Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.06.2013.

Гж 15955/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15955/10
06.05.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца Стамбене задруге "АА", коју заступа АБ, адвокат, против тужене ББ, коју заступа БА, адвокат, ради дуга, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П 50189/10 од 16.04.2010. године, у седници већа одржаној дана 06.05.2011. године донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈАЈУ СЕ се као неосноване жалбе тужиоца и туженог и потврђује пресуда Првог основног суда у Београду П 50189/10 од 16.04.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Првог основног суда у Београду П 50189/10 од 16.04.2010. године делимично је усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да тужиоцу на име дуга исплати 1.046.064,00 динара са законском затезном каматом почев од 16.09.2009. године па до коначне исплате. Истом пресудом одбијен је тужбени захтев преко досуђеног а до траженог износа од 3.687.726,00 динара, као неоснован и обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 376.240,00 динара.

  Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права и тужена због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП-а и налази да су жалбе неосноване.

  У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 12 истог закона на коју се жалбом тужене неосновано указује. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивуречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

  Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је дана 28.03.1989. године закључен уговор о изградњи једноипособног стана аа између тужиоца и члана задруге, сада пок. ПП, чији је правни следбеник тужена. Предрачунска вредност стана је утврђена на износ од 2.000.000,00 динара по 1 м2 што чини 110.120.000,00 динара за пројектовану површину. Уговорено је да се предрачунска вредност стана уплати у року од 15 дана од закључења уговора и да се коначан обрачун изврши после завршетка градње на основу коначног обрачуна са свим учесницима изградње. Прописан је оријентациони рок завршетка објекта за крај 1989. године. Тужиоцу је издата употребна дозвола за изграђени објекат 30.08.1990. године. Коначни обрачун задруге и задругара је извршен 11.02.1991. године, укупна вредност објекта опредељена је износом од 52.362.229,00 динара, односно по 1 м2 7.637,00 динара. Према решењу о коначној вредности спорног стана број 1-1469 од 11.03.1991. године, донетог на основу Правилника о утврђивању вредности станова, пословних просторија и гаража, одлуке Комисије за израду коначног обрачуна и чл. 132 Статута тужиоца, коначна вредност спорног стана износи 402.546,30 динара за корисну површину од 52,71 м2, укупно плаћена средства износе 201.464,40 динара, а разлика опредељена за наплату 201.081,90 динара, коју је члан задруге дужан да плати у року од 15 дана од дана пријема решења. Правни претходник тужене, као члан задруге није исплатио наведену разлику.

  Према основном налазу и мишљењу Градског завода за вештачење од 04.06.1997. године вредност спорног стана, обрачуната према Правилнику о валоризацији средстава за изградњу станова, пословног простора и гаража бр. 1-8000 22.11.1988. године износи 489.687.593,19 динара, а номинална вредност уплата правног претходника тужене у износу од 424.408.239,60 динара, односно неизмирена вредност изграђене површине стана од 52,71 м2 износи 65.279.353,58 динара или 7,03 м2. Према другој варијанти вредност спорног стана, обрачуната валоризацијом, растом цена на мало, комфорним методом, уз примену коефицијената издатих од стране Савезног завода за статистику износи 839.139,51 динар а вредност валоризоване уплате туженог износи 444.642,54 динара односно неизмирена вредност изграђене површине стана од 52,71 м2 износи 394.496,97 динара или 24,78 м2. Према трећој варијанти вредност спорног стана обрачуната валоризацијом, индексном методом, коришћењем билтена „Индекс“ Савезног завода за статистику и формуле којом је обрачуната разлика у цени са извођачем радова износи 675.328,64 динара, а вредност валоризоване уплате туженог 411.855,44 динара, односно неизмирена вредност изграђене површине стана износи 353.473,20 динара или 24,33 м2.

