792.000,00 динара са каматом почев од 08.12.2009. године до коначне исплате, а за период од 01.10.2008. године до траженог износа од 8.000,00 динара месечно. Ставом деветим изреке обавезани су тужени да тужиоцима солидарно плате трошкове поступка у износу од 115.467,80 динара. Ставом десетим изреке обавезан је тужени ББ да тужиоцима поред износа из става девет изреке плати и износ од 45.361, 20 динара.

Решењем о исправци Основног суда у Ваљеву П 828/10 од 24.05.2010. године исправљена је пресуда П 828/10 од 08.12.2009. године у уводу пресуде тако што уместо „08.12.2010. године“ треба да стоји „08.12.2009. године“ и у ставу деветом изреке пресуде тако што уместо „115.467,80 динара“ треба да стоји „1.154.670,80 динара“, док у свему осталом пресуда остаје непромењена.

Против наведене пресуде у ставу првом, другом, четвртом и деветом изреке жалбу је благовремено изјавила тужена Компанија "ББ" због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима поступка.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП и налази да је жалба делимично основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 12 истог закона на коју се жалбом неосновано указује. Побијана одлука у оспореном делу је јасна, потпуна и непротивречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је у саобраћајној незгоди која се догодила _.1990. године у _ у ул. _, живот изгубио ПП, супруг тужиље АА и отац тужилаца АА1 и АА2. Саобраћајну незгоду је проузроковао тужени ББ, тако што је управљао теретним возилом марке „_“ рег.бр. _ са приколицом марке „_“ рег.бр. _ у _, крећући се улицом _ према центру града, са неисправним возилом противно чл. 15 став 4, 16, став 8 и 19 став 9 Правилника о димензијама, укупним масама и осовинском оптерећењу возила и основним условима које морају да испуњавају уређаји и опрема на возилима у саобраћају и путевима, па је услед неисправности успорача за дуготрајно успоравање на моторном и прикључном возилу дошло до повећања броја обртаја мотора и убрзавања возила тако да није успео да радном кочницом успори возило да би држао потребно растојање иза трактора са приколицом иза ког се кретао, па да не би ударио у то возило прешао је на своју леву саобраћајну траку, повукао ручну кочницу са којом није успео да заустави возило нити да га успори, јер је иста била неисправна, па је као последица тога дошло до искакања ручице мењача у неутралан положај и даљег убрзавања возила, па је противно одредбама чл. 62 став 1 тачка 1 ЗОБС-а започео претицање колоне испред себе крећући се својом левом саобраћајном траком, а због присуства других возила на својој коловозној траци није могао да се врати на своју десну саобраћајну траку нити да настави претицање возила, па је скренуо на коловозну траку којом се одвија саобраћај из супротног правца од правца из центра града ка улици _, па је на старом гвозденом мосту преко реке _ најпре ударио у возило марке „_“ - комби, рег.бр. _ власништво предузећа „ВВ“ _ којим је управљао сада пок. ПП и који је умро од задобијених повреда у удесу, а услед масовног искрвављења у виду пуцања зидне грудне аорте, чиме је извршио кривично дело тешко дело против безбедности саобраћаја из чл. 201 став 4 у вези чл. 195 став 3 у вези чл. 1 КЗ РС и осуђен на казну затвора у трајању од 2 године, која је преиначена пресудом Врховног суда Србије Кж 766/95 од 09.11.1995. године у погледу одлуке о казни. Није спорно да је у време одигравања саобраћајне незгоде тужени ББ управљао теретним возилом марке „_“ које је било осигурано код ЗОИЛ „_“ по полиси _ са временом важења за период од 14.08.1989. до 14.08.1990. године, док је приколица која је била закачена за ово теретно возило у време одигравања штетног догађаја марке „_“ била осигурана код Компаније "ББ" по полиси број _ у периоду од _.1989. до _1990. године. Тужиоцима АА1 рођ. _1979. године, АА2 рођ. _.1987. године, признато је право на породичну пензију почев од 27.02.1990. године. Тужиља АА је закључила брак са сада пок. ПП _.1972. године. У време саобраћајне незгоде живели су у _ у кући њеног оца. Сада пок. ПП је радио у предузећу „_“ као електричар – пословођа, повремено је радио и приватно, а тужиља АА је радила у предузећу „_“ затим у „_“ до 20_. године од када је незапослена. Сахрани пок. ПП је присуствовало сто људи, након сахране обављене су све даће и помени на којима је присуствовало око тридесеторо људи. Тужилац АА1 дипломирао је _.20_. године на Правном факултету у Београду, а тужилац АА2 је уписан на Економски факултет као редован студент у школској 20_/20_ години. Према исказу туженог ББ сада пок. ПП ни на који начин није допринео настанку штетног догађаја. Према налазу и мишљењу вештака економске струке СС од 02.04.2007. године најнужнији трошкови сахране – опреме за укоп, црнине за родбину и даровине, свештено лице, свеће за укоп, конзумација пића пре укопа и хране по укопу и издавање подушја трећине и четрдесет дана за сада пок. ПП и подизање спомен обележја по ценама на дан штетног догађаја _.1990. године износе 39.446,00 динара а трошкови сахране, подушја и подизање споменика по ценама у време вештачења 230.045,75 динара. Према налазу вештака од 20.07.2007. године капитализирани износ изгубљеног издржавања за тужиоца АА2 почев од _.2008. до _.2013. године када тужилац пуни 26 година и када би, обзиром да се и даље налази на редовном школовању, имао право на издржавање од оца рачунајући капитализацију разлике која се добија одузимањем породичне пензије од ½ просечне зараде у привреди РС за месец септембар 2008. године, добија се износ од 37.399,14 динара. Осигурана сума у време настанка штетног догађаја износила је 2.400.000,00 тадашњих динара и важила до 07.04.1990. године.