  Последњом допуном налаза и мишљења вештака од 16.09.2009. године, вредност 1 м2 стамбене површине по принципу трошковне вредности износи 148.800,00 динара на дан 31.08.2009. године. Валоризација утврђеног дуга по основном налазу од 394.496,97 динара на дан 01.03.1990. године, методом раста цена на мало, коришћењем индекса Савезног завода за статистику износи на дан 31.08.2009. године 1.811.882.77 динара. Валоризација утврђеног дуга по основном налазу од 353.473,20 динара на дан 01.03.1990. године уз примену уговорене валоризације, а коришћењем индекса Савезног завода за статистику а по формули којом је обрачуната разлика у цени са извођачем радова износи на дан 31.08.2009. године 2.284.998,50 динара.

  На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је побијаном пресудом примењено материјално право делимичним усвајањем тужбеног захтева. Правни претходник туженог као члан задруге није извршио у целости обавезе из уговора о изградњи стана и тужена је дужна да сагласно чл. 17 уговора и чл. 12, 15, 17 и 262 Закона о облигационим односима изврши исплату утврђене разлике са каматом од дана вештачења у висини правилно утврђеној спроведеним вештачењем.

  У спроведеном поступку је утврђено да правни претходник тужене, као члан задруге није исплатио тражену разлику утврђену решењем тужиоца о коначној вредности стана бр. 1-1469 од 11.03.1991. године у прописаном року од 15 дана од дана пријема наведеног решења иако је уговором о грађењу између Стамбене задруге и члана задруге изричито прописана обавеза правног претходника тужене да у року од 15 дана од дана закључења уговора плати утврђену предрачунску вредност стана (чл. 6 уговора) и да се коначан обрачун изграђеног стана утврди после завршетка изградње стана на основу коначних обрачуна са свим учесницима у изградњи у свему у складу са општим актима задруге, стим да се међусобна потраживања, која проистекну из коначног обрачуна регулишу између задруге и члана задруге решењем о коначној вредности стана (чл. 17). У току парнице тужена није презентирала доказе да је против решења о коначној вредности стана правни претходник тужене уложио приговор Задружном савету тужиоца сходно правној поуци са решења и општим актима тужиоца. Протеком времена и насталом високом инфлацијом дуг, утврђен решењем о коначној вредности стана од 11.03.1991. године је у целости обезвређен. Из налаза и мишљења Градског завода за вештачење са допунама, применом различитих методологија, приказаних по варијантама утврђено је да правни претходник тужене по свим примењеним методологијама није у целини исплатио вредност стана по уговору. Побијаном пресудом првостепени суд је правилно прихватио варијанту Градског завода за вештачење по обрачуну средстава за изградњу стана и уложених средстава члана задруге на дан 01.03.1990. године, урађеном на основу Правилника тужиоца о валоризацији средстава за изградњу станова, пословног простора и гаража бр. 1-8000 од 22.11.1988. године, према коме правни претходник тужене није по коначном обрачуну платио тужиоцу 7,03м2 спорног стана. Допунским вештачењем је утврђено да вредност 1 м2 стамбене површине по принципу трошковне вредности износи 148.800,00 динара на дан 31.08.2009. године што за површину од 7,03 м2 чини износ дуга, досуђен тужиоцу побијаном пресудом од 1.046.064,00 динара. Исплатом наведеног износа постиже се адекватна накнада за дугована средства правног претходника тужене, обезвређена инфлацијом. За износ до траженог од 3.687.726,00 динара, обрачунатог износом од 148.800,00 динара по 1 м2, а за дуговану површину од 24,78 м2 изграђеног стана тужбени захтев је правилно одбијен.