При овако утврђеном чињеничном стању првостепени суд је оценио да није основан приговор недостатка пасивне легитимације који је истакла тужена Компанија "ББ" јер вучно возило и приколица у процесу рада, чине јединствену опасну ствар у односу на трећа лица, па је одговорност власника ових ствари и осигуравача за штету причињену трећим лицима, солидарна.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право и то одредбе чл. 155, 189 став 2, 193 став 1, 194, 201, 940 и 941 Закона о облигационим односима и чл. 223 ЗПП делимичним усвајањем тужбеног захтева.

Неосновано се жалбом понављају наводи из првостепеног поступка о приговору недостатка пасивне легитимације на страни тужене Компаније "ББ". Возило „_“ којим је управљао ББ је вучено возило које је у тренутку саобраћајне незгоде било осигурано код ЗОИЛ „_“, док је прикључно возило било осигурано код туженог по полиси бр. _. Сагласно одредби чл. 10 Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима („Службени лист СФРЈ“ 50/88...11/91 и „Службени лист СРЈ“ 34/92 и 3/2002), прикључно возило је возило намењено да буде вучено од возила на моторни погон, било да је конструисано као приколица, било као полуприколица. Према чл. 40 истог закона, скуп возила чине возило на моторни погон и прикључно возило који у саобраћају на путевима учествују као целина. Штетни догађај из којег тужиоци потражују штету, у којој је смртно страдао ПП, проузрокована је сударом два моторна возила у покрету, од којих је један камион „_“ са приколицом. Приколица као прикључно возило, када је вучено, представља са камионом јединствено моторно возило. Због тога у овом случају када је камион вукао са собом приколицу, тада оба возила чине једну целину. Штета која настане од скупа возила надокнађују солидарно оба осигуравача, уколико су вучно и прикључно возило били осигурани код два различита осигуравача од аутоодговорности, а они као солидарни дужници могу у неком другом поступку расправити колико ће на кога од њих пасти обавеза по правноснажној пресуди. У погледу услова осигурања достављених уз жалбу, као и услова осигурања из 1985. године достављених током поступка, из чл. 1 став 3, које су идентичне, следио би супротан закључак од оног на који се тужени у жалби позива. Наиме, језичким и логичким тумачењем одредбе чл. 1 став 3 поменутих услова, може се закључити да постоји одговорност туженог за штету коју проузрокује прикључно возило или возило у квару док је спојено са возилом које га вуче, али и након одвајања док дејствује у функционалној зависности са њим. Током првостепеног поступка из изведених доказа, првостепени суд је утврдио да је прикључно возило у моменту контакта било у функционалној зависности са вучним, да је било осигурано код друготуженог, па је правилан закључак првостепеног суда да је тужени одговоран као осигуравач за накнаду штете тужиоцима.