  Жалбом тужиоца се неосновано указује да је висину дуга требало обрачунати према трећој варијанти налаза и мишљења, валоризацијом индексном методом, према неизмиреној површини стана од 24,33 м2. Последњом допуном налаза и мишљења вештака од 16.09.1999. године утврђена је новчана вредност неплаћене стамбене површине спорног стана са стањем у време допунског вештачења по свим варијантама из основног налаза, али не и са истом нумерацијом варијанти. Првој варијанти основног налаза одговара трећа варијанта ове допуне. Другој варијанти основног налаза одговара друга варијанта допуне, а трећој варијанти основног налаза одговара прва варијанта допуне. Коначно опредељеним тужбеним захтевом, поднеском од 06.10.2009. године на износ од 3.687.726,00 динара тужилац је као и ранијим поднесцима са преиначењем тужбеног захтева определио потраживање 3.687.726,00 динара заснивајући обрачун дуга на неисплаћеној површини спорног стана од 24,78 м2, чиме се тужилац фактички определио за варијанту обрачуна неизмирене површине стана датог валоризацијом дуга, растом цена на мало, а не варијантом на коју се позива жалбом према којој неизмирена површина стана износи 24,33 м2. За квадратуру од 24,78 м2 тужилац је определио тужбени захтев за исплату у износу од 3.687.726,00 динара, обрачунатог применом вредности 1 м2 стамбене површине по принципу трошковне вредности од 148.800,00 динара на дан 31.08.2009. године што је неприхватљиво, јер се наведени обрачун односи на прву варијанту основног налаза, којој одговара утврђена површина неисплаћеног спорног стана од 7,03 м2. Допуном налаза од 16.09.2009. године валоризацијом дуга од 394.496,97 динара на дан 01.03.1990. године методологијом раста цена на мало дуг тужене на дан допунског вештачења је обрачунат износом од 1.811.882,77 динара. Из наведеног произилази да потраживање од 3.687.726,00 динара не одговара налазу и мишљењу вештака ни по једној од понуђених варијанти вештака. Осим тога, неосновано се жалбом оспорава варијанта вештака прихваћена побијаном пресудом обзиром да је исту методологију тужилац користио код израде решења о коначној вредности спорног стана.

  Нису основани ни жалбени наводи тужене, којима се оспорава примењена методологија обрачуна усвајајућег дела потраживања. Уплате правног претходника тужене у примењеном обрачуну нису валоризоване, али тужена није оштећена, јер је примењена варијанта најповољнија за тужену и заснована је на Правилнику тужиоца, чија примена је прописана уговором о грађењу. Примена других варијанти обрачуна растом цена на мало или валоризацијом индексном методом даје битно већу површину неизмирене цене стана и висину дуга. Осим тога, уплате правног претходника тужене по уговору нису биле благовремене, нити је у спроведеном поступку доказано да је обрачун коначне цене из решења тужиоца био погрешан и да је правни претходник тужене имао основа да ускрати исплату иако је по уговору био обавезан да по коначном обрачуну намири разлику у цени. У току поступка правни претходник тужене и тужена су приговарали утврђеној површини стана и квалитету изведених радова, о чему нису пружени ни предложени докази а на почетку парнице правни претходник тужене се изјашњавао да нити спори, нити признаје дуг, јер не зна колики је (рочиште 20.05.1992. године) иако је сагласно уговору примио решење о коначној вредности стана и као члан задруге по Закону о стамбеним задругама и општим актима задруге имао право да се информише и да учествује у пословању задруге а на решењу о коначној вредности спорног стана поднесе приговор.

  Упоредном анализом девизних вредности произилази да је дуг правног претходника тужене од 201.081,90 динара по решењу тужиоца о коначној вредности спорног стана од 11.03.1990. године, према курсу НБЈ за немачку марку од 11,50 динара износио 17.485,38 ДМ што преласком на валуту евро по курсу од 1,95583 за 1 ДМ износи 8.939,93 евра. Из наведеног произилази, обзиром на висину досуђеног износа да варијанта налаза и мишљења на коме је заснована побијана пресуда и поред недостатака даје најреалнији обрачун висине спорног дуга, којим се остварује начело једнаких вредности узајамних давања прописано чл. 15 Закона о облигационим односима. Стога жалбама странака правилност и законитост побијане одлуке није доведена у сумњу.

  Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом члана 149 и 155 ЗПП-а.

  Са изнетих разлога одлучено је као у изреци пресуде на основу одредби чл. 375 ЗПП-а.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)