Према одредби чл. 201 став 1 Закона о облигационим односима, у случају смрти неког лица, суд може досудити члановима његове уже породице (брачни друг, деца и родитељи) правичну новчану награду за њихове душевне болове. Неосновано се жалбом истиче да је висина накнаде нематеријалне штете тужиоцима превисоко досуђена. Водећи рачуна да се висином досуђене накнаде не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, водећи рачуна о околностима конкретног случаја да је тужиља са пок. ПП била у браку од 19_. до 19_. године, да су у време погибије оца тужиоци мал. АА1 био стар десет година, а мал. АА2 две и по године, другостепени суд налази да је износ овог вида нематеријалне штете одговарајуће и правично досуђен.

Правилно је првостепени суд висину накнаде нематеријалне штете тужиоцима утврдио у време настанка штетног догађаја и на дан пресуђења и оценио да на дан пресуђења правична накнада нематеријалне штете за душевне болове због смрти оца и супруга износи за тужиоце АА1 и АА2 по 900.000,00 динара, а тужиљу АА 700.000,00 динара, али је крећући се у границама постављеног тужбеног захтева досудио износе као у ставу првом изреке, досуђујући и камату на ове износе правилном применом чл. 277 Закона о облигационим односима.

Неосновани су наводи жалбе којима се оспорава висина материјалне штете за трошкове сахране и подушја као превисоко одмерена. Правилно је првостепени суд своју одлуку засновао на налазу и мишљењу вештака СС од 02.04.2007. године, на који тужени није имао примедби. Поднеском од 20.04.2007. године тужени се изјаснио да на налаз нема примедби јер је исти урађен коректно и утврђени новчани износи одговарају реалним трошковима сахране и издавања подушја у крају из којег потиче покојник.

Међутим, жалба основано указује на погрешну примену материјалног права приликом утврђивања датума од ког тужиоцима припада камата на досуђени износ материјалне штете. Према чл. 189 став 2 ЗОО висина накнаде материјалне штете одређује се према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја кад закон одређује што друго. Под временом доношења судске одлуке у смислу одредбе чл. 189 став 2 Закона о облигационим односима може се подразумевати и дан вештачења, али само ако је од вештачења протекао краћи временски период. Имајући у виду наведену одредбу материјалног права, погрешно је првостепени суд обавезао тужену Компанију "ББ" да досуђени износ на име накнаде материјалне штете исплати тужиоцу са законском затезном каматом од дана вештачења до исплате. Како тужени није имао примедби на налаз вештака, а имајући у виду да је од дана вештачења (02.04.2007. године) до дана пресуђења (08.12.2009. године), протекао дуг временски период и да допунско вештачење према ценама у време пресуђења није тражено, тужиоцу на овај вид материјалне штете камата припада од дана пресуђења.

Неосновано се жалбом паушално оспорава досуђена рента тужиоцима АА1 и АА2, указивањем да су тужиоцу АА1 сва права престала са навршених 26 година. Супротно наводима жалбе тужена Компанија „ББ“ је обавезана на исплату са туженим ББ солидарно само тужиоцу АА2, који се налази на редовном школовању.

Супротно наводима жалбе правилно је првостепени суд утврдио укупан износ штете на дан штетног догађаја која обухвата и нематеријалну и материјалну штету и правилно ставио у однос укупан износ штете са максималним лимитом осигурања до којег одговара тужени и утврдио одговорност тужене Компаније „ББ“ солидарно са првотуженим за укупну штету за 96,22% преко овог износа утврдио одговорност само туженог ББ. Правилно је првостепени суд досуђене износе у погледу материјалне штете ставио у однос са курсом немачке марке, односно курсом еура, па се неосновано жалбом указује да се досуђени износи се не могу упоредити са неком животном или економском реалношћу.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом чл. 149 и 150 ЗПП-а, а због делимичног преиначења нема места корекцији одлуке о трошковима у смислу чл. 161 став 2 истог закона.

Из наведених разлога Апелациони суд у Београду је одлучио као у ставу првом изреке на основу одредбе чл. 375 и у ставу другом на основу чл. 380 тачка 4 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)